Полицијски гласник

ћРОЈ 50

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

38?

поред тога имао је челе, трговао медом, а и стоком, и у нашем месту био је врло уважен. Био је врло стар, седамдесет година, сед, крупан. Кад пође у лисијој бунди на пијацу, сви га поздрављају. — Здравствујте, чика Агшудиме ТроФимићу! — Здраво и ти, одговара. Никога није презирао. — Нека вас Бог поживи, Анкудиме ТроФимићу! — А како твоји послови ? нита он. — Рђаво. А како ви? — Тако, животаримо ; такође кадимо небу. — Бог вас поживио, Анкудиме ТроФимићу! Никога није презирао, а говорио је — свака му реч вредела злата. Био је школован, знао читати и писати; увек је читао Свето Писмо. Посади своју бабу пред себе : — Но, слушај, жено. пази! и почне тумачити. Шена му није била стара, женио се други пут ради деце, јер од прве није имао. Од ове друге, од Марије Степановне, имао је два још недорасла сина и Акуљку, осамнаестогодишњу кКер, најстарију од све деце. — Је ли то твоја жена? — Чекај. — Најпре дође Фиљка Морозов. Једаред он рече Анкудиму: да се делимо, дај моје четири сготине рубаља, каже, зар сам ја твој радник? НеКу да тргујем с тобом, каже, а ни Акуљку нећу да узмем. Сада сам почео скитати се. Родитељи су ми умрли, каже, па хоћу да попијем новце, па онда у војнике, и за десет година ето мене као ђенерала! — Анкудим му даде новце, пречисти рачун са њиме — јер је још његов отац са заједничким капиталом трговао са старцем. »Ти си пропао човек®, рече му. — А он њему: Био ја пропао или не, али ти ћеш, седа брадо, још и псе тераги на воду. Тврдичиш, скупљаш сваку крпу. Нљујем ја на то. Штедиш, штедиш ; и са чиме нећеш још трговати! Ал, ја сам човек. А твоју Акуљку ипак нећу узети, јер сам и онако са њоме спавао... — Како се усуђујеш осрамотити поштена оца и поштену кћер ? викну Анкудим. Када си са њоме спавао, ти змијино сало, ти штукина крви ? И сав се стресе, Фиљка му сам исприповеда. —/Али не само да неће за мене поћи, рече, већ ћу тако учинити, да се ваша Акуљка неће моћи ни за кога удати, нико је неће узети, ни Микита Григорић неће је узети, јер је непоштена. Ја сам још јесенас почео с њоме живети... И тада момак поче банчити, да је по вароши све пуцало. Скупио друштво, имао много новаца, три месеца банчио и све спискао. »Када потрошим све новце, говорио је, продаћу кућу, све ћу продати, па онда одох или у војнике или у скитнице." Од јутра до мрака био је пијан, возио се на колима са четири коња са прапорцима. А девојке су га страшно волеле. — Еле, с Акуљком је пре тога имао иосла? — Стој, чекај. Тад ми је баш отац умро, а моја мати пекла колаче. Радили смо за Анкудима, и тако се хранили. Наш живот био је рђав. Имали смо земљу са забраном, сејали смо жито, но после смрти очеве све пропаде, јер сам се и ја био проскитао, брајко мој. Од матере сам батинама отимао новаца... — То није лепо када се туче. Велики је грех. •— Био сам пијан, брате мој, од јутра до мрака. Имали смо једну стару кућу ; каткада смо седели гладни, мучили се по неколико недеља. Мати ме преклиње, али шта ја марим за то !... Брате, тада се нисам одмицао од Фиљке Мирозова. Од јутра до ноћи са њиме. »Свирај на гитару и играј, вели ми, а ја ћу лежати и бацати тп новце, јер сам најбогатији човек." И шта није радио ! »Ајдемо, вели, да Акуљки намажемо врата смолом, нећу да Акуљка иође за Микиту Григорића." А за Микиту Григорића старац је још пре тога намислио дати< девојку. Микита је био такође стар човек, удовац, носио је наочаре, трговао. Чим је чуо да се којешта поговара за Акуљку, оде и рече оцу: »То ће, Анкудиме ТроФинићу, бити за ме велика срамота, а и не желим женити се под седу главу. с( И ми измазасмо Акуљки врата. За то су је код куће тако тукли, тукли... Марија Степановна виче : »Убићује!« А старац: »У сгаро време, ја бих је исекао, а сада је у свету само блато.® Суседи слушају како Акуљка вришти: туку је од јутра до мрака. Фиљка виче по целој пијаци : „Красна је девојка Акуљка! Чиста идеш, бело носиш, кажи кога волиш! 11 После тога, сретнем ја једном Акуљку, ишла на воду с ведрима, и викнем: „Здравствујте, Акуљпно Кудимовна! Чиста идеш. бело носиш,

кажи с киме живиш ! (< Чим то рекох, а она ме погледа својим крупним очима и иребледе као крпа. Како ме погледа, мајка помисли да се смеје са мном, и викну јој : »Што се цериш, бестиднице !« Тога је дана опет истукоше. Каткада су је по читави дан ударали. „Убићу је, вели мати, јер сада није моја кћи." — Била је распуштена. — Слушај само, чико. Како сам тада непрестано пијанчио са Фиљком, дође-ми мати. Ја лежим. »Што лежиш, кукавице? вели. Мангупе ниједан!® Псује : „Шени се, вели, жени с Акуљком. Сада ће је драге воље и за тебе дати, даће ти триста рубаља. (( А ја њој: „Та, сад је осрамоћена пред целим светом ! (( — »Лудаче, вели, када се будеш венчао све ће се забг(шурити; за те боље, ако цео живот буде крива пред тобом. <( А ми бисмо с њиним новцима скргшли се; већ сам, вели, говорила са Маријом Степановном. Опа радо пристаје.« — А ја ћу: Двадесет рубаља на сто, па ћу се женити. И веровао ми или не, до саме свадбе био сам непрестано пијан. Но сад се Фиљка Морозов стаде љутити: »Ја ћу ти, Акуљин муже, ева ребра испребијати, и ако ми се буде хтело, спаваћу сваку ноћ с твојом женом. (< А ја њему: »Лажеш, псето ! (< Тада ме удари на сред улице. Дотрчах кући и рекох: »Нећу се женити, ако ми одмах не дате још педесет рубаља." — А зар је хтедоше дати за те ? — За ме? А зашто не? Та ни ми нисмо били баш макар ко. Мој отац је тек пред смрт проиао због паљевине, и били смо богатији од њих. Анкудим ми рече: »Ви сте сиротиња. (( А ја му одговорим: »Али ваша се врата често мажу смолом. (( А он мени: »Што дижеш ларму? Докажи да је. непоштена; па свима људима не можеш запушити уста. Немо'' је узети, само врати новац што си примио." Тада раскрстих са Фиљком : по Биковом поручих му да ћу га бити пред целим светом, и до саме сам свадбе, брате мој, био непрестано пијан. Самс на венчању био сам трезан. Када смо се венчавали, ујак МитроФан Степанчић рече: »Ма и да није поштено, већ је сее учињено и свршено. (( Старац Анкудим такође беше иијан и заплака се, сузе му све цуре по седој бради. Чуј, брате, шта и како сам тад урадио : понех са собом у џепу камџију, још пре венчања; хтедох Акуљки показати како се то удаје на непоштен начин, нека и људи знају да се нисам оженио као луда. — Видиш ! Дакле, нека одмах осети.... — Не, не; ћути. У нашем је месту обичај да се одмах иза венчања иде у собу док остали остану да пију. И оставише ме с Акуљком сама у соби. Седи бледа као крпа. Уплашила се. Коса је била плава као лан. Очи су јој биле крупне. И све ћути, не чује се, као да је онемела. Беше чудновата. Можеш, брате, помислити: камџију сам спремио и метнуо је уз постељу, али се, пријатељу мој, показа, да она збиља ништа није крива. — Одиста? — Ништа ; поштена девојка из поштене куће. И заиста је, брате мој, претрпела толике муке?! Зашто ју је Фиљка Морзов осрамотио пред целим светом?! — Да, да. Тад клекох пред њу, склопих руке и рекох: »Акуљино Кудимовна, опрости ми лудаку што те држах за тако рђаву. Опрости ми јадноме ! (< А она седн преда мном на постељи, гледа у ме, обе ми руке ставила на рамена, смеје се и само јој сузе теку; плаче и смеје се... Кад изађох из собе, рекох свима: »Ако сада сретнем Фиљку Морзова, неће више понети главе!« А родптељи не знадоше како да захвале ; мати готово паде пред њене ноге и заплака. А старац рече: »да смо знали, не бисмо ти, драга кћери, нашли таквог мужа. (( А кад отидох с њоме прве недеље у цркву, на мени лепа капа, каФтан од финог сукна, кадиФене чакшире; она у новој зечјој бунди, у свиленој марами — она достојна мене, ја достојан ње: тако идемо а људи нас гледају радознало. Ја сам по себи био на своме месту, а Акуљанушку, ако не можеш пред другима похвалити, не можеш је баш ни покудити.... —■ Но, добро.... — Слушај. Други дан после свадбе, ма да сам био пијан, побегох од гостију, отех се од њих и све летпм: »Дај амо ниткова Фиљку Корозова — дај амо гада! (< Вичем по пијаци. Био сам гшјан; најзад ме ухватише, и три човека једва доведоше кући. А по граду брује гласови. Девојке међу собом говоре: »ЗнатеЛи шта, девојке ? Акуљка је била невина.« Мало