Полицијски гласник

402

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 52

— Добро... добро... тражи још... и... и... нађи их... или.. имаћеш посла. са мном. Човек, знајући да се кмету не може опирати, отиде опет обесхрабреним кораком, бацајући на лешину кос и илашљив поглед. Удаљени гласови чули су се под дрвећем, таман жамор. ларма гомиле која се приближавала ; јер Медерик, у свом путу саопштио је новост од врата до врата. Људи из села, испочетка запрепашћени, разговарали су о томе на улици, од једног прага до другог ; за тим су се били скупили, говорили, препирали, тумачили догађај за неколико минута, и на послетку пошли да и сами виде. Долазили су у групама, мало оклевајући и узнемирени, из страха од првога узбуђења. Када су угледали тело, зауставише се, не усуђујући се да напред иду и говорећи тихо. За тим се осмелише, учинише неколико корачаји, опет се зауставише, пођоше поново, и ускоро око мртве, њене мајке, лекара и Ренардеа, образоваше збијен, немиран и хучан круг, који се збијао гурањима оних коју су последњи дошли. Дођоше и до саме лешине. Неки се сагбше да је опипају. Лекар их одгурну. Али кмет, изишавши брзо из свога мртвила,, постаде бесан, и, дохвативши штап доктора Лабарба, полете на своје потчињене вичући: — Чистите се... чистите се одмах... толика ларма... чистите се... И за секунду круг радозналаца рашири се за две стотине метара. Рока се била подигла, села и плакала иокривши лице рукама. У гомили говорило се о догађају; похотне очи момака биле су на очима тога младог откривеног тела. Ренарде то опази, и свој длакави грудњак баци на девојчицу, која цела ишчезе под пространом хаљином. Радозналци лагано су се приближавали, шума се пунила светом; отегнут жагор пењао се под густо лишће великог дрвећа. Кмет је стојао, са штапом у руци, у положају каквога борца. Изгледало је да га јако љути та радозналост народа и понављао је: — Ако се и један од вас приближи, разбићу му главу као каквом пашчету. Сељаци су се много од њега плашили, и још више проширише круг. Доктор Лабарб који је пушио, седе поред Роке, и поче јој говорити, да би је расејао. Старица одмах скиде руку са чела и одговори бујицом плачних речи, испражњујући свој бол у обилности речи. Она исприча цео свој живот, своју удадбу, смрт њеног човека, говедара, кога је во рогом убио, детињство своје кћери, свој бедан живот удовице без игде ичега. Она је имала само малу Лујзу, и њу су јој убили, убили је у овој шуми. И од једном, прохте јој се да је види, и, вукући се на коленима, до лешине, подиже с једног краја хаљину која ју је покривала; затим пусти је да падне и поче вриштати. Гомила је ћутала, посматрајући жудно све покрете материне. Али, од једном, осети се неко велико кретање ; повикаше : — Жандарми, жандарми. Два жандарма опажала су се из далека. Они су трчали, пратећи свога капетана иједнога малога господина са риђим залисцима, који је као мајмун играо на великој белој кобили. Пољак је одиста био нашао г. Питоана, истражног судију, у тренутку када је овај појао свога коња да би изашао у своју свакодневну шетњу. Заједно са капетаном сиђе, стиште руке кмету и доктору, погледавши хаљину коју је тело издигло. Када се. упознао са самом стварју, нареди прво да се удали публика коју жандарми истераше из шуме, али која се опет појави у ливади, дуж Бриндије, с друге стране њене. Лекар, од своје стране, давао је објашњења која је Ренарде ггасаљком записивао у свој бележник. Сва констатовања била су учињена, забележена и објашњавана, али није се дошло ни до каквог открића. Максим се такође био вратио не нашавши никакав траг од хаљина. То је чудило све, нико није могао другаче објаснити до крађом; и, како ти дроњци нису вредели више од дваестак | суа, крађа је изгледала још непојмљивија.

Истражни судија, кмет, капетан и доктор почеше сами тражити, премећући и најмање гранчице покрај воде. Зврктање точкова од кола привуче њихову пажњу. То су били: замењеник, лекар и писар из суда који су такође дошли ради тога. Сви се дадоше на тражење, непрестано живо разговарајући се. Ренарде рече одједном: — Знате ли да сте ми данас гости за доручак? Сви с осмејком примише, и истражни судија, налазаћи да се за данас доста занимало са малом Роком, окрене се кмету: — Ја могу да понесем вама тело? Имаћете једну собу где ћемо је сместити до вечера. Кмет се узнемири; муцајући: — Да... не... не... Право да вам кажем, не бих волео да се смести у моју кућу... јер... јер... моје слуге... који... који говоре већ о "вампирима у... у мојој кули, у ренаровој кули... Ви знате... Не... Већма волим да не буде код мене... Судија се поче осмејкивати: — Лепо... Послаћу је одмах Роиј, за законску секцију. И окренувши се замењенику, рече: — Ја се могу послужити вашим. колима? ( — Дабогме. Сви се вратише лешини. Рока је седела поред своје кћери, и гледала преда се празним и забленутим погледом. Оба лекара покушаше да је поведу, да не би видела када однесу малу; али она одмах појми шта ће да чине, и, бацивши се на тело, докопа га обема рукама. И прилегнувши на своју кћер, она је викала: — Не дам вам је, она је моја, она је моја сада. Убили су ми је, хоћу да је чувам, не дам вам је. Сви људи, узбуђени и неодлучни стојали су око ње. Ренарде клече да јој говори: — Чујте, Рока, то је потребно, да би се казнио ко ју је убио, без тога се не би могло; треба да га потраже да би га казнили. Вратиће вам је, када га буду нашли, ја вам то обећавам. Тај разлог поколеба жену, мржња се заблиста у њеном лудом погледу. — Онда нека је узму, рече она. — Да, ја вам то обећавам. Она се подиже, али како је капетан био шапутао : »Чудновато је што се не налазе њене хаљине®, њој паде на ум нова мисао, која се брзо зари у њену сељачку главу, и упита: — А где су јој хаљине? То је моје. Ја их хоћу, нека ми се даду. Објаонише јој како их никако нису могли наћи, али она их је тражила с очајним тврдоглавством, плачући и јецајући: —---То је моје, ја их хоћу; где су, ја их хоћу. И што су више покушавали да је умире, она је више јецала и постајала упорнија. Више није тражила тело, сада је хтела одело своје кћери, можда више из несвесне грамжљивости једне беднице за коју комад тога представља читаво богатство, него из материнске нежности. ( наставиће се).

ЗА ОТПУШТЕНЕ ОСУЂЕНИКЕ »Социјалном клиником« неко је згодно назвао ону велику кућу у улици Алсер у Бечу, у којој се суди онима, који су се огрешили о поједине своје суграђане, а тиме и о друштво. На овој »социјалној клиници« износе се нештедимице ма:хне и пороци, као што је ово при лечењу неопходно потребно. И ова »соц. клиника« као и свака медецинска или хируршка клиника, има своје излечиве и неизлечиве. Неизлечиви! Они су непрестано у борби с друштвом и његовим законима; за њих нема спасења. Чим им се отворе тамничка врата, њихов први корак води их друговима, а други — злочинству. Они не могу, неће друкчије, а и кад би хтели, одвише су предани своме демону. Кад се због новог злочина за њима поново затворе тамничка врата —• на дуго време, можда до смрти оседелог ооуђеника — у њима се још више јавља подмукла огорченост. Али на овој »социјалној клиници« има и излечивих, и то много више но што би мислили. Три највећа непријатеља људског рода јесу: болест, сиромаштво и незнање ; они носе са собом велико мноштво беда, међу којима злочинство не