Полицијски гласник

ВРОЈ 52

ПОЛИЦИЈСКИ, ГЛАСНИК

401

Доказ ми је верно изведен и влашћу надлежном оверен рачун, из мојих уредно вођених књига, и допуњујућа заклетва. Основ дуг од узетог еспапа. Вредност тражбине 50,80 динара. 20 новембра 1898 год.. Никола Лекић Ваљево трговац № 7342. Завести тужбу. Наплатити таксу, затим одредити рочиште за пресуђење спора на које лозвати обе парничне стране. 20 Новембра 1898 год. Председ. Суда Раљево Н. Н. б., Бвлешке. Рађено 3 децембра 1898 год. ♦ у суду општине ваљевске. Белешка но спору Николе Лекића, трговца овд. Противу Мијаила Илића, трг. овд. Због дуга од еспапа у вредности 50.80 динара. Судили су судије Н. Тасић П. Илић С. Кокић Бележио деловођ С. Матић На рочишту си обе парничне стране. На нонуду суда нису се могли поравнати. Тужилац оста у свему при својој тужби, молећи да суд осуди туженог, на плаћање дуга, са траженим интересом. За данашњи предстанак тражи 10 динара. Тужени рече: тужилац овде подноси рачун оверен из књиге која се зове »партијалник«, а то није доказ да он има уредне трговачке књиге онакве какве § 8 трг. закона тражи, јер тамо се тражи дневник, према чему не може му се досудити допуњујућа заклетва, и онда му је тражба остала без доказа. Тражи да суд тужиоца одбије од тражења. За данашњи предстанак тражи 12 динара. Тужилац изјави да он има у својој радњи и дневник и партијалник а о уредности тих књига може се суд уверити иошто их је он донео. Затим је суд Решио: да се тужиочеве књиге пред судом а у-присуству ггарничара прегледају, како би се могла констатовати њихова уредност. Када је тужилац изнео суду на преглед своје трговачке књиге, које се зову „дневиик" и »партијалник«, тада их је суд прегледао и уверио се да »дневник« тачно одговара захтеву из § 8 трг. закона, а у »партијалнику" су уведени сви дужници. Партија туженога потпуно се слаже са дневником односно свију задужења и датих огплата. Тужилац није имао више шта да примети. Судски разлози: Тужилац је својим уредно вођеним књигама стекао полудоказ у овом спорном питању — § 12 трг. закона, зато му се има досудити допуњујућа заклетва. С тога-суд општине ваљевске на основу § 6. 13. грађ. пост. с погледом на § 602. грађ. закона. Пресуђује Да се тужилац допуно закуне на то: да му је тужени од узетог еспапа остао дужан 50*80 динара, и да му ту суму ни до данас није платио, па онда да му тужени тај дуг са Ч>°/ 0 год. интересом, од дана тужбе до наплате плати, да му накнади нлаћену таксу у 4-50 динара и на име парничних трошкова и дангубе пет динара. Не закуне ли се, да се одбије од тражења и да плати туженом четнри динара дангубе. Пресуда одмах саопштена парничним странама. Од суда општине ваљевске 3 децембра 1898 год. 8150. у Ваљеву. Потпис деловође ' Подпис судија N8. Заведи иресуду у аротокол суђења.

На задатак изнет у 49 броју нашега листа, да ли је правилнија пресуда по спору Марка Лекића противу Петра Ристића из Крушевца или одвојеио мњење судије, правилно су одговорили ови општински писари: Блажа П. Пилетић, писар општ. хумске. Никола Каменовић, писар општ. рабровске. Манојло Н. Манојловић, писар општ. кугаиљевачке. Драгутии М. Ћировић, писар оишт. сибничке. Милан П. Зарић, писар оишт. вишњичке. Јанаћије Митић, писар општ. иванковачке, Миливој Б. Николић, писар општ. пиносавоке који су се изјаснили да је одвојено мишљење судијино, правилније и законитије од пресуде. Остали који су одговорили да је пресуда законита греше, јер је тужилац испитом испитаних и заклетих сведока, поред сведочбе марвеног лекара, своје тужбене наводе, до велике вероватноће довео, и зато му је суд као јачем у праву, требао на основу § 291 грађ. поступака, досудити допуњујућу заклетву, а.не одбити га од тражења као нпр.: казаног. МА1А Р0КА ПРИПОВЕТКА Гија де Мопасана (НАСТАВАК ) И они су обојгоца стојали иоред тела девојчице, тако бледог, на тамној маховини. Једна велика мува са плавим трбухом шетала се дуж једне бутине, и заустави се на мрљама крви, одлете, врати се опет, прелазећи брзо слабине, успужа се на једну дојку, за тим сиђе, тражећи непрестано што год да пије на тој мртвој. Оба човека носматрала су ту малу лутајућу тачку. Лекар рече: — Како је то лепо, мува на кожи. Госпође из прошлога века имале су доволзно разлога што су се мувом китиле. Зашто се изгубио тај обичај ? Председник, изгубљен у својим размишљањима канда ништа иије чуо. Али, од једном, он се окрете, јер га је неки шушањ изненадио: једна жена са капом и белом кецељом трчала је под дрвећем. То је била мајка, Рока. Чим опази Ренардеа, она поче врискати, не гледајући по земљи: — Мала моја, где је мала моја? И од једном је опази, нагло се заустави, склопи руке и подиже их у вис пустивши оштар и болан јаук, јаук животиње која се коље. Затим баци се на тело, стропошта се на колена, и подиЈке мараму која је покривала лице. Када угледа страховито, црно и згрчено лице, једним потресом тела одскочи, затим паде лицем на земљу, пуштајући у густину маховине ужасне и сталне јауке. Њено високо мршаво тело, на коме се одело тресло од грчевитих трзања, дрхтало је. Видели су како дрхте кошчати чланци на нози и суви листови у великим плавим чарапама; савијеним ноктима рила је земљу као да копа рупу да би се у њој сакрила. Лекар потресен шапутао је: — Јадна бака! Ренардеу је у трбуху нешто чудновато јечало, затим му излете и на нос и на уста нешто налик на силно кијање, и вадећи своју мараму из џепа, поче плакати, кашљући, јецајући и с лармом усекњујући се. Он је тепао: ■*— За... за... за име божје која је свиња могла ово учинити... Ја... ја... бих желео да га видим на гилотини. — Пренсии се појави, очајнбга изгледа и иразних руку. Он је мрмљао: ■—• Ништа, нисам нашао, господине нредседниче, али б'аш ништа ни на којој страни. Овај, запрепашћен, одговори крупним, сузама загушеним гласом: —• Шта ниси нашао ? — Хаљине њене.