Полицијски гласник

БРОЈ 1

»Па... јес', к отеже новајлија и протеже се. к Знаш љубавне ствари. (( „Е, нек је сректто! А убава ли је? »Девојче као цвет. Нема му тттеснаест шшта." »Ашколсум ! (< »Зиаш, ђачка посла. Ђак, па ђак... Где закуцам отвара се. (( »Ако, ако, за то се личат. Вх, кад сам и ја бија у това година... леле, леле! (( »А јеси ли онако као ја. (( Македонац успи уснама. »Не ме питувај. Не је било по гора гидија от како мене. Да питујеш само. (( За овим се са свим упустише у разговор. Македонац нрипгљуцио главу уз новајлију, а овај прича ли, нрича. Размлатао се и ногама и рукама. А да је прича била нека »пикантерија«, то би закључио и да нисам чуо предходни: разговор. Усветлио Македонац очима к'о пуп месец... А за све време новајлија непрестано ттаручује витто, и пију. Истом они у разговору, а у каФану ступи један такође редак гост. Мало је старијп и пунмји од новајлије, а обучен као и овај. Приметих да му тта два, три места на капуту висе неке сламке. Овај још с врата угледа „богослова" и упути се право њему. »Добар вече, нобратиме", повика му весело и лупи га по |>амену, »како, како, за оно. (( »Па ти зтташ, све код мепе иде као намазаио", одговори »богослов (( и погледа значајно у твега. »Поста Мица-иоиадија." »Ама нстина." »Беше јој сад. Седп да нијемо. А, гле, ја и заборавио да вас упознам. Ово је један мој прнјатељ из Македоније,' Ване бетне ти име?... (( »Неје, г Борђо. (( »Јес', Ђорђо; а ово је Петар Тришић, правник.« »А, вије сте от велика школа ? (( . »пр авник", одговори овај кратко и не гледајући га. »Е дела, нобратиме, једнога »жандара", рече „богослову", »да видимо на коме је царство". »Можемо, али ако Ђорђе дозволи." »Играјте си ви, ич не берите бригу за метте." »Е добро, хајде. Колнор, дај педесет и две и једну таблу. А у шта ћемо? (( »Па хајде у литар вина. (( »Хајде.« Наручише вино и почеите играти. Македонац се нагнуо иза „богослова" па му »кибицује«. Стоји трескаље руку о сто и вика: »петица, седмица, двојка, жаттдар." Шта је било не знам, тек од једиом у срод игре »правник« скочи и лупи карте о под. »То је безобразлук", новика он „богослову", »ово је већ седми жандар. Само те гледам. Све покраде. (( Али и овај не .би лен. Скочи ко варница, на истеже песницом и удари »правника« по сред главе." »Стан', да видиш коме калгеш да краде." Ударац би још истог часа враћен а разјарепп »богослов® дограби столицу и полети на »нравника«, који сад тгаже вратима. И ко зна шта би јотп било, алн Македонац скочи и дочетта »богослова« за руку и задржа га. »Не, бре, братко«, новика оп очајио, »за шчо се тепате?! ТурЦи ли сте, Арнаути ли сте. (( »Пуштај ме, Бога ти твога." »Не, бре, братко, не«. »Правник« излете ма врата, алн у часу кад Македоиац »богослова® пусти .овај га из све снаге лутпт шаком по лицу. Пуче шамар к'о бич. »Ти ли се нађе да га браниш. (( . И нолете иа Македонца и зграби га преко среде. Сад наста права битка. Бије Македонап ко маљем, али и »богослов« удара. Пуца пеоница за цесницом. Једва их раставише. Ну, као да већ бетпе »јуначки дух (( изневерио »богослова (( . Чим се осети слободан јурну он на врата као ветар и песта га у ноћи. Чак и штап заборави. А.Македонац седе, да одане и исује шта му на уста до^е. I [роФесори извукоше понајвипге.

3. Светозар 4. Милош Да прво у кратко преставимо читабцима слике, па ћемо на завршетку рећи коју више о шима.

Али кад се случајно маши руком у недра скочи као опарен и рикну колико га грло доноси: »Сат, кеса! Отоше шест наполеона. Леле, леле, леле. (( Био је покрађен. У оној тучи самозвани »богослов« улучио је прилику и однео му и сат и паре. Дакле све беше посао препреденог коцкара. Мил.

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА. Разбојничка дружина. Повембра 26. пропт. године, јопт изјутра поче се свет скупљати пред зградом првостепеиог лозничког суда. Сваки је хтео да добије место у судској сали, да присуствује јавном суђењу окорелим зликовцима, разбојницима и лоповима, који су већ неколико година задавали страх извесној околипи у срезу јадранском, а нарочито селима општитте јаребичке.

I. Миливоје 2.' Мирко