Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 8

црном атласном прслуку, без поше, а цело му је лице изгледало као матпћу намазано. За столом са разним јелом био је дечак од четрнаест година и још један млађи, који је служио, кад се штогод тражило. Било је ту насечепих краставаца, црнога двопека и на залогаје исечене рибе ; све је то веома непријатно мирисало. Било је тако загушљиво, да се готово није могло издржати, а цео простор био је толико засићен ракијским мирисом, да је изгледало е је било могуће од самога тога ваздуха опити се за пет минута. Дешава се по кадшто, да се сретнемо са потпуно непознатим нам људма, који нас почну занимати на први поглед, некако на једанпут и неочекивано, пре него смо и једне речи проговорили с њима. Такав је утисак начинио на Раскољникова и онај гост, који је седео мало даље од њега и личио на отнуштеног и пензионисаног чиновника. Млади се човек доцније неколико пута сећао овог првог утиска и у њему је видео чак неко предсказање. Он је непрестано погледао на чиновника, најзад још и због тога, што и чиновник није скидао очију с њега. Било је очигледно, да се овоме веома прохтело отпочети разговор. А на остале госте, који су још били у крчми, не изузимајући ни крчмара, чиновник је гледао некако обично па чак и с досадом, а у исто време са изразом неког ионоситог подцењивања, као на људе низкега положаја и развића, са којима он нема пгга ии да говори. То је био човек од преко педесет година, средњега раста и јаке конструкције, нросед и ћелав, са отеченим, од постојанога пијанства нозкутелим, па чак л помодрелим, лицем и подбулим капцима, испод којих, као кроз прорез, сијаху веома мале, али живахне, црвене очи. Али нешто је и било у њему веома чудновато; у његовом се погледу светлило чак као неко одушевљење, — могло би се рећи и мисао и разум, — али у исто време сенуло би и безумље. Био је одевеи у стари, сасвим поцепани црни Фрак, са покиданим дугметима. Само се једно још које-како држало, и њиме се и закоичавао, желећи очевидно да сачува пристојност. Испод прслука му је вирила кошуља, сва згужвана, испрљана и поливена. Био је обријан онако, као што се бријају обично чиновници у Р.усији ; али је то било тако давно, да му је сад брада изгледала као четка. И у његовом ионашању могло се опазити нешто уљудно — чиновничко. Данас је био канда веома узнемирен, често је гладио косу, и подупирао главу рукама, ири чему су се лепо видели са свим исцепани лактови. Најзад погледа право у Раскољњикова, па га јасно запита: — Смем ли, поштовани господине, да се усудим упитати вас за нешто? Јер, ма да баш не изгледате угледно, ја бих ипак рекао, да сте образован човек, и да вам ииће није свакодневна'навика. Свагда сам и сам уважавао изображење, сједињено са срдачним осећањима. Међу тим, част ми је представити се, — титуларни саветник Мармеладов. Смем ли да вас уиитам: јесте ли и ви били у служби? — Не, ја сам ђак... одговори' младић, чудећи се лепоме говору, а још више тој слободи с којом му се обратио тај господин. И не обзирући се на то, што је мало пре био вољан да пристане ма у какво друштво, сад се опет пробуди у њему оно непријатно, оно раздражљиво осећање према свакоме непознатом лицу, које се дотакло, или се хтело дотаћи његове личпости. — Дакле студент, или можда бивши студент! узвикпу чиновник, — тако сам и мислио. Да, да, драги мој, искуство, онит. — И да би себи придодао већу важност, метну прст на чело. — Били сте студеит, или сте се бавили науком ! Допустите... Он се иодиже, нихајући се, узе чашу и седе до младог човека мало у страну. Био је истино иакресан, али је лепо и одрешито говорио, и тек ио каткад у говору замуцкивао. Поче да говори са особитим задовољством с Раскољњиковим, да би човек рекао, да читав месец дана није ни с ким проговорио. — Драги мој господине, поче он са неким усхићењем, сиромаштво није порок, — то је неиобитна истина. Знам ја и то, да и иијанство није добродетељ. Али крајња сиротиња, то је прави иорок, мој драги господине. У сиротињи ви ћете сачувати урођена племенита осећања, а у крајњој сиротињи — никада и пико их иеће сачувати. За крајње сиромаштво пеће те само батином истерати, већ ће те метлом из друштва исчистити, само да би те вптне увредили. Имају и право; јер сам и сам готово у крајњој сиротнњи да себе вре^ам и кињим. Отуда и пнјапство, драги мој госнодине! Пре месец дана избио

је г. Лебезјатњиков моју жену, а жена моја није то што сам ја! Разумете ли? Допустите ми, да вас још нешто затштам, онако из радозналости: Да ли сте ви кад год ноћили на Неви у оним баркама, у којима се сено довлачи? — Не, то ми се никад није десило, одговори Раскољњиков. А шта значи то иитање? — Е, па знате, већ је пета ноћ како ја тамо спавам... Он напуни чашу, испи је, па се замисли. И заиста на његовим хаљинама, па и у коси, могао би да приметиш сламке. И било је вероватно, да се он није пи пет дана свлачио ни умивао. Нарочито му руке беху нечисте, поднадуле и поцрвенеле, а нокти од блата поцрнели. Његов разговор обратио је на се општу, али не баш и са свим озбиљну пажњу. Дечаци иза стола с јелом почеше да се кикоћу. Гостионичар, чињаше се да је нарочито дошао из друге собе да слуша овог »комендијаша.« Он седе мало подаље, зевајући лениво и достојанствено. И како се чињаше, Мармеладов је био овде изодавиа позната личност. Па и ову паклопост нридиковању, по свој прилици, стекао је разговарајући се с разним непознатим личностима у тој крчмици. Код неких људи, који радо пију, ова иаклоиост постаје неопходна потреба, — а нарочито код оних, с којима код куће строго поступају и по вољи располажу и заповедају им. Па за то со такви људи, кад се нађу у каквом лумпачком д-руштву, свагда старају, да се оправдају, а по могућности и поштовање задобију. — Комендијаш! — громко рече крчмар. А што не радите, за што не служите кад сте чиновник? — За што не служим, драги мој госнодине, — прихвати Мармеладов као да ово питање управи на Раскољњикова, за што не служим? Зар меие не боли срце, што живим без икаква посла? Зар мени није било тешко, кад је г. Лебезјатттиков пре месец дана избио својеручио моју жену, а ја лежао трештен пијан? Допустите, млади човече, да вас заиитам, да ли се вама дешавало... хм... ну, рецимо да потражпмо новаца у зајам, а без наде, да ћете добити? — Дешавало се... то јест, како без наде? — То јест, тако, да јоти у напред знате, да нећете нитттта добитп. Ево, на пример, ви још у напред позитивно знате, да такав и такав човек, тај иоштени грађанин, ни пошто не ће да вам да новаца. И ја питам, заптто да вам да? Он зна да му иећу вратити. Ви ћете рећи, из сажаљења? Али г. Лебезјатников, који се бави новим мислима и новим правцем, нре неки датт објасни, да је сажаљење науком забрањено, и да се тако в-ећ ради у Енглеској, где је иолитичка економија. Дакле, ја питам, зашто да он да иоваца? И знајући у напред да вам не ће дати, ви инак идете, и... — Па зашто онда да се иде? додаде Раскољников. — А ако нема коме да се иде, или баш нема куда да се иде ? А међу тим, сваки човек мора некуда да иде. Дође по кадшто време, да је човеку иотребно да се ма куд крене. Кад је моја јединица ћерка ирви пут пошла у свет са »жутим билетом"*) и ја сам такође иошао... И у тај мах погледа он узбуђено на младог човека. — Ништа, ништа, драги господине! — додаде он, желећи га успокојити, јер у тај пар оба дечака, што стоје за столом, прснуше у смеј, па се и сам крчмар пасмеја. — Ништа! Ова подсмевка ни мало ме не узпемирује, јер је већ свттма све познато, и све што је тајно, мора да постане јавно; и ја то не презирем, већ смирено сносим. Нека! нека! —- Овај човек ! — Допустите, млади човече : можете ли ви... Али не, да се јаче изразим: можете ли ви, смете ли, гледећи у овом тренутку на ме, рећи позитивно, да ја нисам свиња ? Младић не одговори ни речи. Па добро продужаваше беседник уљудно и овога пута чак и усиљеиим достојанством, почекав док се уталожи кикот, који се беше нодигао у крчми. —■ Рецимо, да сам ја свиња, али она је дама! Ја сам звер, а моја жена Катарииа Ивановна, — она је изображена, и ћерка је штабног оФицира. Ајд нека сам ја и подлац, али она има узвишено срце, она је високо изображеиа, она је нупа благородних осећања. А међу тим... 0! кад би се оиа иада мном сажалила! Милостиви госпбдиие, милостиви господине, човеку је иотребно, да има макар и једно

*) Оваквп бидети дају оо у Русији јавним девојкама.