Полицијски гласник

БРОЈ 19

147

оредотва, Добро је, да се нре сиоања туткала више поширих трака (до 30 мм. широке) метну нонречно проко стоне н утисну у љу, а за тим се преко њих сипа туткало. Пошто с обе стране вире крајеви од пантљика, Форму је на тај начин лако с помоћу љих из стопе извући. Код снежних трагова наравно да то није потребно, јер се Форме иначе лако ваде. ХоФман препоручује, да се употреби гипс или цементни песак, али за тим ради исто онако као и Ходан. После многобројних покушаја дошао сам до уверења, да цемент није за Формовање, осем у случају велике нужде. Пошто свака комисија не може да уза се вуче по неколике киле цемента, човек је принуђен, да купује цемент код каквог сеоског трговчића. Али код њнх се ретко кад може наћи добар и чист еспап. Стручњаци обично кажу: »Добар цемент је нешто врло добро, рђав цемент нешто врло рђаво«. И у ствари Форме од рђавог цемента неупотребљиве су, па чак и од доброг цемента нису пајбоље, јер никад нису доволшо оштре и доста пута не стврдну се за дуже време, нарочито кад су у влази. Понеки пут цемент неће брзо да се стврдне ни под добрнм погодбама, а ако у придодатом песку или води има још мало иловаче (смртног непријатеља цемента) сливена Форма се више пута мора бацити. Нејасно ми је, како се може препоручивати мешање цемента с гипсом, пошто гипс под свима ногодбама штетно утиче на цемент. Бруно Керл (»НапсЊпсћ с1ег 1есћшвсћеп Сћеппе«) вели, да цементу шкоди већ два ироцента гипса и да гипс чини, да се цемент лагано стврдњава. Кад се већ мора за Формовање употребити цемент, онда нека се узму 2 дела цемента, I део песка, у ком нема иловаче, и 1 / г дела чисте воде, која није замућена ииовачом. Кад се има сув песак, онда се најпре добро измеша песак и цемент, на за тим сипа вода; има ли се пак само влажан песак, најпре се измеша цемент и вода, за тим се дода песак, па онда се смеса снпа у стопу (Бруно Керл). Ваља имати на уму, да се цемент просечно шири у сразмери 100=: 118, тако да је Форма прилично већа од самог трага. Затим ћемо наићи иа тешкоће, кад се те Форме морају лити н$ мразу, пошто се вода замрзуо пре но што се гипс стврдне, тако да се коначно стврдњавање не може постићи. »Тћошп<1ив1;пе = 2еЈ1ип§' к препоручују да се при радовима с цементом, који се морају вршитн за време мразева, дода води толико соли, колико она може да раствори. Теоријски та ствар тако стоји, пошто се раствор соли тешко мрзне, тако да се цемент може пре стврднути, но што ће се со смрзнути. Ја сам чинио огледе неколико пута и под разним погодбама, али сам сваки иут добијао дробиу, пешчану и сасвим неупотребљиву масу. Кад се сведе све ово што смо досле рекли, доћи ћемо до резултата, да све наведене методе треба употребљавати само изузетно или у особитим случајевима. Али скоро увек ћемо имати усиеха, кад употребимо стару методу, коју препоручује и Крамер (»НапсШисћ с1ег депсћШсћеп Ме<Пст <с , 1857) а која се састоји у томе да се ради раствором гппса; исто је тако добар и восак, а у многим елучајевима и бољн по и гипс. (Пасгавнће се).

ФРАГМЕНТИ о ПСИХОЛОГИЈИ ПО/1НОГА ЖИВОТА од Д-ра Крафт-Ебинга проФ. у Бочу. (НАСТАВАК) Из слагања ових обеју стаља свести, што се тиче величине љихових предмета, излази, да она набујају до огромие снаге, и да потискују све противне мотиве. Из сличности у погледу на несхватљивост њиховог правог предмета, излази, да оба лако нрелазе у пусте сањарије, ири чему живахност осећаја претеже далеко јасност и сталност представа. Нри овим сањаријама у оба елучаја игра улогу, поред очекивања несхватљиве среће, уједно и нотреба за безграиично подвргавање. Из многих тачака, у којима се слажу обе ове саљарије, јасно је, да при великом интепзитету једна другу могу да замене, јер свако снажно подизање једног елемента у душевном жпвоту уздрма и своју околииу. Један исти осећај

инааипа дакле код обеју нредстава, с којима је везан, час један круг представа час други. Оба ова душевна надражеп.а могу се претворити у пагоп за свирепошћу, било тс) активна или пасивна свирепост. У области религиозног живота долази се на тај начин на жргвовање. Жртиовање се опаја с представом, да ће лсртву божапство узкивати материјалио, за тим, да је то њему у част, као знак зависности, трибут, уз то још, да ће се тим грех и кривица према божанству уништити и стећп блаженство. Састоји ли се пак жртва, као тпто је у свима религијама случај, у мучељу себе сама, то она служи код религиозно раздражљивих природа не само као знак зависносчи и као еквивалент, којим се садашље муке исплаћују будућом наградом, већ се п све оно, што долази од бескрајно љубљеног божанства, што се дешава на његову заповест или њему у част, осећа као велика наслада. Религиозне сањарије воде тада екстази, једноме стању, у коме је свест у психичким насладама тако заузета, да се представа претрпљеним мукама може добити само без њеног квалптета о болу. Религиозне саљарије могу довести и до радости, што се други л;ртвују, ако је сажаљење према туђем болу компензовапо религиозпим насладама. Да се и у области полнога лшвота до тога може доћи, показује садизам и особито мазокизам, Па тај се начин може овести више пута констатовано ородсгво изме^у религије, похотљивости и свирепости на следећу Формулу: Релнгиозно и полно аФективно стање слажу се на виспни свога развића у количипи и каквоћи узбуђења, и могу се при згодним приликама заступити. Оба стања могу услед патолошких прилика претворити се у евирепост. 1 ) Са истом јачином делује иолни Фактор на буђеље естетичких ооећаја. А и шта би бнло од уметностн п поезије без полпе основе ! У чулној љубавп добија уметност оиу топлрну Фантазије, без које право уметпичко дело није могуће, а у ватри чулних осећања добија она пламен и топлнну. Тиме се и објашљава, да су велики песници и уметници похотллтве природе. Овај свет идеала отвара се са наступањем полпих појава. Ко се у овој нериоди лшвота није одушевљавао узвишештм, племенитим и лепим, остао је целог свог жнвота, Филистар, Та зар ие деља песме у овој епоси онај, који иема никаква песничка дара! На граници Физиолошке реакције стоје појаве ири развићу пубертега, где оно нејаспо, челгњиво расположење ствара презнрап.е лсивота, често пута с лсељом, да другима напакости (слабе аналогије психолошке узајамности између сладострашћа и свирепостп). Љубав прве младости има романтички, идеалистички карактер. Опа подтпке предмет љубави до аиотеозе. У својим иочецима је л.убав илатонска и обраћа се често сликама поезије, историје. С пробу!,ењем чулности у опасности је, да своју пдеалистичку моћ пренесе на лица другога пола, која су дупгевно, толоспо и друштвеио у преимућству. Отуда иостају мезалианце, заблуде са свом трагиком страсне љубави, која често долази у конфликт са проппсима моралним и са пореклом, па се кагкада завршује и самоубиотвом или двоструким самоубиством. Сувишо похотљива љубав ие траје дуго и није права љубав. С тога је прва љубав но нравилу веома нролазна, јер она није ништа друго, већ изазивање страсти, ватра од сламе. Само је она л.убав нрава љубав, која се паслања на моралпа преимућства љубљенога бпћа, које не даје само радости, већ је волјКО , да сноси и све болове и да све жртвује. Љубав јако обдарена човека не устеже се пред никаквом опасношћу и тешкоћом, ако се тражи, да се мило биће задобије и очува. Последнце су херојска дела, нрезирање смрти. Таква је љубав изложена опасности, да приликом ттостане злочинство,

Ј ) Ово тројство надмо је шраза не само у горе онисаним по-. јавама, воћ и у побожлој литератури, па и у уметности сликарској у вромеиу пропадања. Оз.тоглашена јо у овом погледу груиа св. То-. розије од Берпинија, која «пада у хистернчки несвест иа један марморан облак, док један одадострасни анђео пупгга у срце стрелу (боI жапске л.убанн"). (1,и1)ке).