Полицијски гласник

166

Да и душевне оообиие могу као Фетиш дејетвовати, види се из патолошких чињеница мазокизма и садизма. Тако се објашњава идиосинкразија и учвршћује одо старо : в с1е §-1181;Љи8 поп ев1; сПври1;апс1ит. (с

ОЛИКЕ ИЗ ПРИТВОРЕНИЧКОГ ЖИВОТА 2. Сан у очи смрти. За време мога трогодишљег службовања при Управи гр. Београда, имао сам прилике, да посматрам око љих 15 на смрт осуђених. Од њих су стрељани свега шесторица, а осталих 9 добили су милост. Сви они, махом су стојички очекивали било милост, или дан погубљења. Само један, Станиша Ускоковић, познати коцкар и лопов, који је јуна месеца 1897. год. био осуђен на смрт од стране првост. београд. суда за окр. подуиавски због опасне крађе у поврату, хтео је полудети од страха, док му није саопштено, да је помилован. У томе су се нарочи го одликовали млађи зликовци. Нису ретки случајеви, да < у они певали у затвору у очи смрти и правили досетке на рачун њен, а један од њих целе последње ноћи свога живота смишљао је план, како ће пред погубл,ење, моћи најлакше одгристи нос свегатенику, када му овај поднесе крст ради целивања. * * * Од свију, на смрт осуђених највипге је на себе обраћао нажњу неки Живојин Митровић — Димитријевић, (слика му је изнета у 18. бр. на стр. 135. од пр. год.) који је био осуђен због 14 разбојништава. Један члан Управе гр. Београда, који је водио записник о свима важнијим догађајима у управи, забележио је о њему ово: 8. IV. 1898. год. Данас сам, готово цео дан, нробавио око једног, на смрт осуђеног лица, које је, ради извршења пресуде, спроведепо синоћ управи од стране иодунавског суда. Оно се зове Живојин Митровић — Димитријевпћ, а родом је из села Јеловика, ср. јасеничог, окр. крагујевачког. У месту ро^ења има два брата, стару мајку и две сестре. Браћа су му земљоделци као и он сам што је био. Живојииу нема више од 27 год.,, средњег је стаса, илав је, сувоњав, ћосав; пада у очи својим готово идиотским лицем и лаганим, у неколико чак и приј.атним говором. Иаврпгао је 14 разбојништава, нека сам а нека у друштву са оглашеним хајдуцима : Јовићевићем и Бркићем. Никако се није надао смртној казни и тврдо верује, да ће му иста, у путу највише милости, бити замењена двадесето годигањом робијом, погато, вели, није извршио ни једно убиство. Овако мишљење укорењено је, у последње време, махом код свију зликоваца. Штета, гато ће се ускоро грдно разочарати! — — — — — — — — — — — — — — * * * 9. IV. 98. Чим сам јутрос дошао у капцеларију одмах сам сигаао у затворе и обишао Живојина. Он, сиромах, нема ни појма, да ће се сутра стрељати, а јога мање, да му је већ и гроб ископан. Разговарах дуго с њим ; покушах, да што сазнам и о његовој прошлости, али у томе не имадох успеха. Он све окретагае говор на помиловање. Мол.аше ме, да се и ја од своје стране заузмем, и да депешом јаг.им председнику његове опгатине, те да и он, са осталим виђенијим сељанима, моли за њега. Разуме се већ, да сам му обећао све гато је хтео. * * * На један сат после овог разговора, дође свегатеник да исиоведи и причести Живојина. Сиђосмо заједно у његов затвор и затекосмо га где доручкује. Чим нас смотри, остави одмах јело и пође нам у сусрет. Бегае б.чед као крпа. Хтеде нешто рећи, али му реч заста у грлу... Место говора ми зачусмо слабо јецање. — — — — — — — — — — — — — — Нисам по ирироди мекугаац, али ме овај призор толико дарну, да готово заборавих загато сам догаао, већ немо, као у неком заносу, посматрах Живојина. Тек кад он одговори: — Зар баш морам да погинем; зар за мене нема милости У — пренух се и похитах да му објасним како од свештеникове посете не зависи ни најмање његово иомиловање, већ, џгга више, да оно мора увек претходити њему, јер се, њоме,

даје властима ирилика, да увиде: да ли се осуђени искрено каје због својих дела? Мора бити да је он у ово новеровао, јер се на мах умири. Исноведио се и причестио се са највеКим страхопоштовањем, а крсг је неколико пута целивао... Грешник. — — * * * Пре, но што сам по подне изигаао из канцеларије, свратих у затворе да обиђем Живојина, и да апсанџији издам још неке наредбе за сутра. Оие се тицаху стрељања Живојиновог, које ће се извршити сутра у 7 часова пре подне. — Шта је са мном, господине? Јесте ли послали депешу председнику ? — уиита ме он доста тужно. — Све сам учинио што треба, и надам се да ће добро бити. Надај се и ти и спавај мирно. — Хвала! Бог ти платио. — — — — — •—■ — —■ —

Ми, полицајци приморани смо доста пута, да се у нашој служби, а у интересу саме ње, служимо и неистином. Тако сам и ја радио са Живојином. Да бих му, колико толико, олакгаао оно неколико часова, који му преосгајаху за живот, као и да бих се осигурао од покугааја бегства, самоубиства па, монвда, и неког убиства од стране његове, ја му не хтедох казати шта га сутра очекује. Многи нам замерају због оваких наших поступака, али без разлога. Нека пробају да се, бар у мислима, ставе у наше положаје, па ће нас, верујемо, разумети и дати нам за право. 10. IV. 98. Данас је стрељан Живојин. Кад сам јутрос око 5У 2 часова дошао у његов затвор, затекао сам га доста мирпа, а према стању у коме се налазио, чак и расположена. Док премишљах о начину, на који бих му најбоље могао саопгатити узрок моје посете, он, и не помишљајући шта га данас чека, отпоче опег говор о помиловању. — Ја јесам мато погрешио, рече он, али погато нисам никог убио, мислим, да би било праио, да будем помилован. У осталом, да ти искрено кажем, господине, ја се, због једног сна, који сам ноћас уснио, надам, да ћу добиги милост. — А, гат.ч си то успио? — Снио сам, отпоче он, као да си ми ти донео једно писмо, али не као што су обична писма, већ, некако са свим друкчије. Чувгаи ово, и нехогице бацих поглед на иресуду кривице његове, која ми бешо у левој руци, и коју му је требало још једном прочитати — кад већ буде за колац везан. Позвах га, да ми мало из ближе опише писмо, које сам му ја у сну предао, али ми он знаде казати само то, да је оно било повелико и написано на некој плавој хартији (и харти ја на којој је н.егова пресуда била исписана, била је плава), која се сијала као сунце (?). — Ја, просто, настави Живојин, нисам могао гледати у њега кад си ми га. пружио, и том приликом, казао: »Читај, Живојине. (( — Јеси ли, бар, могао што прочитати? — То је, бага оно, чему се још чудим? Ја, као гато знаш писам писмен, али кад ми ти пружи писмо и рече : „Читај, Живојине", не знам како, али ја, са свим лепо нрочитах неколико речи у почетку, које беху написане мало крупнијим словима. — Како су гласиле те речи? — Његово Величанство Краљ — — — — — — — — И даље? —■ Даље нисам могао прочи гати, али сам ово добро прочптао и утувио. — — — — — — — — — — — — — —

Дугогодишњи апсанџија унравин — чича Дојчин, који је за време своје слулгбе испратио иреко 50 п.их на „Кајабурму®, чувши овај сан Живојинов, похита одмах, да објасни: како он може само добро значити, и како он — Живојин —- не треба да се плаши, што ће сада с нама иоћи на „Кајабурму". — З...а...р с...а...д о...д...м...а...х ? једва промуца Живојин. ■—■ Тако је наређено, одговори му чича Дојчин и позва ковача да му скине оков. — — — — — — — — — — —

Сладак је жпвот, иомислих у себи и изиђох у двориште управино, да премишљам о Жпг.ојииу и његовом сиу.