Полицијски гласник

174

Ако је друштво уразгонору: он окрене камен од прстена горе, почне да звижди, и прстима добује по столу турски марш. — Ову слабост није показивао само мушкарцима, већ и Јкенскима. Њима понајвише! Ако примети за суседним столом даму: он престане добовати. Тада усукујо брке, намигује, а оком показује на прстен и шапће : »а ко ти срце милује, можеш да га имаш / (( Многа се јадница нолакомила, али се још ни јодна није похвалила да је добила онај прави, већ некакав од стаклета. После.дња је била некаква Маџарица, и кад је однела прстеп неком кујунџији да га заложи, овај јој је одговорио : „ можеш да га обесиш мачку на реа /« Јевта је тада тријумфујући рекао : »Гако њи зна госаодин Јевта/ (( Једном, седећи тако при пиву, загледа се и смртно заљуби у неку Јану калдрмџику. Једнако је намигивао и сукао брке показивајући јој прстен, док се није смиловала и преко лепезе послала му један мио осмејак. Она је обегенисала прстен, а он Јану. Јевта се топио од миља, а кад је прошла поред његовог стола он јо тихо уздахнуо и прошаптао: »Анђеле, до виђења у недељу ! (С Ова сцена није умакла неколицини који су седели за суседним столом, они су нешто шапутали и при том се смејали. Кад је Јевта сутра дан дошао у канцеларију, предао му је одаџија писамце, на коме је био насликан некакав мађарски коњаник; Јевту није слика занимала , он је гутао садржину. Драги мој и љубезни госиодине Јевто! Имам много да ви причам... мене ме се чини да ве волим ! да се споразумемо, дођите сутра у три сахата ио аодне на гробље иоза цркву, или ти иред звонару ; и ту запевајте ону севдалику: »Шетала Јана"... за нгго мене ме је име Јана. Како ве чујем, ја ћу ви сз тај час јавим из онај густиш. Твоја љубезна Јана. Знао сам ја! слутио сам ја... море умем да им вадим срце! — говорио је у заносу Јевта. С места је отишао старешини, и молио: да га за после подне пусти, за што мора да дочека стрину из „Аџбеговац". Ко зна, како би се ова комеднја одиграла, дсц није и калдрмџија добио писмо. Њему није много требало; он је веровао својој жени, али да не би и у будуће страховао: он се реши да оде на гробље и да дочека тог Адониса... Господин Јевта је иреко обичаја дошао кући у једанаест сахата. Сви су се чудили а највише тетка. — Јевта је корачао по соби и удешавао песму. Давно није певао па му грло задебљало ; •— а за севдалике треба танак глас. — Искашљивао се, повишавао глас, док није најтањим Фалестом удесио : »Ше -Фе-Фе -тала, Ја -Фа, Фа, Фа, на! Али кад дође на »Јаиа« он кукурекне. »Исчистиће се глас до три сахата (( — мислио је госпоцин Јевта. Од узбуђења није могао ни да руча. Отац га гшта: „Ама, шта је теби, синко ? — Не једеш — а здрав си?! <( — Чуће се, тата. Само полако ! ■—- А шта ће се то чути ? — пита отац уплашено. — Чуће се! — Ако је нешто добро, нека је са срећом! — Дај Боже! — потврђује тетка. Он се диже од стола, и оде огледалу. Максим и тетка шапутаху : »Боже ! Нека се и то исиуни / (( — Дај Боже да тетка доживи и ту радост — и онако ми је кућа иразна! Читав оахат провео је господин Јевта пред огледалом догонећи косу. Никако није могао да зглади онај чуперак на врх главе. — Мазао је теме слатком водом, и помадом, па ништа! Чим повуче четком на ниже, онај се чуперак накостреиш, па се тек падигне и усправи као петлова креста. — То га је толико наједило, да је зграбио маказе и осекао кресту. Тачно у два и по био је нред звонаром гробљанском... Разгледао је споменике, и једнако загледао у свој џепни сахат. ■— Овде треба да певам — мислио је господин Јевта. Ама, шта ми се онај тамо врзе?... Он ће ми сметати. Калдрмџија је опет мислио: — Јок... иије он!... Онај треба да нева лепу Јану... бре ћу ти дадем Јану, па ће се чешеш — само дојди!

Тачно у три сахата закукурека господин Јевта: „Ше -Фетала Ја -Фа -Фа-Фана (( ... И тачно у три сахата пуче један, пуче други, па пуче и трећи шамар. — Господин Јевта се саже за шегаир, али га и не домаши, јер остраг пуче и калдрмџиска стопала... и тачно у гри сахата н четири секунда господин Јевта је чистио пред портом своје одело, а из гробља се чуо страшан узвик: »уа! (( — »држ (( —• »држ (( . — »Не дај лепу Ја.ну! (( Кад је дошао кући, отац га је тужним лицем дочекао на кутњем прагу, и у пролазу му шапнуо : »знамо све... чуло се већ (( . — Шта се чуло ? •— Оно, што си нам у подне напоменуо. Лепо се чује! Тога кобног дана, изгубио је господин Јевта своје право име, и добио надимак: „Шетала Јана"... Прстен давно лежи у теткином орману... он похађа каване, али не кокетира. А кад чује : ,, Шетала Јана (( он одмах бега. Овај се надимак толико распростро да је један иут и келнор гласно узвикнуо: » Чашу иива, за шетала Јана / (( На улицн, на шеталишту чим се појави : одмах шапућу: »ено га, ено! То је Јана!... ето то је тај шетала Јана. (( Па и он сам, навикао се на тај надимак. Ои му се тако утиснуо у мозак, тако срастао с њим — да је један пут иослао старешини акт с оваким потписом: за писара, практикант — шетала Јана. Сутра дан је враћен акт с натписом на полеђини : допуштам Јани да се шета до миле воље, на Теразијама је дивна хладовина под кестеновима. Он је баталио и шетњу и кестене, чак је мрзио и печене. Од тога кобног дапа похађао је чешће каФану »Код Златног Топа", у којој је доцније промовиран за адвоката — буџаклију. . ++-■ |» МАЈСТОРОКИ ЗЛОЧИН — Јеап Шсћергп I. Није имао среће! То је било обележје његова живота. Име му беше Оскар, а ирезиме Лаписот; био је сиромашан, незнатан, а држао се за генијална човека. Кад је ступио на књижевно поље, прва му је брига била, узети исеудоним, друга, изабрати други, и тако је за десет година утрошио сва могућа Фантастична имена, само да заведе радознале савременике на криви пут. Али он остаде ипак најнепознатији међу свим људима од пера, најнепризнатији од свих непризнатих и иајсиромушнији од свих писаца. »Па ипак се окреће! Овде ипак није празно!" рекао би он са најдубљим уверењем, куцнувши прстом по својој коштаној лубањи, коју је он држао дубоком, јер је шупље звопила. Човек не би веровао, до каквих заблуда може да одведе књижевна таштина. Оиа је људе од правог талента учинила смешнима, оиа их је навела, да почипе срамна или гадна дела. А шта тек да буде са једним несрећником, који је нрава нула? Кад је стрпљење исцрпљено и цео живот разорен узалудном надом, тад не треба много до плана за самоубијство или за злочин. Оскар Лаписот не беше доста храбар, да би смрт одабрао, него одлучи учинити злочин, да би постао славан. И он га збиља извртии. И збиља као да му хтеде тиме дати за право, он је први пут у свом животу учинио мајсторско дело. II. Неких десет година пре онога дана, кад је постао злочинцем, живео је Оскар Лаписот у шестом кату једне куће у улици Сен-Дени. Ту међу тридесет станара беше нросто изгубл,ен; под једним од својих многобројних псеудонима упознао се само са једном старом брбљивом служавком, која му исприча све своје бриге и невоље. Она је служила код једне старе, болесне и ирилично богате удовице. У осталом он остаде само месец дана у том стану. Једно вече баш се опростио од једног свог пријатеља, који је био иомоћни лечник у болници Питие, па корачаше кроз болничке дворане, кад на једном кревету преиозна оиу служавку; лежала је на самрти. Она му исирича, како тек од три недеље није више код удовице; како је за неко време на