Полицијски гласник

БРОЈ 23

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

181

МАЈОТОРОКИ ЗЛОЧИН — Јеап Шсћерт (свршетак) Оскар Лаписот узе кључеве. Наједаред му се по лицу просу бледило, а црте лица се у грчу искривише. Ето изненада роди се у љеговој души могуКност, да иочини злочин. Кад ова жена буде мртва, ствар ће бити лака. »0, ја ћу се загушити! загушићу се ! С( говораше болесница, коју дуга исповест беше заморила. „Воде! Дајте ми воде! с< Спаваћа дворана беше утонула у дубоку таму, само ноћна светиљка рашириваше слабу, мутну светлост. У споредним креветима све је спавало. Оскар подиже главу болеснице, извуче испод ње јастук, нритиште јој га на уста и гвозденом шаком држаше га тако бар десет минута. Он је имао грозно срце, да чека са сатом у руци. Кад је дигао јастук, болесница беше загушена. Она се није могла ни маћи, ни јаукнути. Он метну опет јастук на своје место и навуче јој покривач до подбратка. Лешина изгледаше, као да спава. Кревет служавкин беше доста близу врата и убица измаче без шума из дворане и болнице, ни од кога неопажен. Беше девет сати и двадесет минута. Не губећи времена пожури се лупеж брзим кораком у улицу Сен-Дени и пре десет сати ступи у кућу. Уз пут беше створио цео план. Најпре се ушуња у шталу, где су се морале налазити ствари кочијашеве. Овде узе једну кравату, откиде од ње један комадић и тури га у џеп. Онда узлети полагано уз служинске басамаке и заустави се на првом спрату. Отвори врата и уђе нечујно у спаваћу собу и стару госпу, која је ту спавала, једним притиском задави. И ту је био толико хладнокрван, да ју је добар четврт сата за гушу држао. Сад отвори писаћи сто. У великој средњој фијоци лежале су акције и облигације; у левој банке, а десној замотуљци новаца. Он узе хартије од вредности, које гласе на доносиоца, а остало остави. Свега скуиа плен је износио 140.000 Франака; то све потрпа у џепове. Сад узс писма у посао. Са мало муке на.ђе их горе у куту, камо их је служавка била метнула. Брзо их спали у камину, али она, која су по кочијаша и служавку била најопасштја, остави на свом месту. За тим ону крпицу од краватне утисну задављеној у десну руку, која се грчевито стисла. Сад изађе из стана; као муња слети на улицу и тада продужи лаганим, безбрижним кораком. Оскар Лаписот није се варао, сматрајући себе за генијална човека; он имађаше злочиначкн геније и делаше мајсторском руком. III. Правда не оклеваше ни часа, да нађе злочинца. Фрагменти писама беху непогрешив основ за сумњу. Ко би други осим кочијаша могао кључ имати? Зар он није поткрадао удовицу, већ у споразуму са служавком? Није ли логично, да је прекорачио границу, која дели крађу од убиства. Осем тога јасно је говорило и оно парче оковратника. Да несрећа буде нотпуна, беше и пређашњи живот кочијашев рђав и као последњу отежавну околност није могао доказати свој аШн у оном судбоносном часу. Могао је порицати још толико и заклињати се, да је невин, све је говорило против њега, а ништа њему у ирилог. Он је осуђен и погубљен; а судије, поротници, бранитељ његов, новине и публика —- све то скупа беше уверено о његовој кривици. Само једна тачка у целој ствари остаде тамна: покрадена имовина се не могаде нигде наћи, па се веровало, да ју је лопов на сигурно место сакрио. Али нико, ама баш нико није ни слутио, да он то не беше ни покрао. Каже се, да се човек, који чини добра дела, осећа спокојан, али мало људи има смелости, да устврде да се и људи. који су учинили рђаво дело а нису кажњени, осећају срећни. Оскар Лаписот могао је баш бити весео са свог двоструког убиства и плодове своје у потпуном миру уживати. Нити

је осећао гриже савести нити страха. Једино, што га је мучило, беше неизмерна охолост, која је све више расла. У првом реду беше уметнички^ понос, уираво савршеност његовог дела и осећање, да га је генијално извео — учинише, те је заборавио сваки морални осећај. У свему осталом он остаде један средњи, таман, непознат човек. Могао је своје имање још једном голико трошити, само да себи отвори ступце новина; могао је критици још толико подваљивати; код публике не могаше се учинити чувеним. Његови стихови, проза, позоришни покушаји — све то беше сићушно и незнатно. Људи »од заната сс познаваху до душе нешто мало Анатола Дезроза, али само као књижевничког дилетанта, који је имао више прихода, него талента. Али читаоци ни мало нису водили бригу о његовој ренти, него сви се слагаху у том, да у њега нема ни искрице талента. „Па ипак! сс рекао би он кад и кад, севајући очима, »кад бих ја само хтео! кад бих ја могао да приповедам своје ремек-дело ? Јер ја сам створио ремек дело, о том нема сумње. Лепо сам дело извео. Што сам га доживео, а не написао ? Да сам га написао, ја бих био славан. Ја бих имао да се нохвалим само с једном приповетком, али та би била јединствена у својој врсти. Ја сам створио »мајсторски злочин сссс . Ова мисао постаде на послетку мука за-њ. Десет година борио се иротив ње. Једно лепо вече седе Оскар Лаписот са усијаном главом и грозничавом руком као какав велики песник, метну преда се књигу хартије и написа у један душак историју свога злочина. Он исписа бедне почетке Оскара Лаписота, његов књижевнички живот, његове многобројне неуспехе, његове помисли на самоубиство, цео роман са психологијом једног злочинца. За тим нацрта јасннм потезима и са стравичном прецизношћу сцену у болници Питие, у улици Сен-Дени, смрт невино оптуженог и тријумФ правог убице. После управо ђаволском финоћом изведе анализу узрока, који су аутора нагнали, да свој злочин обелодани и заврши са величањем Оскара Лаписота, који се иод ову исповест потписао. IV. Мајсторски злочин угледа света у »Реви де де Монд сс и имађаше беспримеран успех. Све новине хваљаху дело преко сваке мере. Уз пркос томе нађоше се у свим чланцима, па и у најласкавијима, две тачке, радиЈкојих се Оскар Лаписот јако љутио. Прво и прво његово право име сматраху за псеудоним и називаху га тобоже правим именом Анатол Дезроз. Друго — ту се сувише говорило о његовој Фантазији и спорила му се и најмања вероватност приповетке. Ради тога се и догоди, да једног лепог дана, кад је један колега великом човеку честитао, овај му одговори: »Мој господине, ви се варате, моја новела није никакав роман; ствар се у истини догодила. Злочин је почињен онако, како сам ја испричао. И ето баш ја — ја сам тај злочин починио. Ја се зовем правим именом Оскар Лаписот.® Он то говораше с најдубљим уверењем. »Ах! дивно! дивно! сс викну други. »Шала је изврсна!« Сутрадан донесоше све новине ту анегдоту. Рекло се: духовит покушај мистиФикације, да Анатол Дезроз хоће, да је убица. Оригинална глава тај човек. Оскар Лаписот да побесни; он је хтео да му се верује његов злочин. Он се ноново исповедаше свим иријатељнма, које би на булевару сретао. Први дан ствар се још примала као шаљива, други д&н као обична, трећи дан беше то већ једна глупа шала, а после недељу дана вредео је он сам као савршен глупан. Он већ није знао како да се уздржи на висИни своје славе. Најватренији га његови приврженици исмејаваху и то га доведе до очајања. »Ах! та то је и сувише! сс рече он невернима у сред каФане; »дакле нико ми неће да верује оно, што је ипак само чиста истина; неће нико да призна, да сам ја мајсторски злочин не само написао, него и учинио! Добро, сутра нек зна цео Париз, ко је Оскар Лаписот.® Он потражи иследног судију за улицу Сен-Дени, ца му рече: »Ставите ме у затвор! Ја сам Оскар Лаписот,"