Полицијски гласник

202

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 26

се у близини случајио десио и г. Драгомир Ј. Андоновић капетан — ордонаис Његовог Величанства Краља Александра и притрчао, то му Краљ Милан нареди да г. Лукића отпрати. Он — Краљ Милан — међутим, сврати у радњу Јовице Барловца, да причека на друга кола која чланови Фирме ове радње поручише да дођу. На мах се силан свет искупи око радње у којој је било Његово Величанство, са грозничавим нестрплењем и страхом очекиваше да чује у каквом се стању здравља налази. На превелику њихову радост, г. Драгутин Насгић, члан ове Фирме, изађе пред врата и објави сакуплоеном народу, да Његово Величанство није ни у каквој опасности и да је рана врло лака, што присутни свет пропрати бурним клицањем: Живео ! Живео ! Живео! то је трајало све дотле, док није Краљ Милан сео у један обичан Фијакер и с још једним •ОФициром одвезао се у Двор.

ЧОВЕК КАО ЗЛОЧИНАЦ од М. П. Јовавовића. (НАСТАВАК) Данашп.а држава према човеку као злочинцу стоји на томе гледишту, да је човек но својој нарочитој организацији, по својим умним и душевним особинама којима се разликује од свих осталих живих створова, у стању разликовати добро од зла, да је господар своје вол>е и слободан одлучити се, те по томе и да ]е одговоран за своја дела, и онда да држава, ради поретка свога, има права да казни злочинца. Суштина злочина и кривице у томе је, што је човек дао више маха и попустио рђавим склоностима, ма да је ових свестан, место да их потисне и савлада бољом страном бића свога, те тако да влада собом. А само онде, где је слободна воља искључена, не може.бити злочина, нити се онај који га чини може казнити. Но друга једна школа не може у радњи људској да призна слободну вољу. У природи, свој васиони, све бива по закону узрочности, без узрока нема дејства, пема ничега. Све што се догађа има свог узрока. И оно, што нам се чини да је наша слободна одлука, само је ресултат разноврсних утицаја, који, испреплетани и изукрштани на хиљаду начина, чине те се неко дело јави у једном или другом облику и у ово или оно време. А где не видимо или ни слутити не можемо ту везу између узрока и дејства, не видимо је само с тога, што не можемо да разумемо, да анализујемо и размрсимо догађаје. Кад, дакле, свуда важи тај закон узрочности, нема слободне воље; а, кад ње нема, нема ни одговорности ни за најгора дела. А ова доктрина јако се поткрепљује оним што нам казује криминална статистика, која нам износи строгу законитост, редовно поиављање броја злочиних дела под утицајем извесних социјалних, климатских, па и космичких прилика. »Има један буџет — тако гласе познате речи Кетлове — који се плаћа ужасно редовно и нравилно, а то је буџет тавница, робијашница и губилишта... Злочини се понављају бар онако исто правилно као и годишњи бројеви рађања, умирања и венчања, а правилније много од државних примања и издавања." А ова правила понављања појединих врста противзаконих дела у једнаким периодима времена, па она чудесна и необична сталност тежње и склоности ка злочину у појединим врстама занимања и појединим добима живота човекова, да ли су то појави, који се дају сложити с метаФизичким учењем 0 априористичком моралу и с доктрином о слободној вољи? Још Хипократ и Плато говори су, да злочин не бива услед тога што би човек са свешћу радио оно, на што га подстиче какав рђав инстинкт његов, а који би требало да је потиснут разлозима ума, него да је злочин непосредно дејство болесне душе. Злочин потиче из болести душе, он је радња безумнога, лудога, учили су они; и онда умоваху, да казна

не треба ни да је управљена на радњу ових болесника, него на сама болесна стања. Но на злочин се могло гледати као на удаљавање од живота здраве душе , као на продукат поремећености ума само дотле, док се знање наше о болестима ума не осниваше ни на чем материјалном, док још не знадосмо управо ни шта је и какав је у ствари здрав а шта и какав болестан мозак, орган свеколике радње духа, и док се о бићу и појавима лудила судило путем спекулативним, по ономе што >је ван њега, голим умовањем. Данашња психиатрија одсудпо добија да су злочин и болест ума исто. Оиа види у злочинцу умно болеснога само онда, кад се на њему и ван учињена злочина дају доказати очевидни знаци умне поремећености. Он није умно болестан за то само што је учинио известан злочин, него што и независно од тога злочина на њему има нојава безумља. Злочин и лудило не иду заједно; они се, шта више, обично баш искључују. Иследници и еудије треба увек да имају ово на уму, како би се у појединим случајевима спречила тежња да се путем каквих »стручних" комисија оглашавају оптужени лудим по самоме делу за које се суде или његову начину извршења. У новије време тако звана криминално - антрополошка школа, бајаги све само путем егзактног испитивања и строго научног посматрања, а износећи доиста и велики број Факата, мисли да објасни шта управо јесте и услед чега бива злочинац, изазивајући тиме читав преврат у нашим дојакошњим, традиционалним нам погледима. И заиста мало је ствари строго научне садржпне овога времева обратило на себе толико пажње свих стручних кругова и свега образованога света, коликоје то учииило учење славнога и много помињанога психиатра туринскога, ироФ. Цезар« Ломброза и ове његове позитивистичке пли криминално-антрополошке школе. Велико учешће у криминално-антрополошким испитивањима и закључивањима из података отуда добивених објашњава се, као што већ рекосмо и као што Бер тврди, тиме, што се надало, да се већ у самом томе нађе решење питања како бива или постаје и шта управо јесте злочинац, да се нађе узрочна веза између индивидуалности и злочина. А наравно кад се докажу извесни специФични знаци или особине које характеришу злочиначку конституцију и »урођеног злочинца«, онда тај доказ обећава и готово недогледап преврат у свима традиционалним нам погледима на све оне задатке, што их држава и друштво имају у праву да злочинца казне и да се од злочина чувају. Великн део доказног материјала, који је принео Ломброзо за доказ своје теорије о урођеном злочинцу, одбачен је данас с много страна, али ипак знатан део учења криминално-антрополошке школе са свим оправдано и с основом има још дуго да остане нредмет расправљања и у многоме несумњиво извојеваће себи признање. По учењу криминално - антрополошке школе, злочинац а нарочито ако је то већ по навици или ако има страст ка злочину кад год му се прилика за то да, разликује се од осталих људи међ којима живи по неким специФичним, органским знацима или белегама. Извесне промене и знаци на лобањи, на мозгу, не ретко и у осталом скелету, не мање неких душевних подобности, свеколико психичко и етичко држање злочинца ма које социјалне заједнице он био — све то чпни га једним нарочитим типом, гипом неког нижег реда, какав је од прилике човек доисториски или дивљи човек. Индивидуалном организацијом својом злочинац се одваја од типа својих савременика незлочинаца, јер се њоме разликује од оног који злочинац није, па често и од умно болеснога. Разне категорије злочинаца разликују се такође својом индивидуалном организацијом, а извесни су били нарочито тако характерисани, да има основа говорити о урођеном злочинцу. Тако учи та криминално-антрополошка школа. За ову доктрпну, наводи даље Бер, необично много говори не само то, што јој је број присталица међу ученим људима, особито лекара и правника, у свих народа, јако растао, него већ и сама метода којом веле да се дошло до тих ресултата. Ако је заиста криминално - антрополошкој школи испало за руком да у телесној организацији злочинаца нађе аномалије које се увек понављају н које не дају предвидети да стоје у узрочној вези са делањем злочиначким и с начином живота злочинаца, онда је тиме решен и задатак, значајан колико по само знање људско толико и по разноврсне реФорме