Полицијски гласник

БРО.Т 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

203

у области социјалног живота. Тиме би онда било испуњено оно, што велики правник Д-р Ф. Холцендорф тражи кад каже: „Антропологнја и Психологија позване су да нам учине појмљивим како злочин бива из природе човекове у опште и како се даље индивидуализује из развитка појединих личности.« И ако би тако испало за руком чисто етичку страну злочина са свим издвојити од онога што је у индивидуалној организацији и дегенерисању, онда би лекарска испитивања, примењена овде, могла истини и правди чинити највећих услуга и морала би допринети томе, ца доцније време, како КрафтЕбинг вели, в грдан број несрећника, који се данас, с ограниченог судског гледишта и од стране јавнога мњења, још за злочинце и неваљале људе смаграју, позна у правој им природи и да у томе поправи много штошта, о шта су се наука и правосуђе огрешили." И према овоме свему, Д-р А. Бер поменутим својнм делом : Злочинац у иогледу антроиолоилном ставља себи у задатак да испита оне чињенице, које је криминално-антрополошка школа узела као доказ и употребила као градиво, на коме је основана и израђена она њена доктрина; хоће ту да утврди у појединостима, да ли те чиЊенице и у колико имају таке вредности, да би се с правом могли из њих чинити поменути врло важни закључци н према томе да ли ови заслужују признања и у колико се на њих може пристати. (Насгавиће се).

ДУШЕВНЕ 000БИНЕ У ЗЛОЧИНАЦА По Бг. На^е1оск ЕШв-у и др. ЧИТАНО У „ПРАВНИЧКОМ ДРУШТВУ" НА ВЕЛНКОЈ ШКОЛН (НАСТАВАК) \Угс1осд, који и ако је постао нолицијски чиновник, ипак је у своме срцу остао злочинац, описује једну такву оргију у својим мемоарима на овај начин: »Замислите једну прилично велику четвороугаопу салу, са некада белим, сада од испарења разних врста поцрнелим дуварима; тако изгледа у свој својој простоти храм Бахусов и Тернсихорин. У почетку, у току једне оптичке обмане, патала нам је у очи тескоба простора, али чим је наше око успело да продре кроз безмирисном наром разне врсте згуснуту атмосФеру, упознасмо његово право пружање до појединости, које се постепено диже из хаоса. Магла се раздели, дворана оживи, тује живот, покрет. Какво блаженство! Какав диван живот! Ниједном епикурејцу није пружено толико сладости, колико овде свима онима, којн воле да се ваљају по блату. Около су намештени редови столова, који се непрестано, и по сто пута на дан, покривају новим јелом, не дижући при том оно што је пре донето. Ови су столови опкољавали једно место, које је одређено за тако названог »играча". На једном крају ове прљаве јазбине уздиже се на четири нушљива стуба иостављено узвишење, чија је конструкција обвијена са два-три комада старог тепиха. На овој кокошијој лестви седе музиканти са два кларинета, једном виолином, једном трубом и заглушљивим добошем. Овде се налазе само ироститутке са њиним удварачима, лупежима свију врста и знатннм бројем оних нарушилаца ноћног мира, чијн је живот подељен на две поле, од којих једна припада весељу, а друга пљачкању.® Интересантнија од овог уточишта за спољна раздражљива средства, а још значајнија за њихову оскудицу у физичкој равнотежи, јесу спонтане појаве раздражења код злочинаца, ссобена пијана стања без снољних узрока, која постају из тајних, неизмерних дубина њихова организма. Достојевски је посматрао ове корупције и вештачки их представио. »Један злочинац к , тако он прича, »проживео је више година сасвим мирно, понашајући се примерно. Од једном, на велико изненађење чувара, он се побуни, не плашећи се никаквог злочинства, како крађе тако и убиства. Сви се зачудише. Ова неочекивана појава јесте конвулзивна маниФестација његове личности, једна инстинктивна меланхолија, жел>а, да његово дегредирано в ја к опет успостави. То је као неки епилептичан напад. Жив сахрањен, који се на мах пробуди, лупаће очајнпчки у поклопац од сандука и покушаваће да га силом од-

вали. Узалуд му разум говори о бескорисности овог напора, разум не може ништа урадити с његовим конвулзивним покретима. (< Не сме се заборавити, да код осуђеника скоро свако прво, основно кретање индивидуалног живота важи као злочин, тако да ће за њега најзад с.чсвим равнодушно бити, да ли се тиче нечега важнпјег, или какве маленкости. Боље је до краја ићи па и до самог убнства; само је први корак тежак, а остали му лако следују. Затвори су у многоме одговорни за развијање оваквих појава, и само у затвору се добија прилика да се студирају; ну било би сувише нагло кад бн се усвојило, да су они једино и само од тамничког живота зависни. Они се подударају са свим оним, што знамо о психологији злочинаца, и често стварају осим тамница узроке злочину. Др. М. ирича о једноме осуђенику на острву НорФолк-у, који је од једном пао у неко суморно, меланхолично расположење. Мишљаше да ће му промена ваздуха и дијета чинити добро, те му да да ради у својој башти; када се стање, против очекивања, даље погоршаваше, упита он за узрок његовог нерасположења, на што му је овај одговорио: »Када ми је пре било као сада, ја сам отишао н извршио какав злочин, за тим сам добио своју казну, те се тако ослободим свога несноснога стања; сада ми је тако тешко, као да ћу сасвим полудети.« За овог човека злочинство је средство, да се овога тешког, суморног расположења ослободи. Такви случајевп слуте на истинско решење питања по улози, коју исевдо-епилептични напади играју код злочинаца. (Наставиће се).

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА. Ћура Кнежевић — извршилац атентата па Његово Величанство Краља Мплана. Изнели смо напред како је текао атентат до бегства самога учиниоца. Да продужимо о њему. Кад је видео, да му ништа не остаје друго, већ да се убије, он управи револвер у себе да изврши самоубиство и удари се у врат, но повреда је била мање природе, те се он с тога брже даде у бегство. Потрчао је свом снагом низ улицу поред Богословије, па поред »Национала® одјури ка обали Саве. Бежао је тако бесно, да га нико није могао ни стићи ни задржати. Сем жандарма упутило се за њим у потеру и пуно света. Један је жандарм пуцао за њим, али га није погодио. Кад је дошао на обалу, где су штекови Српског Бродарског Друштва, скочно је у воду, не би ли се спасао или удавио. Тада су жандарми пуцали на њега, а неколико је матроза скочило у воду да га изваде. Он је гутао воду, да би се удавио, али му није испало за руком. Чим је ухваћен одмах је везан и метнут у кола, па одвезен у Управу града Београда. На испиту у Управи вароши Београда казао је атентатор, да му је име Ђура Кнежевић, да има 20 година и да је родом из Рисовца, котара Петровачког, округа Бихаћског у Босни. Зликовац је врло маркантна појава. Стаса је средњег, али је крупан и развијен. Лице му је врло развијено ; чело обично и набрано; коса загасито смеђа, очи кестењаве боје; обрве смеђе; величина уста обична, али су усне дебеле и напућене, бркови су смеђи и не баш тако велики. Цела му је глава округла, а израз лица веома