Полицијски гласник

ВРОЈ 30

полпцилскп глдснпк

а/ 2^9

из њих канути; очи би оборила, а бујне и здраве груди би се узбуркале као таласи. Одмах би утекла постиђена, а отац би гледао за њом смешећи се погледом иуним среће и надања. У 16-ој години, баш тад када је време њених девојачких осећала било најјаче, када је родитељи највише гледаху и чињаху јој на вољу, јер су се надали да ће је скоро удомити и одвојити од куће, изневери она оца и мајку, остави кућу њихову и одбегие са неким трговачким агеитом, који се код ње казиваше да је прави трговац и да ће је узети за жену. По својој детињасто.ј природи није ни на шта номишљала: ни на оца, ни на мајку ни на малог брата, који остаде сам с родитељима. Пред очима јој је само трептео неки пун милина нов живот, срећан, пресрећан, а у мислима је представљала, како ће се срећна и задовољна као невеста вратити са својим богатим мужем родитељима. Они ће се утешити и обрадовати кад виде усрећено чедо своје, благословити их па ће сви бити срећни и задовољни. Три године је негде у неком непознатом месту живела са својим вереииком, који ју је на најразноврсније начине варао и лагао како очекује велико наслеђе па да се венча. По кад што је за то време обузимаше тајна слутња, али је још непрестано нада побеђивала. За који треиут би се растужила за кућом и родбином, али је то брзо заборављала... На крају треће године отпутује њен вереник, под изговором због неког трговачког посла и примања наслеђа... Чекала га је дуго, тужила, плакала, очајавала, али јој се вереник не врати никад више. * * * Ето то је стара прича, обични догађаји, што се све на, готово, један и исти начин почињу и свршавају. * * * Ево је где седи у својој обичној, доста лепо иамештеној соби једног хотела, на наслоњачи за столом, на коме је поређано пуно разних стаклића с мирисом, сапуна и неких лепих финих кутија са накитима. Лице јој је бледо и увело, иоглед помућен, а испод очију виде се тамни колути. Коса јој је умазана мирисима и спуштена у коврџицама на чело. Горња хаљина јој је без рукава, тако да су јој руке голе, а тако псто је и на грудима до половине отворена. Јако је зловољна. Већ од неког времена постала је тужна, снуждена. Живот јој је иостао досадан, дани дуги и тешки, друштво одвратно. Ничега нема више што би је могло задовољити, све јој је пред очима нусто и празно, без циља, без израза, без смисла, а опет је нешто гони нанред, опет не може рећи: „ збогом, животе«. Боже мој, мисли у себи, и ја још живим. Управо и не живим, ово је нешто чудповато, ни сан ни јава, ни живот, а опет ми изгледа лшвот. Не, не, ово није ништа, или је можда само сан, обмаиа. Иоглед јој паде на Флашицу с мирисом. »Мирис«, помисли она, и нехотично узе Флапшцу у руке, продуншвши мисли : »Ја сам ово купила, и то ми још треба. Да се допаднем коме кад леио миришем? Чудновато! За што се баш ја морам допасти? Управо да ли се ја коме допадам? Погледа се у огледалу и сама себи се учини одвратна, гадна. Сва се стресе од те помисли. Нико мене не воли — нродужи даље — а и за шго да ме воли?!... И онда на што ти мириси и те све церемоније (ту руком одгурну од себе ове ствари) за што то све?... Ту је дуго мислила, али не могаше дати себи одговора, већ у тим мислима сети се неког налицкаиог глупака, кога су другови смеха ради доводили њој и иитали је хоће ли да буде његова жена. Лице јој се мало разведри и развуче на смех, али се одмах иоврати у пређашње стање. IIа није он смешан, мишљаше даље! Сви смо се смејали па и ја... Управо меие су више исмејали !... Јест, ја сам им само играчка. — У том крај прозора прође једна девојчица у жутој хаљини. Она погледа за н.ом и мисли је однеше у прошлост. — Јест, мене сада исмевају, ја сам им за подсмех! — Ту шкрипну зубима и лупи руком по столу са кога падоше неке ситнице. На очи јој ударише сузе од једа и зажеле да се бије с целим светом. Погледа опет кроз прозор у двориште. Црии пас спава пред кујном, а стари Лаза покућар изиђе с неком плавом чинИјом, просу воду у којој беше неких пераја од лука

те патке потрчаше на плен, а Лаза се врати и у пролазу удари пса ногом и кивно промрмља: »Још ми спаваш!" Она се сети како је пас јуче том покућару појео најлепше нарче печења, па се стаде смејати тако гласно да се чак и у дворишгу чуло. У том из суседног дворишта допре глас нечије несме. Лепо је чула почетак песме: „Сеја брата на вечеру звала: Хајде, брате, да повечерамо." Ту песму није чула још од првог детињства, а онда јој то беше најомиљенија песма. Свако вече певао јој је отац ту песму и миловао руком по глави, а она би тако слушајући заспала. Песма је јако потресе. Нагло скочи са столице; 6лј*до лице дође јој још блеђе, а поглед постаде укочен и управљен кроз отворен прозор на ону страну одакле звук долази. П, ело тело нрође јој грозничава језа, а срце поче лупати као људима који се јако уплаше. Дуго је тако стојала. И поглед и слух и сва могућа пажња окрепута је оном отвореном прозору откуд дочазе звуци песме: „...Ко!..." полугласно и бојажљиво једва изговори, а за тим са још онако укоченим погледом приђе отвореном прозору... Све јој успомене из детињства оживеше. Све, па и најмање ситнице све то у јасним и живим бојама затрепта јој иред очима, као да осети очеву руку где јој додирује главу и чује његов тих глас којим пева, те јој на ново зазуја у ушима: (( Сеја брата на вечеру звада..." Сва се стресе и уздрхта. Обузе је страх, стид и срам, при1)е столу и покри лице рукама као да би хтела одагнати те старе успомене. Успомене постајаху све јасније. Час види мајку како раии малог Мику, а он се смеши и пружа своје ручице њој — сестри. Час као да гледа оца како јој износи какву лепу нову ствар, желећи да је изненади, па је гледа нежним и очинским погледом, час опет мајку где стоји крај њене болесничке постеље и плаче и као да јој чује меки пун иежности глас »хоћеш, ћеро, мало воде? Жедна си, горе ти уста (< — час опет чисто гледа малог братића, како се игра с домаћим жутим мачком а она са оцем и мајком гледа и смеје се. Све јој изиђе пред очи. У лицу је као смрт бледа и крупан зној пробио јој на челу. Осети тежину и малаксалост у целом телу, осети зујање у ушима и велики тежак напон у глави; учини јој се соба тесна, мало ваздуха! Зажеле да је нестане!... Осети се немоћна, омрзе иа саму себе и поче саму себе нрезирати, клону и готово више паде него што седе на столицу кра.ј стола... У часу као да се мало примири, као оно кад болови за тренутак попусте... Иогледа своје голе руке и крв јој јурну у лице. — Ах, изговори немоћно — а за тим помисли : ове су руке љубили моји родитељи!... Мисли се збркаше. Пред очи јој изиђоше многе личности. Учинише јој се одвратие, глупе, досадне. Зажеле да их све сруши и смлави... »Гадија", изговори гласно и наслони главу на ото... Сети се и негдашњег свога вереника и у часу јој целим телом пројури нека силна осветничка струја. На бледим образима осу се мало румени а очи синуше неким страшним жаром; стеже зубе и иеснице а осети у себи снаге, силине и моћи, зажели крви његове ; у глави јој се почеше оснивати плаиови на какве би га муке желела ставити! Ужасан би суд то био... Опет клону и сузе јој пођоше на очи. Осети немоћ. — Све сами гадови, нељуди, мисли она, нема људи ! Ја их страшно мрзим... Ја их презирем све из реда... II мене сви презиру... Сви ме сматрају као животињу или нешто још ниже и то много ниже. И ја сам још међу свима... Па где су. они људи што их у детињству познавах. Онако добри, благи! Како ме вољаху. Они би ме избавили овог накла. А ово? Нигде никога да ме бар полсали, да ми бар једну добру реч каже, па би доста било! Све лаж, све исмејавање, све притворност! Сви ме нрезиру... И ја упропастих све... Још траје ово мало бедна живота, али боље да га нема. Ово је горе од смрти, од пакла, од свега на свету... Ено још стоји обијен дувар, где је онај пијани наредник ударио сабл.ом... Ја гледам то и седим у истој соби, и ја сам била у његовом друштву, морала сам се иревијати и ласкати му на силу бога... За новац, за кору хлеба. Ах, тешке зараде... Моји родитељи ! Шта они мисле сад?

/