Полицијски гласник

230

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 30

Молсе бит1г онако исто мирно и скромно живе лшвотом пуним нежности и љубави наспрам мене и малог Мике... Сад њега гледају, а мене се сете кад кад и плачу. Бно их! Ја их видим... Можда и Мика плаче за својом сејом. Гле, сеја. Зар и за ме вреди још то име. Не, не би ме ни Мика више звао тим дивним именом. Ах да ми је чути онако као пре нежно да ме зовне тим именом сејо, па да одмах умрем, нека ме одмах нестане. Али тога неће бити. Нико не осећа, сви су без срца, без душе, хладни као стене. А ја морам сваком ласкати!... Не, не морам. Ту нагло устаде са столице, усправи се и стеже песнице, а са лица јој се чита јака воља и одлучност. — За што? продужи даље, за кору хлеба, за новац! На што ми и тај новац, да ваљда живим !... Никад више, никад... Опет је сузе облише и као да гледа пред собом своје родитеље и малог братића... Друштво, које је опкољава обично, учини јој се још гадније и одвратније... Рашири руке и кроз плач посрћући пође постељи, једва шапућући од узбуђења. — Оче, мајко, Мико, још вас љубим више од свега на свету, више од себе саме. Још има места у мом срцу за све вас! Ах, гадни људи, без срца и осећаља. Презирите ме, гадна сам, гадна, гадна, сви ме мрзите. Паде на постељу малаксала и немоћна. На тој истој својој постељи, у истој соби где је четири године тонула у греху и разврату остављена и презрена од свију, сматрана за животињу, без срца, мисли и осећања, лежала је загрљепа у мислима са родитељима и малим братићем. У њој су се пробудили јаки и чисти осећаји наспрам родитеља, у њој је оживела узвишена љубав сестрина. * * * Тако су дани текли. Једнога дана и верепик Љубичин пронутује кроз исто место и одседне у истом хотелу гдс бејаше и Љубица. Љубица га је спазила и жудња за осветом порасте у души њеној до врхунца. Он је седео у башти где је хгао пиво са једном дамом око својих двадесет и неколико година. Разговарали су пешто живо и весело. Она је све то гледала кроз прозор и хиљадама осветничких планова јурило јој је кроз главу. Њен је »вереник« ту и вечерао, а по вечери су пили и још слађе се смејали и ћаскали. — Је ли овај господин овде одсео? — упита она момка што чисти ципеле. — Ту је од јутрос и узео је собу за три дана. Љубица је осећала као да је грозница тресе. Уета су јој се сугаила, а иљувачка се запекла. Хтела је пешто рећи, али се чисто бојала да говори. — Очистио си и његове и њене ципеле ? — обрати се она опет момку. — Ти си слаба — рече момак и погледа је зачуђено. Од једном јој се лице разведри и сину иеком радошћу. Једпа мисао јој је синула крон главу: — Чини ми се да је онај пијани путник заборавио у мојој соби под јастуком џепни револвер... Момак је гледаше зачуђено. Погледа и она њега па се трл^е и уплашено прошапута : — Заборавио, јест!... Не казуј пикоме. Она утрча у собу. * * * — Траже воду у броју 8! — ономену момак Љубицу после једно два часа. — Осам? — Дакле ту је он! Љубица дође до врата бр. 8. Из собе су се чуле речи : — Али ја ћу те узети за Бога, чекам само наслеђе. Љубици јурну крв у главу. Била је као у лудилу. ■—• Нећеш више чекати иаслеђа! — прошапута стежући грчевито уста и бесно отвори врата собња. — Наслеђе, наслеђе, наслеееђе !... — изговори она више ричући неколико пута, док јој глас на послетку промуче и у том се разлеисе тресак револверског метка.

* * * Исте ноћи се јога Љубица сама предала власти због убиства.

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА С РУСКОГ 19 II. „А шта ће бити ако је већ и био претрес? Шта ће бити ако их баш сад затечем код куће? (С Али ево његове собе. Није било ништа и нема никога; нико није улазио. Чак ни Настасија није ништа дирнула. Али, Боже мој! Како је могао недавно да остави све те ствари у овој рупи? Он јурну у угао, завуче руку под тапет и поче извлачити ствари и триати их у џепове. Било је свега осам комада: две мале кутице, с минђушама или нешто налик на то, — није баш добро загледао; затим четири омање кутије. Један ланац од сата био је просто завијен у новиие. Још нешто завијено у новине, по свој прилици, орден... Он је све то стрпао у разне џепове, од капута и у десни џеп од панталопа, који је био цео, пазећи, да буде што мање приметно. Новчаник је тако исто узео заједно са стварима. Затим је изишао из собе, оставивши је чак овога пута широм отворену. Он је ишао брзо п чврсто, и ако се осећао да је сав саломљен, ипак је био при свести. Он се бојао потере, бојао се, да ће кроз по сата, кроз четврт часа већ поћи за њим, мол№ бити, већ полиција прати сваки његов корак; значи, ма на који начин, потребно је за времена скрити трагове. Нотребно је ствар свршити, док се јога имало колико год снаге и док се јога како год могло мислити... Али куда да се иде ? Одавно је то већ било решено: »бацити све у канал, и траг је затурен, и ствар је свршена." Тако је он одлучио још прогале ноћи, у бунилу, у оним тренуцима, кад је, он се сећао тога, неколико пута покушавао да устане и да иде: и брл«е, брже, и све побацати." Али нобацати није била лака ствар. Он се гауњао по насипу обале Катарининога канала већ по сата, а молсе бити и вигае, и неколико пута је разгледао силаске у канал, кад је на њих наитазио. Али је немогућно било и помислити на извршење плана: или су сплавови стајали код улаза у канал и на њима су праље прале рубље, или су чамци били иривезани, а свет је једнако врвио од свуда с разних насипа обале канала, са свих страна, могућно је видети, приметити: сумњиво је, што је човек навалице сигаао, застао и нешто у воду баца. Е, а шта ће бити кад кутије не потону, већ почну пливати по води? Та и разуме се да ће тако бити. Сваки ће их спазити. И без тога већ га сви једнако и гледају, срећући га, окрећу се, као бајаги да их се он једино и тиче. — Да ли је баш тако, или се мени, може бити, чини," мишљагае он. Напослетку, дође му на намет, да ли неће бити боље да пође куд год на Неву? И људи је тамо мање и мање приметно и у сваком случају је згодније, а гато је главно, — од ових је места подаље. И уједаред се он зачуди: како је он то цела по сата шврљао с досадом и иемиром у души, и но опасним месгима, а то није могао раније да нзмисли. И само зато је читава пола сата узалуд изгубио, што је тако у једанпут у сну, у бунилу био одлучан! Он је постао претерано расејан и забораван, и знао је то. Без поговора треба хитати! Он пође на Неву по Б-ом ироспекту*) но путем паде му у један пут на памет још једиа мисао! »Загато бага на Неву? Загато бага у воду? Није ли боље отићи куд год врло далеко, макар опет на Острва, и тамо где му драго, на усамљеном месту, у гауми, под џбуном, све то закопати и бар дрветом обелелшти?® И ако је он осећао, да није у стању све јасно и здраво да расуди овога трепутка, али му се мисао учинила правилна. Али му није било суђено да дође ни на Острва, већ му се деснло негато друго: излазећи из В-га нроспекта на пољану, у један пут је спазио с леве стране улаз у дворигате, које је ограђено потпуно затвореним зидом. С десне стране, одмах по уласку на каиију, нодаље унутра протезагае се неокречен и зид без прозора суседне четворосиратне куће. С леве

*) Главпија улица.