Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

231

БРОЈ 30

стране, паралолно овога зида и тако исто одмах од капије протезаше се плот, на двадесет корачаји у унутрашњост дворипхта, који је затим савијао на лево. Ово је било пусто ограђено место, где је лезкао некакав материјал. Даље, у дну дворишта, беше иза ограде ниска, почађала, од камена сазидана појата, очигледно, део некакве радионице. Ту је сигурно била некаква Фабрика, браварска или гвожђарска за кола или нешто слично томе; свуда, готово од саме капије црнила се нрашина од угља. »Ево згоде где би се могло подбацити и отићи!® у један пут оп помисли. Не приметивши никога у дворишту, он брзо замаче кроз капију у двориште и одмах спази, баш до саме каиије, спроведени кроз зид канал (који се увек налази у таквим кућама, где има много Фабричних радника, надзорника, кочијаша итд.), а над отвором од каиала, ту на зиду, била је кредом написана свагдашња у оваким случајевима напомена: »Овде је за брањено задржавати се. к Дакле, већ је и за то добро, јер се не може посумњати, што је дошао и застао. »Ту све брзо и побацати где му драго на гомилу и отићи!' 1 Обазревши се на све стране јопт један пут, он већ завуче и руку у џеп, кад у једаред код самога спољашњега зида, између врата и канала, где је цело растојање било у ширину за један аршин, спази он велики неотесани камен, ио свој прилици, може бити, један и по пуд*) тежине, који је стојао баш уз зид од улице. Иза овога зида била је улица, тротоар, чуло се како су пролазили људи, којих овуда увек није било мало; али иза капије њега нико није могао да спази, сем ако би ко заишао унутра с улице, што се, у осталом, врло лако могло десити, те због тога је требао похитати. Он се саже, ухвати камеи чврсто, обема рукама, напрегну сву своју снагу и преврну камен. Испод камена је било мало удубљење: одмах је он ту почео бацати све из џепова. Новчаник је метуо одозго, и ипак у удубљељу је имало још празнога места. Затим је понова дохватио камен и једним нокретом преврнуо га, и баш као што треба дође на своје нређашње место, изузимајући то, што се мало, врло мало чињаше да му је положај виши од нређашњега. Али је он иодметнуо мало земље около камена и притоитао ногом. Пишта се није могло приметити. Тада он изиђе и упути се преко пољане. Опет га је тренутно обузела велика, без мало неиздржљива радост, као мало пре у кварту. »Траг је потпупо затурен!« И коме, коме ће насти на памет да тражи под овим каменом ? Он ту, може бити стоји од како је кућа сазидана и још толико ће стојати. А и кад би нашли: ко ће на мене номислити? Све је свршено! Нема доказа!« И он се засмејао. Јест, он се сећао доцније, да се он засмејао нервозним, свесрдпим, нечујним, дуготрајним смехом, и једнако се смејао, за све време, док је ишао преко иољане, али кад је ои ступио на К-и булевар,**) где се пре три дана срео с оном девојчицом, у један пут се престаде смејати. Друге му мисли дођоше на памет. У једаред му се учиии, да му је сад ужасно одвратно да пролази поред оне клупе, на којој је он тада, по одласку девојчице, седео и размшпљао, и да ће му ужасно тешко бити опет да сретне онога брканлију, коме је он тада дао двадесет копјејака: „Нека га ђаво носи! к Он иђаше, гледајући на све стране расејано и пакосио. Све су се његове мисли врзле сад око једне некакве главне тачке, — и он је сам осећао, да заиста таква главна тачка и постоји, и да је сада, баш сада, ои остао сам самцит с том главном тачком, — и да је то чак први пу/ после два месеца. »А нека све то носи ђаво ! у један пут он помисли у настуиу ужасне злобе. »Ну, иочео је, дакле и почео је, нека ђаво носи и тај нови живот! Како је то, Боже мој, глупо!... А колико сам се ја иалагао и начинио нодлости данас ! Како сам мрско недавно подилазио и затракивао иред најгаднијим Иљом Петровићем ! Али, у осталом, и то је будалаштина! Нека иду сви они бестрага, марим ја то, та и то, што сам ја подилазио и затракивао нека иде до ђавола ! Са свим не то, са свим не то ! (( У један нут он застаде; ново, потпуно неочекивано и сувише просто питање у један мах га збуни и страшно га пренерази: »Ако је заиста цело ово дело било учињено свесно, а не будаласто, ако је код тебе заиста био одређен и поуздан циљ,

*) Једап иуд има око 20 кгр. тежине. **) Назив улице.

то зашто ниси до сада чак ни загледао у новчаник, и не знаш шта си тиме добио, због чега трпиш све ове муке и свесно си пошао на такво подло, одвратно, ниско дело ? Та ти си га хтео одмах да бациш у воду, тај новчаник, заједио са свима стварима, које ти тако исто још ниси видео... Како је то могло бити? (< Јест, то је тако; све је то тако. Он је у осгалом то и пре},е знао, и ово за њега са свим није ново питање; и кад је још ноћу било одлучено без свакога колебања и противљења, одлучено је тако, као да је тако и требало да буде, као да није било могућно друкчије да буде... Јест, он је све то зиао и све је разумевао: та без мало да то није било још јуче тако одлучено, тога самога тренутка, кад је он над сандуком седео и кутије из њега вадио... Та тако је!... „То је због тога, што сам ја болестаи," зловољно одлучи он напослетку, — »ја сам самога себе намучио и искидао, и сам ие знам, шта радим... И јуче, и нрекјуче, и за све то време ја сам кидао самога себе... Оздравићу и... нећу се кидати... А шта ће бити ако са свим ие оздравим! Боже мој, како ми је то све постало досадно!" Он је ишао, не задржавајући се нигде. Веома је желео да се какогод разоподи, но није знао, шта да ради и шта да иредузме. Једно ново, несавладљиво осећање почело га је освајати свакога тренутка све више и више: ово је била некаква бескрајна, готово Физичка одвратност према свему што је сретао и што га је окружавало упорно, пакосно, мрско. Њему су били одвратни сви они, које је сретао, — одвратна су им била лица, ход, кретање. Чинило му се, да би попљувао или ујео ма кога, кад би ко год с њим почео говорити... У један пут застаде, кад бејаше изишао на насип обале Мале Неве, на Васиљевском острву, близу моста. „Ето ту он живи, у овој кући, <( помисли ои. — »Шта ово значи, та немогућно је да сам ја сам Разумхину дошао! Опет та иста историја, као онда... Али је свакојако врло љубопитно : да ли сам ја сам дошао, или сам просто ишао, па овамо зашао? Све једио, казао сам ја... ономад... да ћу му доћи другога дана после тог а; е, па што, и идем! Као бајаги већ ја и не могу сад заћи...® (Наставиће се). ■— . « ИЗ 0УД0ЕЕ МЕДИЦИНЕ 4. Цример Истек крви или удављење или тровање? Јануара месеца 188. нађена је са свим нага лешина некаквога Кранца, у кревету. Пред њом су биле некакве Фине маказе, са свим крваве, а испод њих некакво крваво стакло. На столу је била празна Флашица, која је врло јако заударала на хлороФорм. Око врата на лешини нађен је појас, и то врло чврсто везан, те је направио дубоке бразде. Поред кревета на једној столици стајао је обичан лавор, до ивице напуњен крвљу. Лекарски увиђај гласи: »Лешина је врло свежа, и не баш тако бледа. Језик између зуба, и неотечен. На врату повише црвених кружних, испрекидапих бразда, сигурно од каквог оруђа за дављење. На зглобу леве руке нађен је урез неједнаких ивица; ту је новређена само једна вена. На десном лакту налази се сличан урез, али дубљи, и повредио је артерију баш на месту, где се она грана. У душнику је било пуно пене, и он је у близини свога рачвања јако инјициран. Нлућа су с преда сива и сува, а остраг пуна крви. Обе половиие срца испуњене су мрком, усиреном крвљу, а нарочито десна половина. Нормална џигерица и слезина су пуне крви. Бубрези здрави, а у њима мпого крви. Слузна стомачна кожа натечена и споља јако инјицирана, а на понеким местима окрвављена.® На основу лекарског прегледа нашло се, да је ово био случај удављења, и да смрт није наступила услед истека крви. Кранц се сам удавио, и то под врло компликованим околностима јер је, пре свега, попио Флашицу хлороФорма. Ово је самоубиство извршено у једној гостионици. Међу стварима покојниковим још нађена је једна путничка торба, пуна каменог угља. Самоубица је имао намеру, да се отрује димом од каменог угља, али му та намера оста безуспешна, што се пећ у тој соби ложила с поља, а унутра није било на њој отвора. (Наставиће се)