Полицијски гласник

244

иолицијски гласник

врој з;

да није никакав човек, када другоме прави штету. Грдио га нисам, а зашто тако сведоче ти сведоди не знам. до ако није за атар. Друго немам ништа у своју одбрану да наведем. Сима Петровић, бакалин. Суочење сведока тужиочевих са туженим Симом. Сведоци: Мирко Весовић и Лепосава Цветић, казагае у очи туженоме: Јесте, Симо, ти си дошао у авлију тужиоца Милоја и псовао си му оца и матер и назвао си га банкротом. Кад те је он питао зашто то, ти си га назвао никаквим човеком. Тужени Сима рече: То није истина, ја тако нисам тужиоца грдио, но сам му само казао да је никакав човек, кад другом штету прави. Сведок Мирко Ристић каза: Ја сам, Симо, из твојих уета чуо, када те иитао Милоје зашто га грдиш, да си му казао за то што си нитков и баикрот. Тужени Сима остаје при својој датој речи, наводеКи да је то неистина Сведоци су заклети. Долазе иотписи свију. Оверава Кмет Судски разлозн Иснитом иенитаних и заклегих сведока, потпуно је доказано дело за које се Сима оптужује. Овим својим ностунком Сима је нанео увреду тулшоцу Милоју и зато се има казнити по прописима § 357 тач. 2 крив. закона. Његово одрицање код овако јаких доказа, не може му служити у одбрану. Зато суд оиштине пожешке као надлежаи § 4 полиц. уредбе Пресуђује Да се оптужени Сима, за ово дело, казни са пет дана затвора о своме трошку, да накнади тужиоцу илаћену таксу у таксеним маркама 2 динара и да му плати на име трошка и дангубе десет динара; да плати испитаиим сведоцима Мирку, Љубици и Марку по 2 динара дангубе. Саопштити му ову пресуду и исту извршити, када поетане извршна. Од суда општине пожегаке, 27 јуна 1899 год у Пожези. Бр. 4301. ч»> 4 » » ■ НАЈТЕЖА 00УДА На станицу б.. .чку стигао сам возом из Веограда у четири часа изјутра. Леи, шумовит предео својим свелшм ваздухом зачињеним мирисом липе, одмах ме разгали и освежи и ако целе ноћи нисам тренуо у купеу препуном света и био осуђен, да поред монотоног ркања два-три моја сапутника, саелушам од једне дебеле даме неколико биограФија њених рођака, који су богати и виђени људи и које је њен отац помагао, док су се школовали и извели на пут, а сада они њу неКе ни да виде, а камо ли иомогну. Одмах до станице железничке је мала, леио окречена сеоска механа, која се с пута једва иазире кроз густе, гранате лиие, које бага тад беху расцветале. Седнем за сто пред механом и затражим каву од неког дремљивог дечка, гато ме дочека зевајући гласно и протежући се. Дечко је тек по мом доласку почео лолшти ватру, те сам имао доста времена да разгледам гаумовиту околину, коју обасјавају румени јутарњи зраци сунчани. — И заиста — мигаљах — у оваквом дивном шумовитом крају, у часу кад се природа буди из сна, кад осећамо овај свежи мирисав јутарњи дах, слушамо пој тица, остављају човека све ситне земаљске мисли и душа жели да се стопи с дахом природе и уздигне некуд високо, високо над земљом — чисто ми је изгледало да се у овакој дивоти не може догодити ништа ниско, нечовечно, прљаво. Молсда би ме моје маштање далеко одвело, да чак уобразим како ту само анђели станују, да ми не сметаше и нехотице брига о тражењу кола и путовању од неколико часова на припеци по прашљиву друму. Чим дечко донесе каву одмах га упитах за кола. Он се опет протеже и почеша и као за се нромрмља с подсмехом. — А кола; то ће скоро бити!.. . •— Како скоро ? одсекох се љутито на дечка.

— Па овде има само један што вози. — Па где је тај један — Е тај је сигуран, одговори дечко и насмеја се, па после мале иаузе додаде: — Тај пије, па дође с мене иа уштап. Ено му тамо уз наш ар кола и коња. Ту их оставио још јуче у подне. Нити дао коњима да једу, иити их напојио. Ја их сииоћ појио ту на реци: жао ми кљусади, а баш због њега не бих то учинио. — Па шта он ради? упитам. — Он иде те пије по ваздан ио селу, а ноћу врља ио гробљу. Жали се како нема посла. а и кад има којег путника, онда се он запије па не дође. Ено каква су му кљусад: саме кости и кожа од њих кукавних. Мора да омргаају: коњу треба нега, па уредно појење, па сено, па зоб, а он велсе 'нако виш за гглот, па их по два даиа не види. И нехотично погледам кљусад, мргааву, бедну. где дремају везана за плот крај механског ара. И кола бедна изувезиваиа неким конопцима, а покривена поцепаним арњевима. Свуда крај нлота нађикао густ коров и бурјан са куиином, која се пење до половине тота, а на месту где су коњи везани, црни се земл..а из које овде онде стрчи до земље готово стабљика бурјаиа, а са оструге оглодано лишКе. — Све што су могли појести то су појели, помислим гледајући ова два бедна кљусета, гпто више личаху на костуре коњске, па ме обузе туга и сажаљење према тим бедним створовима. — И њихов госа их оставио, а он иије, опија се, нопије оно што му ова два бедпа скелета последњом јога заосталом снагом зараде, теглећи оне готово јога бедније тарнице. И пехотично ми се код таквих мисли оте уздах из груди, а туга, иека чудиа нејасна туга поче ми све више и више освајати душу, те сва милина и лепота природе са својим свежим јутарњим дахом не могаху изгладити ове чудне утиске и повратитити оно прво распололсење. Зовнем дечка и наредим му да однесе коњима сена, што оч одмах учини. Чим коњи опазише да им се носи храна, почегае ногама тући о земљу и захрзаше некако благодарно и тужно. — и та животиња пијанчи но селу — помислим опег на кочијаша и дође ми нека жеља да га повалим онде баш на ону земљу где су швусад опасла коров и опалим му двадесет батина. У том изиђе газда од механе, омален врло угојеи човек са плавим брчићима, плавим лицем и светлим малим очима неке шућмурасте боје. На глави му гаубара, иснод које вире праменови неочегаљане косе. Одело му је само гаће и дугачка бела когаул>а лепо убрана, а запасан широким вуненим тканицама; на плећима сукнено јелече, а на иогама сукнени дизлуци нреко којих су шарене подвезице и кајигаи од оианака. Назва ми Бога и пошго разабра ко сам и од куд идем седе до мене за сто. 'Кутали смо дуго. Он луика прстеном медењаком по столу, а ја са задовољством гледам како коњи халапљиво једу сено. Наједаред се окрете и он на ону страну куда и сам гледам, па кад угледа да је коњима иолол^ено сеио, викну љутито дечка и осу грдити: — Зар ја да раним коње којекаквим бекријама и пропалицама, нека му иолипгау. кад је будала, а боље је и он да не лшви кад је онакав. — Ја сам казао да их нарани ; л(,ао ми да се муче онако везапи за илот. —- То нисге требали, господине, мени су, знага, и ови коњи некако, не умем ни сам да ти кажем : чисто не могу да гледам ии коње. Видига оног ђогата, њему има вигае од двадесет и три године. Њега је он јашио још пре двадесет година кад је био кмет овде у селу. Ух, да знаш како то бегае бесно, урањено кљусе, па му се цакли длака. На њему је сваки дан долазио мојој кући. Онамо ми је кућа, ено онде, нреко оних гаљивара, где се оно црвени ћерамида на качари. Ту имам и сад два брата задругара. — Па је л' ти то о томе кочијашу говориш, да је био кмет овде у селу ?... — Јес' јес он, њему је име Вићенгије, а зовемо га Вићап. .. . Код мене је, знаш, била у кући нека Вида, синовица једног мог пашенога из Р Њен отац је умро још кад је њој било два месеца, на је после узме стриц, тај мој пашеног,