Полицијски гласник

278

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 36

г Баво би знао како је тај Немац био луд! Да ме није само раздражио, био би и данао жив. — Еле, мислиш, да не смем? — Не! — Не смем ? — Ви то нипошто не смете са миом учинити... — На, ево ти, кобасицо! Опалих, и он се заљуља на столици. Сви завришташе. Турих пиштољ у џеп и одох; када дођем у град, бацих га у коприве код капије. Дођох у касарну, легох на постељу и мислим : сад ће доћи по мене. Прође сат, прође два, — нема никога. Пред сумрак спопаде ме страх; изађох: хтео сам свакако да видим Лујзу. Прођох поред часовничара. Гледам: свет се скупио и полиција. Одох до куме и рекох јој да зовне Лујзу. Чекам, видим : лети Лујза ; обеси ми се око врата, плаче, вели: »свему сам ја крива, што сам тетку послушала. с< Рече ми такође, да је тетка одмах отишла кући и тако се уплашила, да је пала у постељу и — ћути; вели никоме ништа није казала, и мени је забранила да јављам; боји се; нека раде што хоће. Вели : нас, Лујза, није нико видео. Он је послао и своју слушкињу, јер се од ње плашио. Та би му очи ископала, да је чула да се мисли женити. Од момака нико такође није био код куће ; све је отпратио. Сам је скувао и каву, сам зготовио и јело. А рођак, тај је и пре целога века ћутао, а чим се десила песрећа узео капу и први отишао. Сигурно ће и он ћутати, рече и Лујза. Тако је и било. И за те две недеље, веровали ми или не веровали, Александре Петровићу. науживао сам се праве среће. Сваки дан сам се састајао са Лујзом, тако ме је заволела. Плаче, вели : „За тобом ћу поћи, па ма куда те послали ; све ћу за љубав твоју оставити! (< Мислио сам да ћу живот изгубити, тако ме је жалила. Но за две недеље ухватише ме. Старац и тетка сложише се и издадоше ме... <(

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈКВСЈ^ОГА с руског Јефта Угричик А посао су имали на другоме спрату, на истим степеницама са убијенима. Кад сам све то чуо, нисам у први мах ником ништа говорио", — тако Душкин каже, — а о убиству разазнао сам све што сам могао и вратио се кући са непрестаном оном мојом сумњом. А јутрос, у ооам часова«, — а то је трећега дана, разумеш ли? — видим ја, долази ми Миколај. није био трезан, али није био ни сасвим пијан, тако, да се могло с њиме разговарати. Седе на клупу и ћути. А осим њега био је у тај иар у крчми само један стран човек, други један, мој познаник, спавао је још на клуии, и два наша дечака. — Јеси ли видео Митреја? питам га ја. — Не, вели, нисам га видео. — А ниси био ни овде? — Нисам био, рече, од прекјуче. — А где си ноћивао ових дана? — Иа на Песку«,*) вели, код тамошњих познаника. — А где си, пита га, онда узео мин^уше? — Па нашао сам их на тротоару, — и то је говорио тако, као да није све у своме реду, и не подижући очију. — А јеси ли чуо, кагкем ја, да се догодило то и то, баш оног истог вечера и у толико сахати, на оиим степеницама? — Не, вели, нисам чуо, — а сав се претворио у уво, очи разрогачио, и на једанпут побледе као крпа. Ја му то причам, гледам га, а он за капу, па поче устајати. Ту сам хтео да га задржим : — па стани, Миколају, зар нећеш ништа да пијеш? А, међутим, намигнем дечаку да придржи врата, док не изиђем иза крчмарскога стола: Кад он на једанпут скочи, па на улицу, па беж, те стругне у једну попречну уличицу, — и више га нисам видео. Онда сам и са сумњом својом био на чисто, јер је он оно учинио и нико други... <( — Којешта!... рече Зосимов. — Чекај само, да чујеш крај! Дали се, разуме се, из све снаге у потеру за Миколајем:

Душкина су притворили и претресли му стан; са Митрејем је било тако исто; све је било пажљиво претражено, — тек на једанлут, после три дана, доведоше и самог Миколаја: ухватили су га близу -ског ђерма, у механи. Тамо је био отишао, скинуо са себе сребрн крст, и затражио на то чокањ ракије. Дали су му. Не прође много, а жена огишла у шталу и спази кроз пукотину: како је он одмах ту у шупи поред штале привезао појас за греду, начинио замку; стао на пањ и хоће да натакне замку себи на врат; жена повика из све снаге за помоћ, и сви се стрчаше: »—Дакле, такав си нам ти! (< ,,— Та одведите ме, вели, у такву и такву полицију, све ћу признати". И тако су га са свима обичним почастима и довели у такву и такву полицију, то јест, овде. Па онда оно свакодневно, ко је, шта је, колико му је година — »двадесет и две" —■ итд. итд. Питање: »— Кад сте радили с Митрејем, да иисте видели кога на степеницама, и то у толико и толико сахати?« Одговор: „—• Па оно, можда су иролазили какви људи, али ми нисмо обраћали пажње«. »— А нисте штогод чули, какву ларму или тако нешто ? <с »— Нисмо ништа тако необично чули". „ — А да ли ти је било познато, Молају, тога истога дана, да су такву и такву удовицу у тај и тај дан и сахат, са њеном сестром убили и опљачкали?« »— Ништа ја то нисам знао. Први пут сам чуо од Афанасија Павловића, тек после три дана, у његовој крчми". »— А откуда ти минђуше? с< „— Нашао сам на тротоару®. »— Зашто ниси сутра-дан са Митрејем дошао на посао?« »— Зато, што сам се запио". „— А где си пио? <( »— Па тамо и тамо <( . »— Зашто си побегао од Душкина ? <( ,)— Зато, што сам се тада био здраво уплашио". „— Од чега си се уплаишо?« »— Да ме не осуде к . Како си се могао од тога уплашнти, ако се не осећаш ни у чему кривим?...« — Е, па сад, веровао ти мени или не веровао, Зосимове, али је такво питање одиста било постављено, и то од речи до речи са таквим изразима, ја насигурно знам, мени су верно представили! Па шта мислиш ти о томе? — Тхе, шта да кажем? Доказа неких ипак има. (Наставиће се).

САМОУБИТВО ЖИВКА АНЂЕЛИЂА Притвореник Преког Суда, по делу велеиздаје, Живко Анђелић, извршио је 26. пр. мес. у 6-15 сати у вече, самоубиство вешањем. После себе, оставио је ова два писма: I аисмо његовој жени Нујки.

(/ Л*0 ШХ)

.а

I /с<

л#" ^ *

*) Један крај Петроградски.