Полицијски гласник

Г.РОЈ 37

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИ10-

285

И тако је легш Шаца протурио своју лаж, а једна честита жена била на најгаднији начин оклеветана. А ово није Шаци ни први ни последњи пут. Ј. Митровић.

У ЗАСЕДИ — ПРЕВОД С ФРАНЦУСКОГА Друштво створено за сузбијање крађе дивљачи уродило је својим плодом. Слава вам, господо ловци, слава вам ! Олово из гаумарских пушака проредило је трње у шумама. Купо, шумар у шуми Ла Сангл, имао је скоро педесет година, али је био још држећи човек. На његовој опаљ.еној колш није било ни једне беле длаке; угасито риђа коса и брада јаке су као чекиње дивљег вепра; његово тамно око продире онога на кога је управљено; усне су му танке и бледе. Навикнут да живи под дрвећем, он је постао ћутљив; навикнут да се пати, он је постао тужан. Када му је било тридесет година имао је жену и двоје дечице... Један париски ловац одведе му жену, старије дете једнога дана нагази на пушку и тане му разнесе мозак. * * * Купо је имао само једну кћер, лепу као што је и мајка била; смеђу, црних очију и плаве, златне косе, Жени је било двадесет година, и она је волела. И тако, једно вече, кад јој се отац вратио из обилажења шуме^и када је обесио пушку о клин, откопчао блатњаве доколенице, када се саломљен бацио на тврду постељу, и када је његов велики риђи пас Биско испружио се у пепелу, она се лагано као мачка искраде из кућице, и потрча дубље у шуму да нађе лепе свеже образе и страсне, дебеле, румене усне свога љубавншса

* * * Ветар звизкди и стреса лишће са дрвећа, а уплетепе дивље купине повијају се, попонац и брптан кидају се и лелујају се у ветру.... Купоу се разби сан, пробуди се и рече себи: — До врага! ђаволски згодно време за зверокрадицу... како би било да прођем мало кроз шуму?... Бар да се разгалим мало и да испразним иушку... И он откачи нугаку, наиуни је сачмама нумера 2, нервозно и журно закопча доколепице, и, без торбе ловачке, без пса, прескочивши ограду, он уђе у гауму. — Аха ! ево трага... изгажена трава... мирише на човека ! Клекнувгаи на земљу, он креше огњило, и при светлости труда, брижљиво тражи згажени траг. — Тако је... неко је прогаао... Човек је... за њим! Игаао је на прстима, брижљиво пазећи да му се ход не чује. — Ух! Посрнуо је. Саже се да види нагата је нагазио, и пипајући нађе. — Замке!!!... Ох! ох! канап... да видимо где то води. И тада, четвороношке, пузећп, клижући по мокрој трави, ишао је за трагом; коприве су га жариле а трње га крвавило. Игаао је непрестано напред, и његово око, навикнуто на мрак, тражило је да кроз таму продре у шуму. — Још једна замка! И друга! Охо! охо ! Јога! Ах! ту је крај. Добро је! Усправи се и стаде у сенку једне огромне букве. Глава му је била подата напред, а око му је секло гауму, пушка му је била на грудима, прст му је додиривао ороз. Чуо је како се трава и трње ломи, како лишће гаугати под корацима који су се удаљавали. Купо и не дигае. * * * Ивица шуме је тек на пет стотина корака од гиумара; и на рудини се ипак могу опазити сенке оних који ће доћи. Како Купо последњи пут обилази шуму у десет, а први пут у два часа из јутра, то ће зверокрадице између тих часова доћи да покупе своје замке.

Добро је! чекаће их!... чекаће непомичан! Ноћна роса поквасила је његово већ знојаво чело, ладан ветар шиба му у лице... Шта све то мари! он ништа не осећа! чврсто стоји на своме месту, и чека своју дивљач, његово олово мора се зарити у месу; човека или животињу он мора убити. Само ко је живео под дрвећем може разумети ту грозницу... мозак гори, груди се надимљу, срце лупа, дисање укће, руке које пушку држе као да су од гвожђа, али прст игра на орозу. Већ је један час како јс ту... непрестано непомичан, као и дрва која су около њега. Негато се чу. Крха се грање. Суво лишће шушги под ногама. Човек је. Око Купоа постаде ФосФорски светло; оп јасно види незнана човека како пређе пут и застаде на ивици шуме... и затим како ћутљиво шета, и као да пажљиво мотри на све стране. —- Није сам, шапутао је Купо; господин чека своје другове... ако! ако!... И његови прсти још грчевитије стискоше убилачко оружје. * * * У гауми уво се развија; оно разликује сваки шум, шуштање лишћа, наступање дивљачи и кораке човекове. Шумар је наћулио уши; грање се ломи по трагу којим је он ишао... он сада све разуме: опкољавају замке. То не иду само на дивљач, но и њега лове. — Аха! Канда је то читава компанија. Али пре но што остали дођу, да продиванимо мало са овим. Он узе на нишан... кораци се приближују, и када кроз проређено грање опази неки црн облик, груну из пушке... Шумом двапута одјекну. Ветар звижди, дрвеће шкрипи... Човек који је био на ивици даде се у трк.

Купо је очекивао неколико минута, и затим, видевши да се ништа не миче, он пузећи и вукући своју пугаку пође у напред... Рука му се окваси нечим топлим: то је била крв жртве на коју је он пуцао. Задрхтавши од главе до пете трже се. Ма како да је свикао на смрт, делећи је тако често, и очекујући је посведневно, додир са лешииом застрашивао га је. Он удари огњилом, а димњаву светлост труда принесе крвавом лицу... Страховит, потмуо крик излете из грла шумарева, шчепавши се за косе, несрећник се стропошта у трње, урличући од бола... Купо је био убио своју кћер!

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М, ДОСТОЈЕВСЈЕ^ОГА с руског Јофта Угричић 25 — Ама ја не говорим сад о доказима, него о питању, о томе, како они свој посао схваћају! Али, до 1)авола!... Тако су га, дакле салетали, боцкали, гњавили, мучили, док није најзад признао: „— Нисам, вели, нашао на тротоару, него сам нашао у стану, у коме сам мазао са Митрејем 11 . »— Како то? с< „— Па ето тако: ту смо, ја и Митреј, мазали цео дан, до осам сахати, и спремали се да идемо, а Митреј узе четку, па ме намаза по лицу бојом, намаза ме он тако бојом по лицу, па побеже, а ја за њим. И трчим тако ја за њим, и дерем се из свега грла; а онде, где се са степеница силази у капију, натрчао сам у легу на кућњег надзорника и на неку господу, — колико је с њиме било господе, не сећам се, — а надзорник ме је зато испоовао, и други ме је кућњп надзорник такође испсовао, и надзорникова је жена изишла, па нас је и она испсовала, и један господин је ушао с дамом у капију, и такође нас испсовао, јер смо ја и Мићка лежали испречени на путу: ја сам био Мићку дохватио за косе и оборио, и почео га бубетати, а и Мићка је, пода мном, мене дохватио за косе