Полицијски гласник

X

284

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК — :

БРОЈ 37

ЛЕПИ ШАДА (из БЕЛБЖАКА ЈЕДЕОГА ПОЛИЦАЈЦА) И он је злочинац на свој иачин и ако не зна да је то. Ходите да вас и са њим упознам. Сви га знају под именом: лепи Шаца. Родом је из Аустро-Угарске. Србин је. Има му тако око тридесет година. Црномањаст, средњег раста, лепа округла лица, има мале црне брчиће, браду брије. Увек је насмејан и разговораи. Често и духовит. Носи се по најиовијој моди и редовно је памирисан. Шта је био спрва кад је прешао овамо, не зна се. После је био чиновник у неком новчаном заводу, затим трговачки агенат, књиговођа једне повеће трговачке радње, а сад је и опет агенат. Имаде доста нознанства, махом поради посла, или каФанских, и сви га познаници радо имају због умешности и веселости. А упознаје се без икакве натеге. У томе се чак одликује и са приличном наметљивошћу... Много чита романе, и врло се често заљубљује. Час се заљуби у очи, час у нос, час у уста, једну је госпу обожавао кад је гледа у леђа. »Рихтиг«, причао је својим друговима, »та госпа има метар у леђима. То је божанствено ! к Хоће често и да лепе јунакиње из романа проналази у својој околини. »Пази, ено Мелите", чух га једном у мимоходу где рече неком свом другу за једну госпу. »Мало пре је прошла и Жилета. Ах, дивна женица". А кад је читао причу »Под кестеновима у Саксонској башти" где се описује леп котлац на врату јунакиње у причи, повилио је завирујући свако женско чељаде у врат. Зарад тог толиког истраживања лепог котлаца у мало није на сред Калемегдана добио шамар од једног артиљериског капетана кад је овај са својом женом тамо шетао. Него поред толиког и таког заљубљивања он има и једну другу махну, која је у вези са овом, а у тој махни и лежи његов злочин. Воли да игра пред светом улогу заводника, Дон-Жуана. Док је био млађи он је само сањао како за њим све женске луде, како се убијају због њега, са њим беже од својих мужева чак у Америку итд.; а позније, кад виде да између његових ромаитичних жеља и Београда нема ничега сличног, отпоче да своје жеље протура као истину. Међутим, он не спада у ред оних, који просто слажу да је било оио, што њима годи; не, таква је лаж од несигурног уснеха, — он себе продаје за несумњивог заводника на много поузданији начин и тиме му је злочин успешнији. Хајдемо мало за њим. Само један случај све ће нам објаснити. Јутро је, десет сати и ено лепог Шаце где силази од позоришта на ниже. До сад је ишао обичним кораком повијајући се из кукова, ал' од како дође у Б-ску улицу, одједном се укочи и пође достојанственије. Кад би спрам прозора госпође Лене, пензионарке, старе удовице, ноче ићи сасвим полагано, иогледајући испод ока у њену одају, госпођа Лена га спазила и вагледа га. »Одкуд овај овамо«, помисли она, па спусТи илетиво и брзо се заклони за завесу. »Баш да видим где ће! Сигурно ће код оне дрљаве Маце!® А лепи Шаца приметио госпођу Лену иза, провидне завесе и нарочито се полако и плашљиво обазире око себе. Изгледа као да се нечега плаши. »Аха, ту смо <( , промрмља госпођа Лена и полако отвори прозор, па стаде за Шацом извиривати. „Ама, само где ли ће ова лола, да ми је да знам?!« У том се Шаца срета са једним судским писаром. Писар му иде у сусрет, а он се учини да га не види. »Шта је, што си се ги, Шацо, тако погордио", повика му писар, а Шаца се као трже. »А, гле, ти си! Сервус, сервус! Ја се баш нешто забринуо, па те и не видех«. »А одкуд ти овамо у мој крај ? Да није какав — лов (( , пита га писар и љубопитљиво му се уноси у очи. А Шаца све збуњенији. ,,Та није, мани, какав лов! Него пошао сам у визиту код госпође Сабљићке. Знаш, ја и опа смо другови из детињства, па ме увек, тако, зове (( . Писар се стаде грохотом смејати. »Зар ти и она другови из детињства ? Коме га ти то?

Па она је из Јагодине, а ти отуд из Кикинде, одакле ли си? Ха, ха, ха! (( Шаца као сасвим збуњен укочио очи. После се мало као поврати. »Нешто мислим; није, погрешио сам! Не ја и она, него ја и господин мајор Сабљић, ми смо стари коморати. Једном ме је он, док смо још били деца гурнуо у Тамиш. После је зато од мог оца добио батине да је све дрекао (( . »Батали, батали, не лажи, — не слага ме (( , повика писар и стаде га трести за рамена. »Зар ти и Сабљић опет другови из детинства. Па њему је ваљда било двадесег година над си се ти родио. Може ти отац бити! (< Шаца га погледа узневерено, промрмља: »антр њу, антр њу <( и живо пође дому Сабљићевићевом. Дом је Сабљићев једнокатан са сутереном. Врата су на средини. Шаца заста иред вратима, обазре се око себе и онда нолако отвори врата. Ту заста поприлично вадећи мараму и бришући очи и бркове, а затим погледа још једном око себе и нагло затвори врата за собом. Баш је служавка Маришка испирала судове кад се пред кујном указа наш Шаца. »Добар дан, госпојице (( , рече он, љубазно се насмеши и дохвати се мало за шешир. »Добар дан, добар дан, убрза Маришка одушевљена Шацином пажњом и хитро обриса руке кецељом. »А кога, молим, тражите ? (( »Дошао сам да се ради неке ствари известим: станује ли још овде господин Јеротије Панић, телеграфиста?® »А, овде никакав телеграФист не станује. Овде станује господин Мијајило Сабљић, мајор (( . »Тааако ! А од кад је се он иселио одавде?" »То вам не умем казати. Ја мислим да он никад овде није становао. Ово је господцн Сабљићева кућа (( . »Није, није варате се. Ја сам код господин Јеротија долазио баш у ову кућу пре две године. Кућу сам добро запамтио <( . И сад се заврже читав разговор између њих двоје. Почело се од измишљеног Јеротија, па се продужило тиме, где је све до сад Маришка служила; колико има плате; каква је госпођа Сабљићка спрам млађих; како је господин Сабљић врло добар човек али сваки час побољева; како је госпођа од зимус само једну хаљину правила, како је млеко водено итд. Једва после пола сата и више излазио је наш познаник из Сабљићеве куће. И опет је као при уласку полако отворио врата и плашљиво извирио на улицу и онда је као лопта искочио напоље. На улици га нађе неки трговчић са Зерека. »0, сервус!« »Сервус ! <( »Одкуд ти овамо?® ,, Па, мало се лудирао. Био мало ту у посети код госиође Саблчићке«. »Па зар ти правиш посете женама кад им нису мужеви код кућа, а?! Бога ми ту су нека замешателства. Знам ја тебе! (< »А, није, није, части ми <( , брани се Шаца, па погледа преда се и као мало трже и нагло се саже и отреса лево колено. »Није, ја бих бар теби казао!" »Та, што се браниш, којешта. Видим ја већ шта је у ствари. Али — алал ти вера! Сабљићка је једна од најлепших жена у Београду. * Још истог вечера злочин лепога Шаце потпуно је сазрео. У једном друштву код „Коларца" причао је онај судски писар како је јутрос сабајле ухватио Шацу и госиођу Сабљићку код једне »мамице <( на Дорћолу; опет пред »Талетовом каФаном (( причао је онај трговчић: како је прошао поред Сабљићеве куће и видео Шацу и Сабљићку где се на прозору јавно љубе, а кад је после Шацу срео, овај је био сав блед и са прашињавим колеиима; и најпосле, она пезионарка госпођа Лена баш је у то време заиимала читаво друштво на Врачару са једном врло дугачком и врло скандалозиом романтичном причом о Шаци и госиођи Сабљићки, и очајиички завршила: »Срам је било, има мужа као град и она тражи којекакве петлиће. И то ми је некажена; а има и деце, несрећа једна!«