Полицијски гласник

290

I

>лтџ ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 38

живота, а епилепсија услед злоупотребе алкохола јавља се тек у познијим годинама. Узрок задобивеној епилепсији може, као што је познато, бити у повреди централне нервне системе ударима по глави ; мислп се да је епилепсија код деце већином отуда. И сифилис се рачуна у узроко од којих постаје епилепсија. И претериваља у полној љубави, нарочито онанија, имали би бити узроци који могу изазвати епилепсију. Но код одраслих то као да није од толик.о штетних последица, иначе би епилепсија морала бити још далеко чешћа по казненим заводима него што је; а код младића велико прераздраживање нервне системе и утицај што га на душу има порок онаније као сграх и плашња која душом оНлада, може бити главни узрок. Извесно је пак да свих ових Фактора, сваког посебице или њих вигне \ "једап мах, ма колики им био утицај, има много г.ише у свету злочинаца него незлочинаца. 5. Самоубиство код злонинаца. И самоубиство је чешће међу зл-очинцима него ме),у незлочинцима. То се објашњава законима који Важе јјод самоубистава у онгате и којима овде нарочцто иду на руку особине злочиначког живота. За Ломироза већ је с Фактом већег нроцента самоубистава међу злочинцима све Свршено. Од 100.000 индивидуа којс себи одузимљу живот долази, како он наводи, па:

ЗАТВОРЕНИКЕ СЛОБОДПе ЉУДЕ

у Италији • Холандији » Норвешкој 1, Енглеској

17,0 130,0 74,0 28,0

6,2 12,0 9,4 6,9

И Л,едоу1 је уверен, да је самоубиство међу злочипцима, при свем том што се на њих јако пази и што су им до крајње могућности одузета срества за извршење њсгово, ипак много чешће него међу људима у слободи. Но он налази да није тачно само поредити број самоубистава код једпих и других, јер свет затворенички и свет слободних људи веома се разликују животом својим и но класама из којих су. Уз то, он нокреће питање : да ли се код затвореника не рачунају и покушаји сдмоубиства, а код људи слободних зна се да се узимљу у рачун само извршена самоубиства. Непп Јо11у чини пажљивим. поред осталога, и на то, да је самоубиство ређе баш код тешких злочинаца него код лакших, па из свега закључује, да се по правилу не да поставити нека веза између злочина и самоубиства. Но мишљењу нашег аутора, биће доказано да је самоубисгво у истини јаче код злочинаца него код слободних људи истом онда, кад се већи број самоубистава покаже и при' поређењу по добу живота. М1асћ1ег узима по .Кетле-у, да је у добу живота од 20—30 година иајвећа склоност ка злочину, нарочито у првој половини те деценије, и да од 40. године знатно опада; но код женскиња као да је она највећа око 20. године и од 30.—60. године.. Као што је познато, Кетле је дошао до ресултата, да човек ночиње задовољавати своју склоност ка злочину поглавито на стварима, нападајући својину; од 25.—30. године, к.ада је снага најразвијенија, окреће се више нротив лица. Око 25. године јс врхунац склоности ка злочину. И заиста пајвише је злочинаца, па и највећи број осуђеника казнених завода, из доба. живота од 20—30 година, а онда и број самоубистава морао би бити међу злочинцима иајвећи у тим гсЈдирама. Проценат самоубистава различан је за сваку земл 3 у; у средњој Европи највећи је, а и у.осталим европским земљама, нарочито роследњих деценија, расти. Излази да у Европи просечно на милијуи људи долази 96 самоубистава. Што су самоубиства чешћа међу злочинцима, Ломброзо и његова тз. позитивна школа приписују специФичним особинама злочиначким, и ако он допушта да злочннац у погледу самоубиства стоји подложан истим зак.онима којнма и остали људи. Безосећајност злочинаца, неосетљивост бола (аналгезија) имали би бити нарочити узрок што злочинац тако често диже руку на свој живот. Но ми смо видели, да злочинац није у осетљивости бола некако друкче створен, већ да су злочинци у том попеду равни* свему осталом свету нижих класа и слојева друштва; они су у том погледу оно што и обични радници и слуге, чији су главни нерви отупели и неосетљиви, чнји осећаји пису до нежности развијени. Већа учестаност самоубистава међу злочинцима — а ту све једнако имамо пред очима оне који су оптужени и који

су осуђени — поглавито је проузрокована утицајем социјалних ирилика, а тек само у неколико каквим друтим околностима и посеВним каквим стањем духа. На тај само начин да се објабнити за што је међу затвореницима, док .сујош само ■под истрат'ом, и онима који се тек први пут казне за какав лакши злочин казном релативно малом, самоубиство много чешћс него баш међу онима који су већ осуђени због вигае поврата на дужу и тешку казну. Ако код слободних људи 10°/ о самоубиства бива из мотива који су у »грижи савести, кајању, бојазни и страху да ће бити осрамоћени", ако »јад и туга® исто тако односи \0°/ о , а »досада живота« око 12%, онда се њима мора још већи проценат применити кад се узме у оцену њихов утицај на лица која су оптужена и у затвору. Код оних који су злочинци из навике и већ више пута за поврат кажњених, нема гриже савести ни страха да су осрамоћени, па ни велике туге и бриге за својима и за себе. Ако је самоуби.ство заиста производ нашег друштвеног живота чнји су Фактори тешка борба за опстанак физички , интелектуални и морални, онда га не може ни бити код хррничних злочинаца и по робијашницама. За то и јесте самоубиство код ових злочинаца у истини реткосг. Ако би мотив за самоубиство код злочинаца, био у њиховој субјективној неосетљивОсти, како Ломброзо чудно мисли, оида би самоубиетва требало да буде највише баш код опробаних, тз. непоправљивих злочииаца, пошто узима да је у њих та ненормалност уз друге појаве дегеиерисања највише развијена. Велики део самоубица међу злочинцима. је пред самобиство или у самом тренутку вршења самоубилачке радње умоболан. Узима се, као што је познато, да , скоро трећина самоубистава у свету бива у стању умне поремећеностз. Велики контингенат умоболних међу злочинцима чини да је и број самоубица већи. Код затвореника самоубиства су махом за прво време испаштања казне. То доказује да су сам затвор и спољни утицаји на злочинца необично важан" и битан узрок за самоубиство. У очајању како ]е тежак јкивот који се пред њима отвара, живот оскудице и срама, махом је побуда за самоубиство. Провала између прошлости и будућности ту је ужгГСнога изгледа. Бројеви говоре да је нрво време робијања силан покретач самоубиства, а да се, издржавши неко време, осуђеник некако прилагоди новим приликама и избије из главе мисли о самоубиству. Ово се доказује и тиме, што су самоубиства ређа у казненим заводима у којима се блаже унравља, и што су некада била чегнћа него у новије време, откада казнено правосуђе и извршење казне на себи имају характер правде и правице а не свирепства и самовоље. Најпосле, у ћеличним затворима самоубиство је код затвореника много чегаће него у загворима општим. У осамљености ћеличној злочинцу излази посведневно иред очи сва бездушност његова бића од које се не може отргнути. Нека се неповољан утицај таког затвора оспорава како се хоће, појави психолошки и одвише су ириродни, да не би наступиле зле последице ове врсге затвора. И онда је лако разумети зашто проценат самоубиства код злочинаца не иде напоредо с тим код људи у слободи, за што код првих опада у оном степену у ком код других расти. Самоубиство је израз нашег модерног живота, модерне цивилизације.. Цивнлизација данашња свуда и у свима слојевима народним чини све тежом борбу за живот — отуд и већи број самоубистава у свету; на против, многим јадницима и несретницима у робијашницама даје живот повољнији — отуд огхадање самоубисгва код њих. (Наставиће се).

ЦРТАЊЕ И ЊЕМУ СЛИЧНИ П0СЛ0ВИ У опште Ме^у многим стварима, које иследник ваЈва да зна, јесте и цртање, из кога мора бити спреман, ако није рад да сваки тренутак долази у тежак положај а и да друге, који би по истој ствари после њега радили, доводи такође у неприлику. Пре свега озбиљност и важност његовог посла захтева, да се унотреби све, да би се у тај посао унела јасноћа и поузданост, отклониле заблуде и сумње, у опште да се учини све што је могућно, да се невин не окриви или чак и не осуди. Али до-