Полицијски гласник

298

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 39

лећи урођеним злочиеачким склоностима, од којих на себи има симптома у характеристичним аномалијама. И онда, додају на послетку, треба мислити и на то, да неко може пред казненим законима важити као поштен, јер није отимао, убијао итд., па ипак никако не бити нормалан, стање, које је Ломброзо пазвао : »лагентна криминалност (( . Но баш ова последња резоновања бранилаца злочиначког типа јасно казују да нема ираве, узрочне везе између аномалије организма и злочиначке тенденције и да се с тим све више и више губи појам злочиначког гипа, који све више бива нешто само споредно и случајно. При свем том, Ломброзо сматра злочиначки тип тако специФичним и јасно израженим, да све злочинце, па и оне који се могу узети као нормални, чини необично сличним, што значи неку врсту антрополошког сродства. По Ломброзу, иред тим типом злочиначким губи се тип национални, тако, да се, на пример, италијански злочинац не може разликовати од немачког. »Овај Факат, вели Ломброзо, подсећа на кретене, јер је и на њима запажено како су етнолошки характери потиснути болесним развитком тако, да се и кретени најразличнијих земаља међусобно показују толико слични као да су једне исте народности и племена«. Но баш само то поређење требало би да је довољно да се бар посумња у интернационални злочиначки тип. Кретинизам је свуда у тако великим патолошким променама лобање и костију лица, да према тим екстремним деФормацијама нестаје свих иначе видних, фииијих и грубљих нианса народносног типа ; болесна Формација главе каквог немачког или Француског кретена приказује и мора приказивати увек исту безформност. Па зар и тенденција ка злочину има тако исто принуднога дејства, зар и она нроизводи таку деФормалност ? То неће одобрити на најправовернији френолог. Ко је имао прилике да посматра злочинце разних народности по казненим заводима, знаће како није тако тешко разликовати их. И заиста интернационални злочиначки тип није никакав Факат који постоји, Нека би начин живота и мисли класа злочиначких, њихови биолошки и хи1'ијенски утицаји од детињства и од рођења им, њихово васпитање и све што је около њих били исти у свих народа — што наравно није, — па нека би ти Фактори под извесним приликама и могли произвести интернационални тип њихова занимања, злочинци ће бити један другом слични онако како су у извесном смислу међусобно слични научници, уметници, војници, иоморци свих народа у држању, кретању, опхођењу итд., али никад неће тим задобивеним пословним особинама по занимању бити са свим потиснут и уништеи тип национални. Само површно посматрање може павести да се узме да су једнаки злочинци разних народности у казненим заводима. У извесном, врло ограниченом смислу могло би се говорити о типу ззлочиначком. Кад би узроци и одношаји извесних злочиначких породица трајали и на исти начин делали и код деце њихове, може бити да би се, као и код других типова ироФесије, израдили трајни породични характерични знаци и особине наслеђем и утицајем истих социјалних прилика. У толико, како Тоиинар износи, заиста и има секундарног, неког заједничког криминалног типа ; јер прво и позније васпитање злочинаца, погодбе њихове егзистенције и сувише су специФичие да не би могле из њих ироизаћи породице које би имале један известан печат свој. Али из тога никако још не излази да има неког породичног злочиначког тииа, па ни урођеног злочиаачког типа; највише може бити извесног пндивидуалиог типа, који се у низу генерација понавља под утицајем јрдних и истих околности, јер се да замислити да и развитак у злочину може да нађе повољиих прилика. Таких породичних злочинаца има нарочито у великим светоким варошима, у којима злочинци често живе сабијени у најгоре теснаце, ту се илоде рађањем и ту се у невал.алству гаје, плашећи се светлости и правде, те их онда, наравно, често није тешко ни разликовати од других честитих лица, по чему их често искусан полициски агенат може лако да иозна у гомили света, на улици или у цркви. Злочинац нема некп нарочити тип, а не може га ни имати иого тако као што га нема ни врлина. Злочинац нема неку нарочиту, са свим своју специфичну Формацију, којом би се одвајао од других људи своје народности. Он је типа своје народности, само у многоме са знацима несавршенства, којих има у свима друштвеним редовима, али су чешћи у нижих сло-

јева друштва, а у класама злочинаца могу бити врло чести и јасно излазити на видело. Злочиначког типа у антрополошком смислу нема, јер нема ни основе да би се такав појам доказао путем нриродњачким. Ту нема онога што Вирхов узима као најпотребније да може бити типа. »За меие је, вели овај научник, оно типско, што се кроз дуже време предаје наслеђем и што важи као опште правило". Кад се пак злочинац у опште ни с анатомског ни с физиолошког гледишта не да обележити као засебан тип људи, још мање молге бити основано делити злочиице у различне типове, као што неки чине. „Ломброзо није ничим доказао, вели Тоаинар, да има један општи злочиначки тип. Аномалије на глави и лобањи могу казивати да су чешће у злочипаца него и нормалних људи, али нису довољне за постављање типа, који по својој природи мора почивати на анатомским и морфолошким характерима. Никад неће бити доказано да има типова убилачких, крадљивичких, вараличких. Злочин је, у осталдм, само рслативан иојам; он аостоји само у односу на место и време... Често треба само један глас, иа да се честити човек обрне у злочинца и обратно (( . (Наставиће се).

ДРТАЊЕ И БЕМУ СЛИЧНИ ПОСЛОВИ Скицирап>е унутраипмсти неке иросторије Најлакши задатак биће скицирање поједипог простора у кући, рецимо неке собе. Кад имамо тако што да нацртамо, нре свега морамо бити на чисто, колика ће бити ствар; по правилу биће довољно, кад је један метар природне величине раван једном сантиметру на хартији, тако да је размера 1(Ј0: 1. Дакле најпре се на хартију иреиесе страна а б (види слику), мерећи изнутра. За тим се уверимо, да ли су углови код а и б прави, а то ћемо ; д лако видети, кад сто, који има праве углове, гурнемо у ћошкове и уверимо се да ли се слаже са зидов^ма. Ако се слаже, онда на а и 6 подижемо управне а г и 6 в; ако угао није ирав, онда морамо наћи какав је. То је најлакше учинити, кад узмемо неку колико је више могуће круту хартију, па је мало по мало сасецамо. докле се тачно с углом не сложи, после чега се нађени угао ^ пренесе на скицу, наравно с помоћу те хартије. За тим се измере стране а г и 6 в, пресеку се код виг, и веже се в са г. За тим се в г у природи измери и са е г на хартији упореди; ако се не слажу значи да негде има грешке, коју треба исправити. Погато је унутрашњост тачпо нацртана, црта се дебљина зида; њу је лако наћи код врата и прозора. само код ових трзба одбити дрвенарију, а ако зид прави неправилан угао, ваља га мерити у нравом углу. Не може ли се измерити дебљина неког зида б в, који нема прозора ни врата, тада се изрично напомиње, да се није могла измерити. Прозори и врата тако се цртају, као што се на првој слици може видети и као што је то уошпте уобичајено код цртања планова. Кад се за тим још прибелелш висина собе, пређе се на цртање намештаја; свака ствар се, ради веће јасноће, означи оним нисменом, којим име почиње, дакле постеља са и, Фуруна са ф, писаћи сто са ис, гаиФоњер са ш, ноћни сто са нс, орман са о, четири столице са с', с", с"', с"". Ствари се цртају редом, најпре један зид, на други ; измери се од угла код а до почетка писаћег стола, за тим овај, за тим од овога до прозора итд. Увек вал>а коитролисати, кад се једна страна доврши, и то тако да се поједине мере (дакле од угла а до писаћег стола, за тим дужина овога, за тим од овога до прозора, иа онда прозор, од овога до ормана, за тим ширина ормана) саберу, и с целом дужином собне стране упореде. Не подударају ли се, треба мерити све донде, докле се не иодударе.

I I

Н.С.

о С

Г.

пс.

С'

с" о

ш. Ф<2