Полицијски гласник

ВРОЈ 39

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

301

— Отвори уста и затвори очи. Он је поверљиво отварао уста, у пола затварао очи, и примао леп, тако нежан, тако дуг пољубац, да га је дуж леђа дрхтавица спопадала. А и он није имао довољно миловаља, доволј НО уста, довол>но руку, довољно целе своје особе да слави своју жену од јутра до вечера, и од вечера до јутра. * * * Једном, пошто је протекла прва недеља, он рече својој младој другарици: — Ахо хоћеш, могли бисмо отићи у Париз у идући уториик. Проводићемо се као двоје зал 3 убљених који нису венчани, ићи ћемо по гостионицама, у позориште, у каФешантане, свуда, свуда. Она је скакала од радости. — Ох ! да, ох! да, хајдемо што је могућно пре. Он опет отпоче: — После тога, како не треба ништа губити из вида, извести твога оца да мираз држи у приправностп. Ја ћу га поиети са собом, и том ћу ириликом исплатити господипа Папијона. Она изговори : — Рећи ћу му сутра у јутру. И он је обгрли да опет започне игру љубави, коју је она од осам дана толико, толико волела. Идућег уторника, таст и ташта испратише на станицу кћер и зета који су полазили за престоницу. Таст је говорио: — Кажем вам да је то неиаметно носити толики новац са собом. А млади се бележник осмехивао. — Немајте бриге, драги тасте, ја сам навикао на такве ствари. Ви не нојмите, да ми се, у мојој пракси, дешавало каткада да са собом имам и близу милиона. Овако ћемо бар избећи оне силне Формалности у случају закашњења. Чиновник је викао: — Путници за Париз у кола! Они улетеше у један вагон у коме су биле две старе госпође. Лебриман шану на уво својој жени: — То је досадно, нећу моћи иушити. Она полако одговори: — И мени је такође досадно, али не због твоје цигаре. Воз звизну и пође. Пут је трајао један час, за које време они нису богзна шта говорили, јер две бабе нису спавале. Чим су биле у дворишту станице Сен-Лазар, господин Лебриман рече својој жени: — Ако хоћеш, драга моја, можемо ићи да прво доручкујемо на булевару, а затим се иолако можемо вратити по наш нртљаг да га однесемо у хотел. Она па то сместа пристаде. — Ох да, доручковаћемо у гостионици. Је ли то далеко? Он настави: — Јесте, мало и далеко, можемо узети омнибус. Она се зачуди: — Зашто не би узели Фијакер ? Он поче гунђати смејући се: — Дакле такав си ти економ, Фијакер за нет минута вожње, шест суа за мипут. — Тако је, рече она, мало збуњена. Пролазио је један велики омнибус, са упрегнута три коња. Лебриман повика: — Кондуктеру! еј! кондуктеру! Тешка кола се зауставише. А млади бележник, угуравши своју жену, рече јој врло брзо: — Пењи се унутра, ја ћу изаћи горе да пре доручка попушим бар једну цигару. Она није имала кад да одговори. Кондуктер, који ју је ухватио за руку да јој помогие да се попне, убаци је у кола, и она збуњена паде на једну клупу, запрепашћено гледајући кроз окно задњих врата ноге свога мужа који се иењао на кров. И она остаде непомична између једног дебелог господина који је ударао на лулу и неке бабе која је имала псећи задах. Сви остали путници, поређани и ћутљиви, — једаи бакалски момак, једна радница, један пешадијски наредник, један господин са златним наочарпма и свиленим шеширом са

великим ободом, две госпође важна изгледа, које својим држањем као да су говориле: — Ми јесмо овде, али више вредимо него сви остали што су овде, — две милосрдне сестре, једна девојка са бујном косом, један гробар — све је личило на какву збирку карикатура, музеја шаљивих слика. Коњи су тресли главама и полако каскали. Млада жена седела је непомична: — Зашто није он ушао са миом? питала се она. Нека неодређена туга обузе је. Баш је могао бити без цигаре. Милосрдне сестре дадоше знак да се стане, затим изађоше једна за другом, распростирући одвратан мирис старих сукаља. Кола пођоше, па нанова стадоше. Једна куварица се попе, црвена, задијана. Она седе и метну на крило котарицу са раном. Јак мирис сплачина распростре се по омнибусу. — То је даље но што сам држала, мислила је Жана. Гробар сиђе и замени га један кочијаш који је воњао на шталу. Девојку замени један посредник чије су ноге гаириле мирис његових трчања. Бележниковици дође тешко, скоро да заплаче, не знајући зашто. Једни су силазили други улазили. Омнибус је непрестано ишао кроз бескрајне улице, заустављао се на станицама, полазио опет на пут. — Како је то Далеко! говорила је у себи Жана. Бар он да има гитогод за забаву да не би засиао! Он је тако уморан од неколико дана. Мало по мало па сви војници изађоше. Она оста сама, сасвим сама. Кондуктер повика: — Вожирар! Она га погледа, разумевши да се та реч ње тиче, јер више није имала суседа. Човек рече, и по трећи пут : — Вожирар ! Тада она запита: — Где смо ми? Он одговори кроз зубе: — Ми смо у Вожирару, до сто врага, сто пута сам већ казао. — Је ли то далеко од булевара? рече она. — Кога булевара ? — Па булевара Талијана. — Одавно смо га прошли! — Ах! Хоћете ли да известите мога мугка? — Вашега мужа? Где то ? — Та на крову. — На крову! тамо одавно нема никога. Она се уплашено трже. — Како то? То није могуће. Он се попео са мном. Погледајте добро; он мора ту бати! Кондуктер постаде бозобразан: — Ватај пут, душице, доста смо причали; једпога изгубиш, десет нађеш. Силази сада, доста је. Наћи ћеш на улици другога. Сузе јој навреши на очи, она остаде упорна: Али, господине, ви се варате, ја вас уверавам да се варате. Он је имао велики поргФељ под мишком. Човек удари у смеј: — Велики портФељ. Ах! јес}', он је сишао одавно. Све једно, красно вас је оставио, ах! ах ! ах!... Кола се зауставише. Она изађе, и, нехотично погледа инстинктивним погледом на кров омнибуса. _ Он је био потпупо празан. * * * Тада она бризну у плач и то сасвим гласно ; не водећп рачуна што је слушају и гледају, она је Јецала: — Шта да радим? Надзорник из канцеларије приближи се. — Шта је то: Кондуктер одговори подругљиво : — То је једна госпођа коју је муж уз пут оставио. Надзорник настави: — Добро, није ништа, гледајте свој посао. И окрете леђа.