Полицијски гласник

306

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 40

бање убица мора се узети као тип несавршенства према раси из које су. Тип злочиначки не може никако опстати на атавистичкој основи, не може бити тип атавистички. Многобројни подаци, што их Ломброзо износи да би доказао ову омиљену теорију своју, или нису довољно јаки или су веК оборени. Ако би се дало важности многим сличностимк злочинчевим, са дивљаком, не могу се оставити без важности и многе разлике које међу њима постоје. Али ако на злочинцу није доказан какав морфолошки зиак који би га атавистички везивао за доисториске расе или за људе данашњих дивљих племена, да ли га неће бити у његову психичку характеру, у томе како нам се злочинац у опште јавља у моралном погледу? Да није злочинац устук или враћање психичком стању доисториског човека? Може бити појава је, која казује да се мишљење или осећање спустило ниже, да је оно стукнуло? Ако, дакле, на злочинцу није доказан физички атавизам, да ли није он појава исихичког атавизма? По Ломброзу, Физичка неосетљивост злочинаца подсећа иа Физичку неосетљивост дивљих илемена, код којих сваки, чим из детињства изађе, пркоси мукама од којих се у белој раси умире. Сви путници, вели он, причају како равнодушно Негри и Црвенокожи подносе болове. Последице те неосетдшвости (аналгезије) јесте немање саосећања, болећивости, а ова је характеристична за урођеног злочинца. Ко не осећа свој бол. не мозке осетити ни бол другога. Нелталност у осећању, безгранична сујета, прецењивање себе, хвалисање неваљалством, осветљпвост и за најмање ситнице, свирепост, страст за вином и коцком — све то чини, те је|јзлочинац ближи дивљаку него лудаку. У сурових племена нема скоро никаква морална осећаја. Освета је код дивљака право, или баш и дужност. Поманитали су за коцком, ма да иначе нису тако јако лакоми на имаовину. И код дивљака је помешај мекуштва с разметљивом хвалисавошћу, као што су неосетљпви и неболећиви. И они су жедни крви, а љубав им је само у задовољавању похотљивости. Страст ка алкохолном нићу захватила је код дивљака читава племена. И лењост је њихова характерна црта. Раније ми смо, указујући на нижи развитак етичких осе11аја у злочинаца. наглашавали и то, како се они по ступњу тога развитка не рааликују много од људи нижих класа друштвених у опште. МеЈ)у злочинцима зацело има ненормалних характера с јасно израженом бруталном страсношћу, али су то увек само поједини случајеви, никако нису неки нарочити и засебан знак свега злочиначког света. Нас се, пак, овде не тичу поједини монструозни случајеви, него нам требају посматрања читавих генерација злочиначких. Један од најмарљивијих лекара немачких казнених завода, Г)г. Кпћп вели-: ^Под утицајем атавистичке теорије, старао сам се да изнађем нарочите телесне душевне особености злочиначке. Заводи за поправку (корекциони заводи) морали би дати најбољег градива у томе испитивању, јер ту су сви злочинци из навике, сва лица духом слаба да се отргну од злочина, све пропале пијанице, сви који су психички страдали и у стању патолошке раздражљивости. Зар може бити бољег градива ради истраживања најизврснијих атавистичких облика у телесном и душевном погледу? За петнаест година свога службовања, тачно сам испитао и прибележио преко 15000 таких лица у заводу, па сам нашао телесних ненормалности у кроју и развитку свега тела и појединих му делова у већем проценту код њих него што је код 01'талог, слободнога света; но сва се та одступања не јављају ио неком правилу, тако да, ако ћемо бити без теориских предрасуђивања, не може ни речи бити о облнку који би превлађивао. Ту има најлепших а и најжалоснијих егземплара рода човекова у погледу кроја и развитка тела, али што се тиче њихове везе с интелектуалном и етичком вредношћу личности нисам могао доћи ни до каквих других ресултата ван оних које даје наука психиатрија«. Ко год добро познаје велике редове злочинаца ио животу, склоностима и навикама њиховим, признаће да у њих нису ни тако чести ни у толикој мери особити они гадни иримерци, које им Ломброзо приписује; може бити нису ни мало чешћи него што су у бољим класама друштвеним, у редовима незлочиначким у опште. Моралној покварености деце, чија је сва иородица честита, може бити узрок у несретњим особинама мозга које немају никаквих веза с атавистичким наслеђивањем, или у несретњој комбинацији непосредно наслеђених

недостатака, са свим онако као што има деце с комбинацијама сретњих особина, те су боља од предака. Према томе нема ни потребе нотрзати атавизам ради објашњења перверсна характера. Бруталних инстинката није са свим иестало ни у једној друштвеној класи, и онда бруталност и егоизам нису никако неке нарочите особине самих злочинаца, нити нам је потребан злочинац да тек по њему само водимо рачуна о некој нарочитој атавистичкој природи. Злочин је прастари појав саме човекове природе, која се у обичним приликама само не јавља, као што се оиет у другим приликама, при побуни и линчу, јави пламеном који све обузима, који захвати читаве народе. Злочинци се не смеју поредити с народима културно нижим ни по томе, што нецивилизован народ још никако није и без моралности. Баш на против, цивилизација доноси са собом иуно неморалности. У народа дивљих клице су свега доброга; сваки од њих је дивља лоза, природно стабло у које се усађује оно што је нлеменито. Кад би теорија о атавизму злочиначком била истинита, онда у тих народа не би било ни тих добрих клигда које само очекују свој телесни и умни развитак и који заиста и бива, него би биле само клице из којих излазе злочинци, а историја казује, као што видимо, иротивно. Кад би дивљаци у огппте, сви без изузетка, били злочинци, теорија о атавизму злочиначком имала би велика значаја; но искуство нам казује баш на иротив да 6и се Евроиљани могли у иогледу злочина угледати на ао неки од дивљих народа. При свој снољашњој сличности између физички и психички дегенерисаног злочинца из навике, што нам га Ломброзо приказује, и нижих раса, разлика је велика. Ниже расе стоје у стању још недоспелог развитка и особине њихове носе на себи характер тога, док код оног имамо појаве дегенерације, изазване штетним утицајима природе социјалне и хигијенске (алкохолизам, бедан живот, рђаво храњење и још горе становање). Нојави патолошки, вели Мантегаца, ма колико паликовали на атавистичке, разликују се од њих веома. Аустралац може убити и појести своје дете, може бити, као што налазимо у Старом Завегу, приношења на жргву најмилијега свога без икакве грнже савести, као што чини какав идијот или злочинац, па ипак он није ни идијот ни злочинац. Стање духа његовог нормално је, физиолошко, међу тим идијот припада увек патологији, а злочинац опет може бити или болестан или здрав. (Наставиће се).

ПЛЕМЕНЕТА ОСЕЂАЊА У Ч0ВЕЧАН0ТБУ од Д-ра ПГарла Летурноа*) Врло се лако схвата генеза осећања сажаљења, сапатње и т. д. Да једно организовано биће буде дирнуто пажњом свога ближњега, довољно је да има памћење. На тај се начин спољашњи знаци туђега бола појављују код индивидуе, која то посматра, они изазивају у њој успомену на мучење исте природе, којој је та индивидуа подложна била; ови знаци оживљују слику, више или мање избледелу. Одавде, иа до указања помоћи једном бићу, које пати, само је један корак; то је неки племенити начин подврћи самога себе. Према томе, да ли је уображење јаче или слабије, и обмана о болу биће јаче или слабије колорисана и осећање сажаљења биће у толико живље. Интелигенција у правом смислу нема с овим никакве везе; с тога и није чудо, видети осећање сажаљења врло развијено код извесних животиња и врло рудиментарно код извесних људи. Када из јата Папагаја падну по неколико, онда остали облећу пет шест минута око својих убијених другова, кричући плачевно и убијајући себе сама. Зимовке, конопљарке и друге раде то исто. Франклин нам прича дирљиву причу о двама папагајима, званим нераздвојним. Кад се је женка разболела, мужак ју је ранио четири месеца; он ју је помагао да се попне на своје место, а када беше на умору, он је удвојио своју негу и нежиост, пуштајући при том плачевне звуке. Ио смрти своје другарице, он тужаше и умре после неколико недеља. **)

*) В. «Пол. Гд.» бр. 3 4. и 3 5. **) РгапкНп, У1е с1ез аштаих, II, 411.