Полицијски гласник

356

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 46

— Како би било, кад бисмо пошли у варош да се прођемо мало улицама? У гомили непозната света наша срећа сдојиће нас још ближе. Јесам ли имао разлога да одбијем тај захтев њен? Ишли смо тесно приљубљени једно уз друго, јер беше похладно. Пред излозима застајасмо и за то нас сви пролазници загледаху. — Какво је то задовољство шетати се овако у двоје! У томе тренутку приметих неког слепца у једној капији, а пред њим мршава пудлица. Жена ми рече да уделим слепцу. Ја сам међу тим требао прво да раскопчам свој огртач, па тек да извадим паре, за то навлаш хтедох проћи, а да слепцу не уделим ништа. Али она понови своју жељу. — Кад је човек у срећи и задовољству треба да чини добра и да друге усрећава, колико може. Смотрих како јој испод вела њезиие велике плаве очи засијаше. Ето тих сићушних околности сећам се грозном тачношћу. Све ми се чини као да сада пролазим оним улицама и као да још једнако чујем њен мио глас и као да осећам топал стисак њезине руке. — Куда смо пошли? —■ питах више себе но њу. — Ја не знам. Куда ти хоћеш. —■ Па онда идимо увек само право. Кад се заморимо, ми ћемо престати с шетањем. Тако идући стигоемо најзад и до Иотрдамске цркве. — Боже мој, ала је ово високо! — узвикну она, гледајући у звонике црквене. И доиста изгледаше као да звоници врховима својим у небо допиру. И мени самом, ма да сам- их стотину пута виђао, чињаху се у овај мах горостасно велики. Моја жена зажагреним очима ме запита: — Јеси ли био кад год горе на звонику? — Нисам. — Па хајде да се попнемо горе. Хоћеш ли?... Отуд знам да се види цела варош... Како би величанствено било. У самој ствари нисам имао воље за то, али не рекох ништа; не хтедох јој рећи чак ни то, да патим од несвестице. Иђасмо полако уз широке степенице... Кад би се уморила она би застала мало да одане и да ћерета, као да смо код наше куће, до топлог камина. У таквом разговору признаде ми да је у потаји читала и Виктор Игов гласовити роман Кб1;ге Бате с1е Раг18, па ме питаше, да ли постоји јога ћелија Фрелова и је ли се очувала она грчка реч, коју је Фрело у зид ноктима урезао. 0 томе не знађах ништа. Али да не бих изгледао незналица ја јој, кад дођосмо на једну од галерија, рекох као случајно: — Држим да је Квазимодо одавде гурнуо доле просјакињу. Изнурена од умора наслони се она на једну огромну цев, која је спроведена на галерију и чијег се отвора још и сада са грозом сећам. Отуд посматраше кровове кућа, начичкане безбројеим димњацима. Кровови кућа беху у једној равнини са галеријом. На обзорју појавише се таласасти облаци. И ја почех посматрати небесни свод, не мислећи ни на шта. Наједанпут она дубоко уздану и прошапта: — Сирота Есмералда! Обилажасмо галерију унаоколо. Стадосмо на оном делу њеноме, који је према Берсију. Исиод наших ногу тецијаше Сена, мутна, зелена. 0 да страшнога призора! Моја жена наже се на ограду, посматрајући брижљиво ивицу крова, која, види се, да ју је јако интересовала. — Како би се ово могло назвати ? запита ме показујући на шарену ивицу крова. Да бих могао видети оно, на шта је она показивала руком ваљало је да се и ја нагнем на ограду и да погледам у мрачиу дубину. "У тренутку ока спопаде ме несвестица и нека страшна гроза... ма да није било никакве опасности, јер балустрада беше доста висока. — Не могу да погледам доле, не могу ! Она ме с чуђењем посматраше и рече: — То је доиста чудновато, мени није ништа ; ја не патим од несвестице. Па онда после мале иочивке додаде:

— Али ти имаш нраво, страшно би било сурвати се одовуд доле. Наже се преко ограде мало јаче, да би боље могла оком одмерити растојање, колико од галерије до земље. Дохватих је за руку и тргох је отуд. Већ тад ми сену кроз мозак мисао: —■ Ако би се сад с ове висине стропоштала! Та ме мисао толико узнемири и узбуди, да сам већ после минут два гледао као неку визију, како се она нагла понова, али јој је глава постајала све тежа; како је изгубила тле испод ногу и полетела стрмоглавце у понор... Врисак њезин чисто ми запишта у ушима, а тај врисак беше тако страшан, да ми се сва коса диже у вис. Слике се ређаху, пред мојим очима, једна за дуугом. У другом моменту гледах већ као у истини, у природи, где се њезина сукња закачи за један лимени шиљат украс и како опа виси у ваздуху, ни на небу, ни на земљи. Пружам руку да је дохватим, али рука је кратка и труд је узалудап. После тога... гледам, лепо као на јави... где се сукња откиде и она паде у ужасну и мрачну дубину. Читава поворка од слика и мисли прелеташе по мозгу моме. Мене већ као оптужују, да сам је ја убио, а ето ја сам се скаменио и не могу да јој притекнем у помоћ. У тој визији, ја се као вратих у Лиљ за навек раздвојен од ње. У мојим ушима зујаше још увек онај страховити врисак њезин. Целим бићем мојим овлада неко теретно осећање осаме, које ми као камен притискиваше душу. Цела бурна прошлост изађе ми пред очи, гледах све, као да се сад догађа. Најпосле спопаде ме прво нека страва, за тим туга, а најпосле ужасна брига. Колико је дуго трајало ово грозно душевно стање моје — не умем да вам кажем. Она се не мицаше са свога места, изгледаше као да се потпуно нредала својим сновима. Њезин поглед почиваше на шупљој провалији, која зијаше одоздо и из које чух гласове претње. Кровови кућа и димњаци кретаху се пред мојим очима као таласи узбурканог мора.... све беше у покрету и падању... Пошто пото хтедох овоме стању учинити крај и отеги се из њега, за то је молих, гласом угушеним, потмулим и дрхтавим, речма испрекиданим : — Уверавам те, драга моја, да ми није добро... спопада ме несвестица... Хајде, бегајмо одавде, доле, доле!... Она се чисто насмеја на то. — Баш је то којешта од тебе. Ја мислим, на против, да се испнемо до платФорме.*) Њен живахан, весео говор поврати ме, ја се освестих нешто мало. Говорећи ми, она се осврте. Мој се поглед срете с њезииим и привиђење, којо сам дотле посматрао, ишчезне. Али ме страх држаше још и ако се стидех, да признам пред њом слабост своју. — Па добро — рекох — иди ти, а ја ћу те овде сачекати. Она наваљиваше да је пратим и ја јој не могах одрећи. Као шалећи се довикну ми: — А ко ће ме задржати, ако иолетим доле? Она сама ми врну памет на ову страшну помисао. Тек што сам се био ослободио оног страшног привиђења, а она ме већ понова потсети на њ. Лепо осетих како та грозна помнсао захвата све више места у мозгу моме и услед тога спопаде ме кроз цео организам неко необјашњиво осећање бола. Кад смо се уским, мрачним степеницама успели, беше ми тад, као да се тај бол утроји. Он се претвори у грчевито стезање, у невралгију и десну ми ногу чисто укочи. Осетих малаксалост, исту ону, коју ствара дејство опијума или морФијума. И опет морадох сести на један басамак... Али весели глас моје жене трже ме из тога заноса и ја устадох да идем све више и више за њом, и ако ми се дисање убрзало и с часа на час постајало све краће и краће. Сад тек увиђам да сам све то требао да јој кажем. Али на жалост тад ме занимаше само једна једина помисао, која се као сврдао зари у мозак мој. Требао сам да јој кажем да

*) Одмориик.