Полицијски гласник

БРОЈ 46

ПОЛИЦИЈСКП ГЛАСНИК

357

ће се она отуд одозго стропоштати, да ја то нећу моћи спречити, јер то тако мора да буде, јер зла судба хоће тако... Она стиже горе на неколико тренутака пре мене. Тек што се помолих на светлости, која ме засени, и понови ми пређашње болове, а ја чух и опет њезин умиљати Глас. — Ах, Боже, та овде је много лепше. Одавде је преглед много лепши и види се на све стране. Погледај само! Нађох се гфед једном мрачном провалијом, уз коју ме нека чудовишна сила држаше ирикована. Фантастичко биће, које је огледало моје уобразиље, удвојено представљало, указало се сад преда мном у појединим одломцима, као што вире предмети у поплави... У томе тајанственом али страхобном хаосу видех само то јасно, да ја и она висимо на једном невидљивом ужету, које тек што се није прекинуло. Овај празан нростор имао је неку бездушну привлачност за мене. Па ипак он не захтеваше нас обоје, он хтеде само њу, он жељаше да само њу за навек прогута... Али она стојаше мирно, као да по њу не бехпе никакве опасности. Јамачно беше је заслепила некаква натприродна зла сила и тако мораде постати жртвом те дубуке провалије, којој се она дивљаше. Њу не мога ништа снасти, она беше пропала. И у томе тренутку освоји ме сасвим та грозна мисао: за што не пада већ, кад пасти мора?... И кад неће сама да падне, то је морам ја гурнути доле. То беше зверска логика, која се јављаше у лобањи мојој као свршен чин... Хтедох нагону да се успротивим, за то се приљубих уза сам зид. Али ме сад спопаде она иста грчевитост као и пре; опет поче да буши по костима мојим, а груди ми притискиваше као каква мора нека врста страве и очајања. Чињаше ми се као да ми је грло ножем пресечено. Моја воља би ућуткана, успавана овим неисказаним боловима, који ми раздираху и снагу и душу. У мени је живело само једно друго биће, само убица, који ме свег освоји. Па ипак ја виках: — Оди отуд! Хајде да сиђемо ; брже, брже! Не знам насигурно да ли сам ове речи изустио; знам само да сам их хтео изрећи; можда нисам, имао већ ни мало моћи да владам собом; можда је моје усиљавање, да викнем било узалудно, а можда је и моја жена била толико занесена својим посматрањима, да ме није ни чула шта јој говорим, шта јој довикујем. Стојах иза ње... ужаеном јасноћом увиђах да не могу друкче, него морам да је гурнем доле. Почех срачунавати покрете, који су неизбежно потребни за извршење овога убиства. Покретан, противу своје воље, неком спољном силом, примицах се све ближе жртви својој... Једина околност, које се још живо сећам, беше ова: она се нагло осврте, погледа ме и лице јој доби израз ужасне престрављености... Кад зажмурим, видим је оиакву исту како се наслоннла на балустраду и к ^ јко је упрла у мене укочен поглед својих великих, плавих и јасних очију. И исто онако као што сам је сад пре неколико тренутака видео где стоји на одморнику звоника Нотрдамске цркве, тако ето сада гледам где иада у бездан а њен врисак пара ми уши...

Многе тачке ове »споменице« ноклапаху се сасвим са извештајем и мишљењем онога једног лекара. Али пороти се учини да, је цела ствар удешена и она изрече, да је Пре крив, да је убиство извршио у свесном стању и с предумишљајем. Убица је био савршено равнодугиан при изрицању пресуде. Није хтео ни да се жали и тако је ускоро после тога и смртна пресуда извршена над њим. Да ли није овде случај судског убиства. ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈГЕВС1?ОГА с руског Јефта Угричик 31 — Зар Барут? — Не, него ваш пријатељ, Разумихин... — А ви лепо живите, господине Замјетове ; у најзабавнија места улазак бесилатан! А ко вас је то сада шамиањским појио? — А, то смо ми... пили... А ви одмах: појио!

— Хопорари, а! Свачим се користите! Раскољњиков се засмеја. — Ништа, ништа, добри младићу, не мари ништа! додаде, лупнувши Замјетова по рамену : — та није то из пакости, „него сасвим из љубави, играјући® говорим, ето као што је казао и ваш радник, кад је Мићку бубетао, та у оној бабиној ствари. — А откуд ви знате? — Та ја, можда, знам више од- вас. — Ви сте неки чудноват човек... Сигурно сте још врло болесни. Нисте требали да излазите... — Зар вам изгледам чудноват? — Изгледате. А шта, ви читате новине? — Новине. — Пишу много о пожарима. — Не, не читам о пожарима. —- Ту он загонетно погледа на Замјетова; подругљиви осмејак му опет искриви усне. — Не, не читам ја о пожарима, настави он, намигујући Замјетову. — А признајте. драги младићу, да би веома волели знати, о чему сам читао? — Баш ни најмање; онако сам само иитао. Или зар се не сме питати? Што ви, опет, све... — Чујте, ви сте човек образован, литераран, а? — Ја сам изишао из шестог разреда гимназије, одговори Замјетов с неким достојанством — Из шестог! Ах ти, голупче моје! С разделом, с ирстењем —богат човек!... Пи, како сте ви пријатан дечко! Ту се Раскољњиков засмеја нервозним смехом право у лице Замјетову. Овај се трже, и није, да кажете, да се нашао увређен, него се само врло зачудио. — Их, баш сте чудан човек! понови Замјетов врло озбиљно. — Мени се чини, да ви још непрестано бунцате. — Бунцам? Бараш, голупче моје!... Дакле, чудноватсам? А да ли сам вам и занимљив, а? Занимљив? — Занимљиви сте. — Дакле, да кажем, о чему сам читао, шта сам тражио ? Та гле, колико сам бројева наредио да ми се донесу! Сумњива посла, а? — Па, кажите. — Јесте ли наћулили уши? — А што сад опет да ћуљим уши ? — После ћу вам рећи, што да ћуљите, а сад, драги мој, објављујем вам... не, боље: »признајем' ( ... Не, и то није то: »ја ћу да исказујем, а ви ме саслушавајте" — ето, тако ћемо! Дакле, мој је исказ, да сам читао, интересовао се, тражио... истраживао... — Раскољњиков зажмури очима и причека: истраживао сам, — и због тога сам баш и свратио овамо, о убиству бабе чииовниковице, изусти најзад готово шапатом, веома приближивши своје лице лицу Замјетовљевом. Замјетов га је гледао нетренимице, право у очи, не мичући се и не одмакнувши својега лица од лица његовог. Најчудније је изгледало доцније Замјетову, што су уираво читав минут ћутали и читав минут тако један другог гледали. — Па шта је с тим, ако сте читали? узвикну он на једанпут неодлучно и нестрпљиво. — Шта ме се то тиче ! Шта има у томе? — Па то је она иста баба, настави Раскољњиков пређашњим шапатом и не мрднувши се од узвика Замјетовљева, — баш она, о којој, ако се сећате, кад се стало у полицији причати — ја сам пао у несвест. Сад разумете, а? — Ама шта је-то? Шта... „разумете"? изусти Замјетов готово узнемирено. Непомично и озбиљно лице Раскољњиковљево у часу се преобрази, и он на једанпут прште опет у онакав исти нервозпи смех, као мало пре, као да потпуно није био у стању уздржати се. И у један мах он се сети ванредном јасноћом осећања једног скорашњег тренутка, кад је стајао иза врата, са сикиром у руци: реза хоће да искочи, они пред вратима псују и лупају, а њему се на једанпут ирохтело, да им довикне, да се свађа с њима, да им исплази језнк, да их дражи, па да се смеје... кикоће, кикоће, кикоће! — Ви сте или сишли с ума, или... рече Замјетов — и застаде, као на једанпут поражен мишљу, која му неочекивано севну кроз главу. — Или? Што »или«? Но, шта ? Па, де кажите! — Ншита! одговори срдито Замјетов: — будалаштина!