Полицијски гласник

V

БРОЈ 48

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

371

Питамо се, ми, како и на који начин да се овај предмет приведе крају за извршење. Позвани својом дужношћу, а да би одговорили постављеној цељи ми се радо одазивамо овом захтеву, са молбом, као и до сада да наши општ. писари обрате пажњу на наше обрасце у листу и на правопис у српском језику. Ово није прва примедба и за то би морали да се већ једном обрати на њу потребна пажња, јер то је ствар колико потребна толико и кориспа, ради једноставног обављања послова по општинским судовима. Сад да пређемо на ствар. Овде је дигнута тужба кривичне природе. За њу је по § 4 нолиц. уредбе надлежан за извиђање и пресуђење општ. суд, пошто дело за које се тужени оптужује потпада под част трећу кривич. зак. Дакле, и ако је дело како је општин. суд констатовао у стицају ипак има се узети као дело иступне природе. Када је овако, онда има се дело исљедити и према изнетим доказима у ислеђењу пресудити. У пресуди може бити да је оптужени крив и за то има искусити законску казну, или, да крив није, или, да нема довољних доказа за његово окривљење услед чега а на основу § 36 полиц. уредбе имало би се прекинути ислеђење, или би наступио случај да је кривична одговорност по § 396 крив. зак. застарела, услед чега би тако исто морала бити прекинута даља кривична истрага какав је овде случај. Зато је опшг. суд неправилно радио што је ио кривичној тужби расправио ствар грађанске природе. Кривица за самовлашће застарила, како сам суд у своме решењу вели по § 396 крив. закона. И онда шта оотаје? Ншита друго, до питање о својиии и службености иољској, § 335 грађ. зак. Према овоме општ. суд прекинувши кривичну радњу по овоме делу, требао је тужиоца упутити на грађанску парницу за своје право, те да исти не лута по разним надлештвима како ће своје право добити и своје имање у ред довести. Да је овако учињено, не би било ни џне ненадлежности, ни оних поништавања одлука судских од стране претпостављених власти, ни овога питања, како ће дело крају да се приведе, јер би надлежан суд донео своју одлуку о томе, каква права тужилац има и има ли истинског заузећа у својини и у службености.

УБОЈИЦА (слика из нолицијског алпума) Ретко има која варош или варошица да нема бар по једног позпатог убојицу. То су махом снажнији људи, разметљиви и насртљиви и од н.их сви слабији и малодушнији, а нарочито њихова околина и сувише пати и страда. Нсују, бију где стигну. То су читави тирани своје околине... Своје тиранство они обично почињу још као деца и не смирују се често ни у најзрелијим годинама. Једино, ако учине какво веће зло па их робија сломије и расплаши ; или ако наиђу на каквог глобаџију, или, како се то обично назива „на рутав нос«, па их овај пребије и тако их умири. Један од тих људи био је и Триша касапин. Повисока, крупна људескара око четрдесет година, са добрим имовним стањем, жењен и иначе доста наметан човек, али беспримерна убојица. За мало шта потући ће се и са рођеним братом; а по неки пут кад нема баш никаква повода томе, онда га сам ствара. Није он само једанпут улетио у какву каФаницу и повикао: »Сви гости на поље! <( Свет га зна, па се обично уклања, али ни то не помаже. Залети се он на кога, зграби га за врат, па се стане дерати: »Стој, што бежите ? Зар ви мене правите лудим човеком, оца вам вашег. И тако и опет иастане туча. Још кад се мало напије не можеш га сносити. Поманита. Једном, а беше пазарни дан петак, упаде он међу сељаке на тргу, па удри кога дохвати. Један му је крив што га гледа, а други што га не гледа. До душе, и он је том приликом извукао неколико стубаца по леђима, али је био направио толики метеж да је и полиција и општина имала пуне руке посла.

И казнише га за то, али не поможе. После је претио да ће и »капетану наместити ребра«. А што је најгоре, премлати те а не смеш ни да га тужиш. Ћути и чувај га се, то ти је све. Ако га тужиш онда се слободно сели у другу варош. Пропао си. Ево, шта је било са Јовом опанчаром. Седи Јова пред дућаном, а наиђе Триша. »Помаже Бог! с< »Бог ти помогао®, одговара Јова. А Триша се издера на њега : „А што њуњаш, псето смрдл.иво! 8 „Ко њуња, отац ти био пас, а не ја <( , плану Јова, али га Триша у исти мах дохвати за прса и тресну о ћепенак. Јова га тужи и Тришу у Затвор. Али кад овај изађе из затвора, Јова је од њега толико препатио да је најпосле морао да утече са радњом у село. И моли га, и братими, ништа није помагало. Ни мачка му није могла остати на миру од Трише. Кад је сасвим добре воље, онда ће му рећи какав старији човек: „Ама, сине Тришо, шта ти то радиш. Не ваљају ти посла!® А Триша се покуњи. »Видим и ја то, али шта ћу? с< »Како: шта ћеш! Па смири се једанпут као човек 8 . »Не може се. Ја хоћу, али то ништа не вреди. Док ми само падне неки мрак на очи, нека ме ватра обузме а зуби се сами стегну, онда — уја. Ни Бог ме не задржа. Често не знам ни сам зашто сам се потукао«. Али како је радио онако је и прошао. Једно предвече, а било је то тако у јесен, сврне Триша на ракију код »Пере Цинцарина 8 . На први се поглед видело да је нешто зловољан. Седе, ништа не говори и само шмиче. У каФани је било прилично света, али се све један по један стадоше уклањати. Чак и Јоца Дугме, онај што диже столове у зубима, остави полић и ишуња се у двориште, па одатле зажди кући. — Остадоше у каФани само једно слушче и Ђокица обућар, или како га зову Ђокица Шустер, који тек што беше дошао. Ђокица је омалена раста, уских груди и страшно сух. Да му не видиш бркове мислио би да је деран. Познат је као миран и паметан човек, а сиромах убити. 'Кути Триша, ћути, па одједном подиже главу и погледа у Ђокицу. „А шта ти, шуцо, тамо радиш?« Ђокица сав задрхта од страха. »Ето, газда Тришо, мучим муку«. »Какву муку, бре Фукаро, ти мучиш?! Ваљда ти се галије нотопиле, или се бојиш да не штетујеш на свињама«. „Није то, него друга мука. Нагазио сам бос на срчу, па ми се сва нога надула. Боли ме очи ми искачу!" А Триша викну: »Па кад ниси за људе што не идеш кући. него ми ту седиш а? Сад ћу ти и ту другу ногу сломити!® Ђокица хитро устаде и пође. »Стој, где ћеш? с< »Па, велим, лепо ми и говориш : идем кући. »А нећеш сад кући, јок! Оћеш ти сад да ми поиграш једну шустерску пипиревку... Овам' 'ајд". »Ама немој, газда Тришо, молим те", започе Ђокица неким плачним гласом, али Триша скочи и дохвати га за уши, и вукући га тако довуче за свој сто. »Ту да седиш« рече, »да се ниси мак'о <с . Па се онда окрете оном слушчету. »Дете, деде још један полић, па да потражиш ту код »Златног вола® да ми доведеш једног свирача. Брзо, само брзо! Има их тамо седморица. Кажи : зове газда Триша... Алов ! к И узе нервозно завијати цигару. Ћути Триша, ћути Ђокица. Ђокица се смрзао. Слушче донесе полић и истрча да тражи свирача. После неког времена започе и оиет Ђокица молећим гласом : »Болан, газда Тришо, шта си наумио ово ноћас са мном?! Грехота од Бога! гледај, болан. каква ми је нога. К'о ступа. <( . »Ћут' стрвино«, осече се Триша и удари га шаком по устима. »Шта ме бијеш?« »ЋеФ ми је. Тгут'! <(