Полицијски гласник

372

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 48

И опет ућуташе. Триша пуши и сркуће ракију, а Ђокица се покупио у гулсву и лагано хуче. Само у један мах сену очима и понесе руку левоме куку, али је одмах трже као од ватре. »Шта се гицаш ?® „Ништа. Онако". Ево' слушчета са два Циганина. Триша оживи. „Овамо мајстори к , повика им весело и показа им на клупу, »седите!... Дете, дај по оке ракије за мајсторе. Па сад, мајстори, да ми свирате штогод ситно, што знате ситније. Онако шустерски«. ■»'Оћемо, газда Тришо«. И почеше свирати. »Стој, не ваља! Ситније!" Мајстори променише. другу итру. »Стој, и та не ваља. Разумете ли ме: ситније : к Са трећом игром био је задовољан. „А, та вам је добра... Устај, шуцо! (< »Немој, газда Тришо... (( ))Устај, кад ти кажем. Ал' да ми само поиграш онако по шустерски«. Тоокица устаде и пође нарамљујући. »Сад, почињи! Један, два, три! (( „Ама не могу«. »Бре моћи ћеш још како (( . И удари га песницом по глави. Ђокица стисну уснице и покуша играти, али се одмах повреди и скљуси се од бола на једну столицу. Беше блед к'о крпа. »Не могу па уби! к јаукну а сузе га облише. ».Моррраш ! (( »Не могу, брате Србине, која ли се вера. Не могу ни да макнем. Види ми само ногу, кумим те Богом!" ,,Да видим«. Саже се Ђурица и узе рукама болесну ногу и полако је диже на више, али га у исто време лупи Триша по њој из све снаге. Јадник само писну и затрепери као лист. »Јаој мени! (( Триша скочи и дохвати га за гушу. ,,Е, сад ћеш да играш. Али и пе дорече. Изненадно и као лопта одскочи Ђурица са столице и удари Тришу нечим по сред груди а Триша цикну, поведе се и паде наузнако. Више се и не маче. Само му један клобук румене крви прште на усницама. Једиим малим ножићем Ђокица га је погодио баш у срце. * Поведена је истрага по овоме делу и кад би све свршено Ђокица је био ослобођен од сваке казне. Сви му судови нашли да није крив што је учинио ово дело. А чаршија? Чпсто одахну као да јој се скиде неки велшш терет. Прође Ђокица улицом, а чујеш где неко прошапуће : „Посветила му се да Бог да она рука! с( Милорад Ј. Митровић

ПОРОДИЧНИ злочин (по руском) И ето тако, жена му најзад дође главе. Осетивши у детињству и у младићском добу сву драж васпитања глумачке школе у главноме граду, упутише га у паланку као неспособна (као да тамо и није та иста вештина)! Његов мек, поводљив карактер почеше мењати друштвене прилике. И он падаше све дубље и дубље, док се најзад није уставио у — — крчми. Придржати се не имаше ни за кога, ни за шта. На један пут учиии му се да је омиљен, радо гледан. То га оживе, Обуче се, уми се, а пића и не окуси. — Но то му се све учини као сан, пуст сан. Жена беспрекидно наваљиваше на њ' са својим иотребама и услед тога порађаху се у кући честе зађевице. То га одби и од куће. Жена му ступи у друго друштво, јер у томе, где су њега добро плаћали, не беше више за њу места. Од тога доба цео /в

му се живот сводио у две Фразе : »дајте ми новаца у напред — жена ми је дошла! Дајте ми новаца у напред — жена ми је отишла!" То: »дошла (( и »отишла« понављао би по пет пута. И ма да не беше са женом заједно, ипак се труђаше, да и даље остане у друштву, које је жену му отпустило С неким очајним одушевљењем примаше још свеже вести о жениним поступцима, о животу свога женског детета, које супруга за живу главу не би смела поверити мужу »бекрији«. А он, где би се с првом децом сусрео, обасипао би их поклонима у играчкама, обући,одећи, за шта би давао све до последње копјејке па би за тим опет утапао муку своју у ракију. И када се поднапије, ипак га добра нарав његова није остављала. Тада би обично певушио: <( Чујте, браћо, пеому моју, Свак ће наћи корисл овоју — — —" и са особитим осећајем завршио би последњи стих: „Над братом нашим славуј ће певати! 9 Позоришни живот тако се таласао, да ни он, ни жена му не могадијаху изменити судбу своју. У сваком друштву од практичиих људи добијаху савета, да не треба у животу размишљати, ни живети животом укалупљеним, утегнутим. Разлика међу супрузима беше само у томе, што је жепа боље појмила тајанственост тих савета, против којих јој је, у последње доба, савест почела већ чинити нребацивања и замерке.

Тако то потраја неко време, докле га једнога дана не изненади женина депеша: „Посустала, ево ме с Наташом под твоје окриље.* Дочекао их је на станици двадесет врста од места. Беше јако узбуђен: час би плакао, час се смејао, час певушио куплете. Најзад докопа Наташу у наручје и дуго је, дуго не пушташе. Куповаше јој играчака од сваке руке, и она би му само рекла: ,,ти си добри мој тата!" Наташи узеше гувернанту Немицу. А он, да би му само примили жену у његово друштво, пристаде и на педесет рубаља мање плате. Мучно беше Наташи у Немичину друштву, јер се сада с мајком у ретко и виђаше. Обично би је одбијали речима: »мајка учи улогу; код ње су посетиоци! (( »Јесу ли са звездицама ? (( питаше Наташа безазлено. Отац би се често у кући срдио и вечери би проводио махом ван куће. Игра његова у позоришту постајала је све неодређегшја, збуњена... А мајка је на позорници брала лаворике. Обожаваоца туште и тма, па је обасипаху цвећем не само за време представе, но и после, до неко доба ноћи. Наташу често буђаху туђи шаптави гласови и честа лупа врата. »Шта је то било ноћас, Наташо?« иитао би је отац сутра дан, милујући је по глави, када би по обичају дошао да јој пожели добро јутро. Али му очи гледаху некако чудновато, дивље... „Оцо, ти си баш као наша баба, немој, болан, да пијеш (( и ирипи се у за њ' плачући. Он само што тужно заврте главом. Соба његова беше недалеко од собе женине му, мала, с једним прозором из дворишта. И једнога јутра нађоше га на поду те собе, где укрућена језика збори нејасне речи, Од тога доба није могао више играти у позоришту; све што је могао рећи, беше реч: „да, да« и вазда би носио у џепу малу таблицу, на којој би писао оно, што није могао говорити. Натмурене веђе, необријана брада, упале очи почеше плашити Наташу. Меко срдашце њезино беше жељно родитељске љубави и она трчаше за мајком као псетанце. У мајчиним одајама беше вазда весело и живо. Ту со играло, певало, иило. Мајку зваху мачица. Чича са звездицама држаше Наташу- на коленима, залагаше је посластицама и учаше некој доста слободној песми. Једне вечери бану отац у одају, где она певаше на задовољство гостију, а где пре