Полицијски гласник

п/ БГОЈ 48 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК 373

тога нигда није ступио. Био је блед, јако узбуђен и тако снажно тресну песницом о сто, да се овај предвоји. Старчић са звездицама тако се од тога престрави, да испусти девојче из крила, стукну назад и завали се на једну столицу, на којој је био нечији шешир. — — Мајку то с почетка изненади а после плану гневом и отпоче оца ружити ударајући гласом на то, да га мора дати у болницу и то што скорије, јер се не може сносити код куће. Наташа бризну у плач.

Наступи ноћ. Немица одведе дете у креветац. Јесењи ветар тужно Фијукаше кроз камин. Наташом овлада страх. Нешго шкрипну. Немица спаваше дубоким сном. Ветар је и даље певао своју песму. Девојче престрављено сакри главу под покривку. Мало за тим провири мало и спрам светлости лампе смотри оца крај своје постеље. Беше у пресвлакачи и папучама. „Оцо, оцо, мене је страх.« »Да, да (< прогундори он, показујући на спаваћиву Немицу. За тим скрсти р) ке на груди, као да је молио за опроштај ; сузе му тецијаху низ образе и сустављаху му се у бради, те се светљаху као бисер. »Оцо, не плачи, та ја те волим!" шапташе девојче дижући се. »Бедни, оцо мој ! сс прозбори поново и паде му око врата. Он се спусти на постељу, подиже јој косу с чела и чежњиво је посматраше. Шта ли јој је хтео рећи? Да ли злу судбу своју или бојазаи за млађани живот својег љубимца. Изнади из недара запечаћено иисмо и даде јој знак да га скрије под своје узглавље. Писмо беше упућено на гимназиског учитеља, најбоља очева пријатеља. За тим написа на својој таблици: »Иди к њему па тамо и остани. Слушај га и не заборави оца. сс За тим је пољуби, прекрсти је, па не дижући очију с ње добатрга до врата и изгуби се. Два дана Наташа га не виде. Мајка се узнемири. Дете га нестрпљиво ишчекиваше, да јој објасни догађај оне ноћи... Трећег дана, у сами сутон седела је Наташа крај прозора и облачила лутку. С поља долажаше нека необична граја: људи се искупљаху у гомилице и нечему се живо ишчуђаху. У том се појави на степеницама један полициски орган и упути се право одајама мајчиним. Гомила растијаше сваког тренутка. Девојчету та појава јаче скрете пажњу. Гомила деце беше се начетила но околним оградама, нека се испела на дрвеће. Једно се непажњом претури и њу то нагна на смех. У том се појавише и људи с носилима, те се упутише правце њихову стану. Служитељи општински одбијаху гомилу. Врата се спољна отворише и сва та булумента рупи у двориште. Наташа отрча на други прозор и држећи у рукама играчке, испе се на прсте и гледаше шта се доле чини. На једанпут и не знајући за што, срце јој поче јаче куцати. Кочијаш Максим жураше се пред свима, да им отвори врата. У том неко завика: »Па то није тај кључ. Спустите носила на земљу«, завика други, који је често оцу доходио. »Људи, кад вам кажем, не гурајте се, јер ћу.., не гурајте се! сс дераху се органи реда. Сиустише носила. На њима лежаше неко покривен асурама; није се могло видети ко је, јер је вирила само једна ногавица. Вода се с носила цедила. Један од служитеља приђе носилима да намести асуру, у том се помоли лице с брадом — — »Отац ! с< кличе девојче... Мајко, мајко... отац! и потече у мајчину одају. Мајка и не чу долазак детињи, јер беше утонула у говор с полициским органом крај топле пећи. »Тамо је отац... Ти си оца убила сс , јадиковаше дете кроза сузе. Мајка уздрхта и усправи се целим телом. »Шта је било? сс »Ти, ти си га убила. Нећу с тобом више ни часа бити. Хтела си га отерати у болницу и то му, ето, дође главе! И као Фурија излете из собе на улицу, притискујући писмо к прсима и измицаше све даље и даље... Некаква старица, захватајући воду са студенца, беше му вбдром издигла руку.

БЕРЛИНОКЕ ПРОПАЛ.ИЦЕ, ЛОПОВИ И ВАРАЛИЦЕ (НАСТАВАК) У таквим приликама играју велику улогу хотели, а често, па ма и не по својој вољи, хотелијер и његова послуга; но велику симпатију гаје варалице у својим пословима према надзорницима, који су уједно и портири у хотелима, и који већином имају лепе уштеде код себе. Покрај све њихове предосторожности, варалице их преваре, особито кад им ставе у изглед велику добит. У једном великом хотелу седео је подуже времена некакав руски гроФ са својом младом супругом и са јецним слугом; овај се последњи спријатељи с портиром тога хотела, те му стаде причати о грдним имањима свога господара, о господаревој превеликој љубави према лепој сунрузи, која је по рођењу принцеза, и коју он и сувише обасипа скупоценим поклонима итд., па му најпосле показа један исплаћен рачун, који је гласио за скупоцену огрлицу, и то на суму од 40.000 марака, од једног познатог берлинског јувелира. У скоро за тим дођоше грофу многе депеше, и после њих се гроФ понашао као човек, који се због нечега разочарава. И гроФ и гроФица писаху много и депешираху сваки час, а за то време исприча гроФов слуга портиру, како је његов господар добио вест, да је некуд побегао један његов настојник, коме је Варшавска Банка исплатила тридесет хиљада рубаља на његов рачун, па је те новце требало лично да донесе ностојник гроФу у Берлин. У вече позове гроф портира; био је страшно узбуђен, бацао је дрвље и камење на свога подлога настојника, и исприча нортиру у кратким потезима, какав му се несрећан случај десио; но тај је случај већ био познат портиру не само по слугином причању, већ и из депеша. Даље рече гроФ портиру, да одмах мора да има код себе двадесет хиљада марака, да би могао да оде у потеру за лоповом, а за залогу даје накит, који је пре два дана купио код јувелира за двоструку суму; за тај зајам од неколико дана, док буде вап Берлина. даје он радо три хиљаде марака интереса, те би портир могао да однесе тај накит да заложи у банку или код јувелира, код кога је и купљен. Портиру се осмехне брк на добру зараду, не да другоме да се тиме користи, и узимана кит, те даје гроФу новац од своје уштеде. Овај оде одмах изјутра са својим слугом, обећавши да ће се вратити за четири, пет дана, и за то је време гроФица требало да остане у Берлину; но и она узима мало доцније кола, да се извезе, и више се не враћа. Прођоше пет дана, а за њима и шести, седми и осми, али гроФа ни од корова; портиру се то учини сумњиво, потражи гроФицу у руском посланству, но тамо се о њој није знало ништа, те он брже боље потрча јувелиру. Јувелир му рече, да је накиг лажан, а тако исто и рачун, а »гроФ сс је код њега купио само један накит од четири стотине динара, те је у рачуну лако могао додати потребан број нула! Тако сиромах портир остаде без својих новаца! Пожуда за добићу и сувишно веровање — да не кажемо глупост — : удружују се обично, те олакшавају занат варалицама. Тога је и пре било, а и сада је тако исто ; све опомене нису ништа помогле, као што се види из безбројних примера. Хроника суседне вароши Берлину, Шарлотенбурга, забележила је један особити случај дрскости с једне стране и невероватне глупости и поверљивости с друге стране, који се десио тамо пре педесет година, и који је у то време направио необичну сензацију. Једна млада, колико лепа, толико и окретна девојка, Хенриета Вилке, кћи једног шарлотенбуршког баштована, која је више година била бона код једног берлинског банкара, постаде на један нут велика богаташица, и већ се шапутало, да је испросио некакав гроФ из Бразилије, те је обасипа својим благом. Хенријета најми угледан стан, купи коње и кола, узе слуге и за себе другарицу, јахала је са својим шталмајстором по шеталиштима, куповала је најскупоценије ствари, плаћала је све готовим новцем, путовала је колима у која је презала по четири коња, у кратко, заслужила је, што је народ назвао »златном принцесом«. Ма да јој се ништа зло није могло нребацити, ипак се ништа више није чуло о бразилијанском гроФу; полиција се стаде већ занимати њом, и сазнаде, да је један берлински први трговац добио наређење из Хамбурга, да госпођици Хенриети Вилке исплати знатне суме. Али најпосле су морали пресушити извори, јер је једном, »златна принцеза« дала једном берлинском трговцу намештаја пакет