Полицијски гласник

386

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 50

ову несрећу. Иресуда циришког суда беше врло строга. Сви они, који се извргаивали запоиести Маргаретине, буду кажњени са 6—16 година робије. Кућа, у којој су они ужаси чињени, би срушена, јер пијетисти из околине у гомилама долажаху, да се моле Богу на гробу мученица. Ни новије време није без оваких злочина. У Шемницу (краљевини Саксонској), у 60-тим годинама, основа обућар Фоагт религиозно друштво под именом: »Свети мужеви?'. Чла,нови тога друштва наговорише 1865. год. две матере да покољу своју болесну децу, јер се у ову »ђаво уселио«. Године 1875. догоди се нешто тако исто страшно у мађарској варошици Фазархели. Воденичар Сабо поста под старост своју необично побожан, те ступи у секту назаренску. Поче да покајава грехе своје; враћаше жито онима, од којих га је крао кад им је млео. Али као да му ни то ни све молитве не изгледаше још довољно да се опрости ранијих греха. Зато се реши да убије своје властито дете. Пошто се дуго молио Богу, уби секиром дечка, чедо своје. На саслушању казао је, да је се надао да му Господ неће примити жртву, али кад не чу никаква гласа с неба, дете му је морало умрети. Суд изрече пресудом, да је Сабо истина у религиозној заслепљености учинио злочин, али да је кривично потпуно одговоран, урачуњив, па га осуди на 10 година робије. Руске прилике дају дела исто тако жалосна. (Наотавиће ое).

ПОЖЦИЈСКИ РЕЧНИК. Општински послови. Од једног општинског писара добили смо овакво питање : Као вишегодишњи општ. гшсар имао сам случаја да се у грађанском спору у вредности испод 20 дин. осуђује једна страна парнична на заклетву. Незадовољена страна изјављује жалбу на пресуду и жалбу предаје општ. суду ради даљег надлежног поступка. Општински суд, ценећи да према § 15 грађ. суд. поступка нема места жалби на пресуде по споровима испод 20 дин. вредности, извештава решењем жалиоца: да му је жалба, према горњем законском пропису, неумесна и за то исту не слати даље, него је оставити у архиву, а с пресудом поступити по закону. Исти жалилац изјави жалбу првостепеном суду на то решење општ. суда и првостепени суд каже: да је решење општ. суда неумесно и на закону неосновано, јер против пресуда које се оснивају на заклетви, има места жалби. Придржавајући се ове примедбе првостеп. суда, општ. суд је у појављеним случајевима поступао у смислу исте примедбе и жалбе с пресудом примане су на расматрање. Пре кратког времена био је опет такав један случај спора код општ. суда, чија је вредност била испод 20 дин. а основана на заклетви због недовољних доказа. По жалби тужене стране, којој је досуђена заклетва, првостепени суд — односно расматрајући судија — доноси овакву примедбу: Враћам акта спора Н. II. противу II. II. не упуштајући се по жалби туженога у расматрање, пошто пресуда испод 20 дин. код општ. судова по § 15 грађ. пост. не подлеже расматрању првостепених судова. — Нека суд ово саоншти жалиоцу. Пошто је овим двојаким мишљењем првостепенога суда пометена радња општ. суда, слободан сам ставити питање: Има ли места жалби на пресуде општ. судова у споровима испод 20 дин. вредности, кад се оне оснивају на заклетви ; и које је мишљење првостеп. суда правилно, или оно да има места жалби, или оно да нема места жалби? Ми му на ово одговарамо; да противу пресуда испод 20 динара у опште нема места жалби, па ма она била на основу главне заклетве или на основу каквих других доказа донете. Оне су дакле одмах извршне и првостепени суд тиме што је жалбу одбацио и не расматрајући акта, донео је своје решење но закону. Тако исто нема места жалби ни против оних пресуда које су изречене на основу главне заклетве као доказу па ма њи-

хова вредност узела и суму од 200 динара, јер су и ове пресуде одмах извршне — § 290 грађ. суд. поступка.

Од једног ошптинског писара добили смо овакву молбу: Молим поштовано уредништво, да изволи преко свога цењеног »Гласника«, објаснити пропис § 471, грађ. суд. пост. у следећем : 1. Да ли се по смислу § 471 тач. 4 грађ. суд. пост. и расписа господипа министра правде од 4 Фебруара 1874 сматра општински писар у селу живећи који свога некретног имања има и ово сам обрађује, — као земљоделац? 2. Ако се сматра као земљоделац, да ли се тако исто сматрају и они писари општипски, који као негдашњи трговци дођу из вароши у село, закупе имања и ово отпочну радити, а поред тога у исто време постану и општински писари ? 3. Има ли у томе између њих и сељака општинских писара, који од земљоделца за општинског писара долазе, разлике и какве ? 4. Сматра ли се за земл>оделца и онај писар општински који је некад био практикант или чиновник кога надлештва, па на ово оставку дао, а за тим на очевину — некретно имање у село дошао, те ово имање обрађује и узгред као писар у опгатини ради? 5. Ако се не сматра као земљоделац и нема оних благо- дејања за земљоделца означених, онда спада ли у ред трговаца или занатлија са протоколисаним Фирмама. 6. Да ли не може то благодејање — за сељака — земљоделца означено — имати и онај који у селу ради као писар у општини, а иначе сви његови задругари раде земљу? 7. Опшгински писар, као неуказна и ничим неосигурана личност, ако се према наведеном не сматра као земљоделац, — сматра ли се као чиновник пошто га нема записатог у закону чинов. грађ. реда. 8. И најзад има ли у томе разлике између општинских писара састављених из земљоделаца, указних и неуказних чиновника, трговаца и других у погледу горњег законског прописа? Радо се одазивамо свима оваквим молбама , јер нам је и циљ та, да упућујемо општинске писаре на правилан рад и правилно тумачење законских прониса. На сва горе наведена питања ми одговарамо ово: Сваки онај који се занима земљоделством и од овога стално живи, сматра се као земљоделац и на њега се простиру сва она благодејања која даје законски пропис у § 471 грађ. судског поступка. Споредно звање писара општинског у селу, ствар је привремена, и она нема никакве сталности. Дакле сељак самац или из задруге, кад је као писар, у општинској служби ипак се има сматрати као земљоделац, и на њега се такође има распрострти оно благодејање из § 471 грађ. поступка. Но његови повериоци за наплату имају права на њихову плату онако како горњи закони пропис прописује, јер то је њихова одвојена зарада, кој у имају порец земљорадње. Овако се има тумачити у сваком даном случају, па и у оним случајевима, ако је неко са неког државног нрактикатског звања, или из вароши, као пострадали занатлија дошао за општинског писара и у једном селу стално се настанио и отпочео као сељак земљоделац радити земљу и тиме се стално занимати. Ово се овако мора тумачити зато, што закон не одређује ко се може занимати земљоделством, но само земљоделцу даје она благодејања из § 471 грађ. поступка, а сваки српски грађанин може се одати занимању по својој вољи и у коме налази више користи. Исто онако, како се не назива земљоделцем онај, који своје село напусти и оде у варош, да се ода трговини или занату, но се зове занатлија, трговац, не може се ни онај звати трговцем или занатлијом, који свој занат напусти па се ода земљорадњи од које свакако живи и он и његова породица, као и остали суграђани у његовом селу и општини. Такво је наше мишљење, а желели би чути још чије мерода,вно мишљење, од стране наших правника.