Полицијски гласник

а/ ЈЈРОЛ 1 110ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

свете речи, те је већма изгледало да се свађа и да грди, него да се Богу моли; такав се начин свиђа велебитским горштацима! За невницама појаху два ђака. До њих, у столовима, пребираху бројанице четири калуђера; десно, игуман Серавим и намесник Јосип, обојица лични људи прогругааних брада; лево, двојица млађих, сухи Силивестар и лепи Јустин, (женске га и не зваху друкчије но »лијепи дујо <с ). У првом реду наврстали се каиитани (сеоски кнежеви) крупски и голубићки, њихови пристави (помоћници) и остали знатнији домаћини, сви са пиштољима, харбијама и лулама, за кожним пашњачама, са црвеним копоранима, сви са оплетеним перчинима. До игумана стојаше старчић неки, у новом скерлетном копорану са сребрним пуцима, са токама, чистији и угледнији од осталих. То је био Мијат Зелић из села Жегара, које се налази одмах преко брда, иза долине крупске. Мијат, имућан човек, старешина велике задруге, беше познат као велики богомољац и приложник манастирски, те се нико не зачуди видећи га ту. последњег мрсног дана. Иза главара и виђенијих домаћина, збили се остали. све по старештву. Све их је читавом главом надвисио неки Никола Шиљчина, из Голубића, стар човек, али крепак, на гласу због много особина, међу којима беху главне ове: што је био необично носат и грлат, што је због убијства био на робији петнаест година, што је радо мудровао. што је најбоље од свију Голубићана и Крупљана, по претпоставкама, хватао трагове краћама. Иза људи, у препрати, збиле се женске, чија је ношња сасвим као и у Босни, само што девојке носе црвене капе, са црним везом и црним тракама. Људи радо носе токе, пуца, верижице и трепетљике о лулама, али тек женско лудује за свачи.м што звекеће и блешти! И најстарија баба има у плетеницама по који сребрни новац и на ткаиицама синџирића, а удаваче и невесте носе силне ђердане, (праве оклопе), од старих ћесарских талира и цванцика, па онда силни сијасет ђинђува, шљокица, трепетљика! У цркви је гушио задах од масла, којим и мушки и женске мажу косу '; уз то се помешао мирис од тамјана и воњ од трулежи, који се осећа у старинским храмовима. Кад се калуђери стану крстити и клањати. онда се сав тај горштачки народ превија и жагори, призивајући на свој начин Бога и његове угоднике; онда проглушује жубор и звека од ђердана, синџира, шљокица и трепетљика; онда засењује очи одблесак пламенова са свега тога метала! После тога људи се протежу и зевају и ударе у разговор. Женске то само и чекају. Када то преврши меру, сухи Силивестар истуни из стола, те, мирно, без љутње, викне кроз нос: — Умукни народе и слушај слово божје! Тога јутра, на беле покладе, у манастирској цркви, требало је сувише често опомињати „народ®, да слуша слово божје. Зажелео се, брате, разговора и новости, а летургија. дугачка! Најпосле, пошто ђаци отпојаше »буди име госнодње®, кад се нредњаци померише с места, ради наворе, отац Антим стаде на двери и махну руком. Неколико тренутака ћутао је, провлачећи прсте кроз ри1)у браду, па започе: — Благочастиви ристијани! Чули сте да је почетком месојеђа иокраден Мијат Зелић из Жегара; лупежи му одведоше два најбоља ораћа вола, краву јаловицу и десет бираних овнова... — Валај, Голубићани нису, заиста! викну Никола Шиљчина. — Валај, ни Крупљани још мање ! додаде други. — Валај, неко јест! рећи ће трећи. Отац Силивесгар замлатара дугачким рукама и надвика их: — Умукни, народе, кад свештеник говори! Антим, сав накострешен и црвен, настави: — Дакле, два вола, крава и десет брава, — ту је штете најмање стотину тврдих талира! А познато је целој Буковици*) да јеМијат поштен човек, да никада, ни у младости, није туђе узимао, да је богомол^ан и велики приложник ове свете обитељи! Мијат је огласио по црквама и давао соџбине двадесет талира, овна и мех ракије, па му није помогло; заклињао је неке сумњиве људе у свом селу, па му није помогло! Е, сад, је ли право да злотвори Мијатови остану некажњени? I —■ Није право! затутњи више гласова у цркви. —■ Ето, глас народа, глас сина божјег! настави Антим... Мијат је дошао јутрос и молио нас је, да ударимо клетву на његове злотворе, и ми смо пристали, да баш данас. кад улазимо у часни пост, кад вас је толико на окупу, мећемо амин

*) Крајина мод Велебитом. Пио.

на кривце, и то не мали, обични амин, него онај велики из књиге Давидове, који увек постигне грешнике!... Никола Шиљчина опет прекиде калуђера: — Е, валај, ја кажем, да то није право, па сад да су овде сва четири патријара и све владике!! — А шта није право, Шиљчина, болан! викну Јосип намесник, скрстив руке... Је ли твоја памет мимо све наше, и што се ти незван у свашто петљаш, те се нема мира од тебе ни у цркви! Никола се прогура пред главаре, па и он скрсти руке. Очи су му севале, сваки му је мишић играо на лицу, — иреобрази се стар човек у помамиа, неустрашима хајдука! И одговори дерући се: — Није право овако изнебуха ударати велики амин, од кога се човек већ не диже! Сетите се шта је било због похаре удовице Марије Веселиновића! Није заглавпо само кривац, него се угасила цела кућа! Ја велим: једно је заклињање и мали амин, од којих Бог често окрене главу, а друго је велики амин из књиге Давидове! Ја велим: кад већ хоћете да дођете до тога, право је да напред огласите, да се народ преиане! Јер, сигуран сам, кад лупежи чују, да ће се у манастиру држати велика клетва да ће се препасти и штету намирити! Може бити, узети соџбину, — а то је, најзад и право! Је ли овако, браћо? Је ли право да убијамо своју браћу, а да им барем напред не дамо хабера!? Реци ти, Мијајло! твоја је најстарија! (Наставиће се).

М Р А 3 од Ј. Адамовиба Никада у универзитетској вароши Г.... није било такве зиме као 1894 године. Човек није могао ни десет минути провести на улици а да га не спопадне бол по лицу, као да га неко иглама по истом боцка. Здана у дан брисао је хладан ветар улице, ледећи пролазницима дах са усана. Читаве свеће од леда вишаху људима са бркова, а коса и брада бељаху се од иња као да је све уједанпут остарело и оседело. Свакоме се по хитњи видело да једва чека да стигне на мету и да што нре свриш посао, иа да се новуче у топлу собу. Па тек ноћи ! Са челичасто сивог неба трепераше безброј звезда са неком меланхоличком дрхћућом светлошћу, као да и оне цвокоћући од зиме једва чекају да прође ноћ, па да се повуку у топлије регионе. Улице беху већ у девет часова потпуно пусте, само из даљине одјекивали би по кадкад хитни кораци каквог ревносног члана каФанско.' друштва, којег је помисао на чашу врелог нунша или чаја у веселом друштву, измамила из топле собе, па га натерала да пројури кроз усамљене улице које воде каФани. Једно после нодне, после такве једне ноћи, седео је иравник Јоца М. у каФани »Хабсбург", срчући из малене шољице своју »мока браин« и гледајући зловољно кроз велики прозор на пусту улицу, на чијој се калдрми један сунчани зрачак узалуд трудио да уништи иње, које је изме1)у камених плоча лежало. »Кад човек овако из топле собе посматра чисте беле тротоаре и ведро небо, рекао би да је наиољу Мај месец, а овамо чим изађе напоље отпадне му нос од зиме... С( »Господине докторе, вечерњи лист ? с< прекиде га келнер. »Тха, дајте га амо. с< Он узе лист, па досадним погледом прелете рубрику дневних новости. Таман да га остави опет на страну, а око му запе за нотицу са натписом »Смрзла се а , и он прочита : »Јутрос око шест часова опазио је жандар на једној клупи у варошком парку једну младу женску, која је, како му се на ирви поглед учинило, ту спавала. Пришавнш да је пробуди, нађе да је сва хладна и укочена. Покушаји који су одмах на лицу места предузети да се сиротица поврати у живот, осгали су на жалост без успеха. Дозвани лекар констатовао је смрт услед зиме. с< Правник остави лист механички на страну па се замисли. Доиста је ноћас био страховити мраз; особито пред зору. КаДа је ноћас, тако око два сата, устао да откључа капију и да ону досадну луду Хедвигу пусти напоље, цвокотаху му зуби од