Полицијски гласник

10

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 2

мак није свукао стропоштао би се (< , Поручник С. није га сам кидео да ноћу тумара. Потврдио је исказе Пурове, да је овај у његовом стану имао разне покретности. Обоје горе поменутих, и газдарица и момак у хотелу, упитани о понашању Пурову знали су само толико рећи, да је Пур био ванредно марљив, пристојан, вредан, увек трезвен и врло уредан, само је једном учинио утисак као да је умно поремећен или пијан, и то кад је ноћу у коридору играо, хтео да завирује у собе и блудео тамо амо. Са исказом поручника С. слаже се изјава пешака С., чији је кревет био према Пуровом. По овом извештају пешака С. Пур је се једне јасне месечне ноћи у септембру 1895. на мах дигао из свога кревета, обукао се, узео пушку, кратко време стајао код свога кревета, а по том се опет свукао и легао. Слично је приметио и његов сусед у спавању. Пур је се једном у спавању, меседа октобра 1895. дигао у своме кревету и савио се преко свога суседа, на чије је питање: „Пуре, шта то радиш?" опет легао сречима: »па спавам, остави ме, хоћу да спавам". Сутра дан Пур није ништа знао о овоме случају. Да ли је тада била месечина, сведок не зна. Пур је чешће у сну говорио. Значајан случај помиње још наредник Ј.: Приликом собног гађања оде Пур без 1 икаквог повода собним вратима, отвори их, и стаде покрај врата, као да је хтео некога да испрати напоље. Дошав на мах себи, затвори опет врата и окрете се стрелцима. На питање наредниково шта то ради, Пур поцрвени, али не могаде дати никаква одговора. Што се тиче пијанства, то га, од како је у војсци, нико није видео пијаног. Пур је до душе попио овда онда по коју чашицу ракије, али је увек био трезан и утврдило се, да умерена количина ракије, као 'Д литра, није довољна да га опије. Његови другови и претпостављени описују га као доброћудна, часна, врло послушна и вољна, као једног врло ваљаног и употребљивог војника, који је обично затворен и повучен; од времена на време сеђаше тако као душевно отсутан и кад би га ко тада ословио — тргао би се. А нарочито у последњем времену примећена је код њега велика расејаност и заборавност. (Свршиће се).

ОПШТИНОКИ П00Л0БИ Од једног општинског писара добили смо овакву расправу: Каква треба да буде форма општинских пресуда но грађанским споровима1 Један општински суд упутио је својој претностављеној надзорној власти акт ове садржине: „Поводом расписа Господина Министра унутрашњих дела од 23. Јуна ове године, који је потекао усљед представке Господина Министра Правде од 17. истог месеца Бр. 7966. и кога је Начелство доставило суду овоме претписом Бр. 6319., створена је забуна у расматрању пресуда овога суда по грађанским споровима, које се шиљу на расматрање првостепеном суду по изјављеним жалбама. Тако: одре'ђени расматрајући судија у првостепеном суду, не задовољава се: што се пресуде, поред ориђинала са актима, шаљу и у овереном препису према горњем распису, —■ онакве какве су у општинском суду и изречене; него тражи: да те пресуде одговарају у свему прописима §. 305. грађанског судског поступка, — на име: да су са опширним реФератима у којима да буде изложено све шта је који парничар на рочишту навео; а не само побуде и пресуђење, — који прописи важе за пресуде које доносе државни судови. По мишљењу овога суда оваквим захтевима расматрајућег судије нема места. Јер, радња код општинских судова по грађанским споровима проста је и ограничена на прописе од §§. 6. до 26. закључно поменутог закона. У овом уском законском оквиру, за извиђање и суђење снорова код оиштинских судова, законодавац је обележио: који даљи законски прогшси важе и за општинске судове; као што су: код §. 6. везани, §. 242 истог закона и §. 335. грађанског закона; код §. 17. везани §§. 52. 208. и 246. и код §. 20. тач. в. везани §§. 209. 210. и 211. закона; а код §. 13., по коме се

једино извиђање врши и пресуде доносе код општинских судова, нема ни једно закоиско наређење које би стајало у вези са ма којим другим законским прописом, па ни §. 305. У §. 20. прописано је свега 6. тачака, по којима има места жалбама на пресуде општинских судова. Ни у једној од ових 6. тачака није везаио наређење из §. 305. А кад би законодавац замишљао пресуде и код опгатинских судова, онакве какве су прописане у §. 305. за Државне судове, онда би он тај проиис законски довео у везу са прописима §§. 13. и 20. као што је то учинио са осталим законским наређењима. Кад то законом, за оиштинске судове, није нрописано, а расматрајући судија оглашује пресуде за ништавне само што нису састављене п > пропису §. 305. онда он, по мишлењу суда, сам произвољно тумачи зак ш и прописује допуну §. 20. са замишљеном тачком 7. која би, како се из његових нобуда, за поништај пресуда, види, —■ гласила: „И кад пресуда није написана по Форми нроиисаној у §. 305. овога закона". Уништавање пресуда са изричном напоменом: што нису састављене по Форми из §. 305. другојаче се не може замишљати. Али, сада настаје питање: откуда то ираво расматрајућем судији. да он допуњује празиину закона и да тумачи закон, кад то нрав > припада само законодавцу и ником другом ? и најзад: да даје други појам поменутом распису, кад тај распис никако и не улази у Форму пресуда код општинских судова; као што се то ни у закону, за надлежност и поступак код општииских судова, нигде не помиње до оно што је речено у §. 13., ио коме оиштииски судови: »Иримају тужбе и жалбе усмено и писмено; а одбране само усмено; саолушавају иарничаре и сведоке јавно, извиђају парнице просто, поднете доказе оцењују, према њима ствар пресуђују и одмах пресуде исказују усмено и јавно, а пресуде своје извршују сами итд. (( Другојаче замишљати нресуде онштинских судова, па их ништити само због Формалности из §. 305. и ако за ноништај нема ни једног услова из §. 20. ие значи ништа друго него сметати парничарима да годинама пе дођу до свога права, због чега се поједини спорови и нротежу код општинских судова по десет и више година не окончани." Овај акт општинског суда, надзорна власт, којој је исти достављен, — упутила је нредседнику дотичног првостепеног суда на мишлење. Председник првостепеног суда дао је своје мишљење у овоме што сљедује: »Стоји навод суда општине Н. у писму од 4. Септембра тек. год. Бр. 6642. адресованом томе Начелству: да у законику грађанског судског поступка није унет нарочити пропис како ће општински судови састављати своје нресуде по грађанским споровима, али неоспорно, стоји и то: да није унет ни пропис, који би Форму за састављање општинских пресуда чинио заиисном од произвољнога схватања општинских судова. Кад, дакле, и то стоји, — оида је и потписани мишлења: да је у представљеним, конкретпим случајевима коректан рад судије г. Н. кад законску Форму за састављање пресуда прописану §-ом 305. грађанског судског поступка, претпоставља произвољном начину састављања тих пресуда од стране општинских судова, јер такав његов рад, поред тога, гпто налази оолонца у аналогном пропису §. 2. грађ. поступка, има и ту добру, ирактичну страну, што утврђује једнообразну Форму, која знатно олакшава расматрање пресуда«. Треба ли мишлење расматрајућег судије, које је поткрепљено и мишлењем председника, усвојити као стално правило? Ја мислим да не треба. А кад тако мислим онда, разуме се по себи, наклоњен сам мишљењу општинског суда, па сам дужан да дадем и разлога за то. Дакле: тумачење §. 2. грађанског судског иоступка од појединих судија, па желети да се то њихово тумачење, као правило, распростре и на ове конкретне случајеве, — могло би бити, по моме мшпљењу, само доктринарно тумачење за академске расправе, а никако да се усвоји као правило за састав пресуда по грађаиским споровима код општинских судова. Јер, и кад би се узело, да по аналогији овога законског наређења може бити места примени §. 305. поменутог закона баш и за састав пресуда код општинских судова, онда опет таква тумачења не би могла да издрже критику кад она потичу^од по-