Полицијски гласник

ВРОЈ 2

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

јединих судија — ненадлежно, — по што би, у таком случају, могло да буде онолико партикуларних (посебних) правила, за састав пресуда код општинских судова, колико и првостепених судова у земљи, кад није искључена могућност: да, и код расматрајућих судија, могу бити подељена мишљења за овакве случајеве. Ако се хоће да постигне једно-образност у саставу пресуда код општинских судова, као што се то жели мишљењем председниковим, онда треба порадити да се за те случаје израде универзална (свеопшта) правила; али, та правила да потекну: или од законодавног тела или барем од надлежне државне централне управе, а никако да могу поједине расматрајуће судије, таква неписана правила замишљати, па. на основу тога свога мишљења, и пресуде општинских судова ништити и ако за поништај нема ни једног услова из §. 20. поменутог закона. Докле се оваква иравила не пропишу; или: докле се поступак за грађанске спорове код општинских судова не нрошири на сувременој потреби, — по моме схватању, — једнообразност у саставу пресуда код општинских судова не да се ни замислити, па за то пре тога, и не би требало излазити из онога законског оквира који сада представља разумљиву иростоту и кратку администрацију за извиђање и суђење спорова код општинских судова. Ово је моје мишлење, а уредништво »Полицијског Гласника <( , коме је ова раснрава и наме.њена, молим, да и оно по овој ствари своје мишљење дати изволи, за шта му у напред, моју и мојих другова, благодарност изјављујем. Ми се радо одмах одазивамо овој молби, но морамо изјавити то, да се не слажемо са овим гледиштем, но се потпуно слажемо са мишљењем судије првостепеног суда, који налази, да и пресуде општ судова, морају имати своју Форму онакову, какову захтева иропис §. 305. грађ. судског поступа; ово наше мишљење изјавили смо толико пута преко нашег листа, а то се очито види и из Формулара, које ианосимо у листу под овом рубриком. Дакле у пр.есуди општ. суда. као и у пресудама дрисавних судова, мора бити она иста тачност, која се тражи и за пресуде државних судова. За оваково мишљење руководе нас: Надлежност и поступак општ. суд ва изложен је у I глави грађ. судског поступка. По §. 13. ист. поступка општински судови *су дужни „сваку своју пресуду завести у протокол суђења® Овај протокол суђења има своју Форму која је прописана од стране г. Министра, и то потпуно онаку, какву захтева §. 305. У исти протокол уводи се име и презиме тужиоца, туженог, основ тражбе, докази ит.д. У овај протокол а под нарочитом рубриком, води се и реч парничних страна, дакле Формална белешка онаква иста као и код државних судова, само што се то води просто, по §. 13. грађ. ност. А раде ли овако општ. судови? Ми изјављујемо, да се то чини врло ре^ко у ком општ. суду, или готово рећи никако. И онда шта је друго остало, но да се прецизно захтева она Форма у §. 305. Дакле према свему овоме, судија првостепеног суда у праву је, што се у Својим примедбама наслања на §. 2. грађ. поступка. Поред овога и §. 13. грађ. поступка и ако се њиме наређује просто суђење говори се о пресуди и њеном издавању парничарима.

АМИН С,ли^а ИЗ шланимс^е Да.лмације Написао С. Матавуљ (НАОТАВАк) Те носледње речи упутио је Мијајлу Љубићу, кнезу крупском, младу, питомулџовеку, који је гледао и слушао Шиљчину са разјапљеним устима. И сви остали не чуђаху се толико новоду и разлозима Николиним, колико начину његову, јер беше започео као да ће се нотући с калуђерима, па је све ниже сиуштао глас и на послетку-завршио благо, готово молећиво! Нико пак не посумња. да је Николин прст у тој работи, јер се знало поуздано, да се он одавно отканио »дејствителног« учествовања у крађама; могуће је само, да је што зпао, ики нагађао ко су лопови, те се надао »јабуци,, од њихове стране!, Та се мисао

свима наметну, а пошто су његови разлози били по вољи присутнима, то се чу одобравање. Серавим и Јустим насмејаше се; очевидно беше им мило, што и безбожни Шиљчина верује да је »убетан® велики амин, Шиљчина који прича, да је »душа пуша сс , да се Бог не пача у људске работе!... — Е, па збиља, духовници, овај... започе капетан Љубић... овај, не би згорег било, да се то преметне тамо до друге, треће недеље поста, да се клетва огласи!... Игуман даде знахс Антиму, да не говори даље, јер се Антим беше подбочио и грискао бркове, као да ће кидисати на 111иљчину. Игуман изиде из стола и огласи: — Па добро! Ако до неоеље кривци не учине што треба, онда ће се тога дана, после свете летургије, држати велики амин! Разгласите то, а сад идите у миру божјем! Беше почела киша. Сељаци се растурише по пространим приземним доксатима, где ђаци изнесоше на продају ракију. Обредише се с ногу готово сви, па се посадише у мањим гомилама и повадише из тораба кукурузни хлеб, сир, скоруп и лукац. Звоно огласи калуђерски ручак, на који беху позвати главари и Зелић. Ђаци закључаше подрум и отидоше. Тиха киша претвори се у силан пљусак. По сељачкој навици, сви су лагано жватали, и, као да је киша необична иојава, посматрали су је пажљиво, ћутке. За цеко време ручка, ако је пала која реч нуђења, или ако је ко заискао да му се дода вода. Тек када затутњише кораци по горњем ходнику, кад изидоше из трпезарије калуђери и њихови гости, онда доле настаде жагор. Нознато је, како планинци вичу и кад мисле да најтише говоре, али кроза сву вику грлатих гласова одликовао се громки глас Николе Шиљчине. Људи су причали разне доживљаје за време зимњег самовања, — махом обичне незнатне домаће гогађаје; женске опет своје јаде и невоље. Мало по мало, гомилице ближе Шиљчини, прекидоше разговоре и почеше слушати њега. Говорио је о аминима, малим и великим, које је запамтио, па, најзад стаде причати догађај са удовицом Маријом Веселиновићном. Догађај тај, у свима потанкостима, познат је био свима око Николе, а ипак га слушаху са највећом пажњом. Он је с напором одбијао димове из дрвене луле збијене »зелеником сс *) и овако приповедао: — Било је то, брате мој, баш оне године, кад ме пустише из тамнице. Дођох кући три дана иред Ђурђев дан; наши већ одавна беху у планини. Ја остадох у кући два дана, и треће зоре, лицем на Свеца, упутих се и ја у планину, кад, код Крвавог Граба, сретох се на нашим Јовандом, који иђаше одозго, гологлав. Видим да је некоме био судњи дан, те, пре него што се и поздравих с човеком, питам га: Шта то би, Јованда? Ко то заглави ? Он ме и не познаде на први мах, те пошто се ишчуди и ижљуби са мном, вели: »Погибе наш Васо! Нађосмо га синоћ мртва у једној расечини, далеко од најдаљег стана три пушкомета! Уплејали га личани, јашта! Али како им дође у клопку, он, онако лукав и опрезан, Бог ти га знао! Елем, идем сад Марији његовој, да јој јавим, јер она ове године није ишла горе: па ћу сићи к манастиру, да јавим и доле сс . Мени се ражали, јер сам с Васом живео као са рођеним братом, те се вратим с Јовандом... — Јесте доста војевали заједно! додаде неки вршњак Николин. — Јесте ли, стрико, крали заједно? запита неки младић. — Јесмо, валај, синовче, и доста стоке одјавили и досга сокова појели, Бог да га прости! одговори Никола поносито... Елем, би што би, Васа сахранисмо и ожалисмо. Пошто поделисмо смок и сиђосмо с планине, не прође ни недеља дана, а лупежи похараше Васову удовицу. Одјавише јој готово сву стоку и однеше из куће токе и оружје Васово! Скочисмо сви за' траговима, ишли смо до Зрмање, по свим крајевима Буковице, али нигде ништа! Онда ми сви намолисмо покојнога игумана Генадија, да удари велики амин. И он га удари, а сутра дан умре на пречац... — Шиљчина стаде разгледати око себе, па видећи, ваљда, недога од ближе родбине уклетога, одмахну руком и настави! Умре напрасно човек, па за недељу дана двоје му деце, па и жена, која на самрти каза, да јој је муж похарао Марију! Да Бог сачува!... Киша беше престала. Мијат Зелић, капетани и пристави сиђоше са горњег доксата. Мијат се опрости са главарима, који

*) Дуван који планинци саде. II.