Полицијски гласник

12

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 2

поседаше са својима по дочсату; онда старац скиде каиу и викну : „Збогом народе!. Ја се надам у Бога и у Богородицу, да ће се зли људи покајати, да им се кућа не ископа! Ја. валај, то не желим! Збогом!...® Голубићки капетан Тане Драгићевић узе понављати целоме збору оно што беше чуо од Мијата. — Надао се човек соку !*) Како и неће, молим те! Обећао човек двадесет талпра, овна, и мех ракије. И збиља, вели Мијат, једне ноћи спавао сам на гумну и баш заспао, кад ме неко зовну и рече: »Хајде за мном до луга, да чујеш поруку, због твоје ствари!® Беше поћ без месечине, а видех високи човека, огрнута хаљетком са дугачком пушком о рамену, Глас му ненознадох, јер беше ставио камичак у уста. Ишао је преда мном лагано, лагано, не осврћући се, па кад уђе у луг, викну ми да станем. И рече ми: »Соџбину што нудиш ирима се! Зато сутра, у ово доба ноћи, пођи преким путем ка Билишанима и понеси што си обећао ! Можеш поћи и самодруги, а устави се, где наиђеш на кладу испречену на сред пута«. — »Добро, рекох: Ама ти си сокодрлжца а не сок, па зашто се кријеш«? — »Валај, ја сам и сок и сокодржица", одговори непознати и иазва ми лаку ноћ! Шта ћу вели Мпјат; другу ноћ, око поноћи, узмем синовпа и натоварим га ракијом; најбољег овна изаберем и иоведем, а у замотуљку у руци држах талире. Ишли смо, ишли, све до Билишанске међе, а нигде нитп кладе, нити каквог другог хабера! Онда се у расвитак вратисмо кући. 11 од онеа викаква гласа ни трага! Е, је ли то икад било!? заврши капетан крстећи се. Сви се стадоше крстити уз узвике: „Е, јестчудо! Е јест за прииовест! Е, тога није било од кад је Буковице! Од куд је сокодржица и сок један човек ?! Како то да га Мијат најпре не закуне!? Е, јест брука и срамота да се човек тако вара!... — Шта велиш на то, Никола? впкну капетан Љубић. Шиљчина одмахну главом: — Валај, каиетане, да сам знао,е је све то тако, већ би на те поганове пао велики амин, јер се не би заузимао за љих! А довијам се шта је! Завели човека ка Билишанима, како ће лакгае заметнути траг тамо негде ка босанској граници! И шта I.е сад рећи Котари, Промина п мстале крајине, кад чују да се у Буковици почело варати о соџбини! О, убио нх Бог, Брука! Свп заграјаше давајући маха гњеву због прекршаја вековиих обичаја, али граја од једном утоли. Два ђака отворише тешка врата подрумска и уђоше. Све ућута. Женске оборише очи, људи повлачаху ногледима, као да се очекује негато необично. А очекује се, ко ће први поручитп пиће за своју гомилу. Јер у Буковици се не пије уз јело, ни појединце, ни на оброке, него кад се пије, то се ради у гомили, било ревеком, било да један части. Вино дели једпом чашом онај, који у томе има неке вештине и кога зову »делибаша®. Обично кад црквари тако поседају, зна се нанред, ко ће бити у свакој гомили делибаша, и коме припада прва здравица. Први проговори капетан Мијаило Љубић. Он одижо обрве и као да одговара на нечије нитање, рећи ће: »Па хоћемо, валај, оквасити грло! Покладе су. Хајде, Симате, нреброј нас и поручи по квартуч на главу! Симат, збојито, прикладно момче, устаде, па, чешкајући се једном руком, прстом друге руке стаде бројати своју дружину. Онда отиде у подрум и донесе кабао вина п чашу, која је пливала на њему, на то стави пред неКога сгаријега човека. (Свршиће ое). - «. « - . ИЗ МОЈЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Б. К. М. I, Сазиз ћеШ Био сам неким послом у савамалском крају па сам се враћао отуд преко »Зеленога венца <( за Теразије. Небо се натуштило. Ретке капи кигае зврцају. Заклоњен амреЛом журио сам да избегнем испред непогоде, која тек што није отночела. Али нисам могао измаћи.

*) Види у Вукову Речнику речи: сок, оокодржица и ооџбииа ! II.

Просу се густа киша. Изгледало је, као да је пао облак на земл>у па из себе цеди воду. Од кишних млазева не видим даље од десет корачаји. Ту амрел не помаже. Па зеленом венцу склоним се испод стреје, на самоме ћошку, где беше једна пекарница. Преда мном на десетину корачаји испод једнога багрена склониле се две женске. Једна од триестину година, друга млада, једва од игеснаест. Иоанајем да су служавке. — А што ти не дођеш кад си обрекла? каже она старија оној млађој. — Оваког места нема лако. Кајаћеш се Кажем ти да ја никад не бих излазила отуд само да се није тај случај десио. — Не пуштају ме моји, одговара млађа. — Како не пуштају ? А јеси ли ти тражила да те отиусте? пита прва. — Па да гата? Неколико пута говорила сам им, али опи неће да чују, одговара друга. — А ти идп у полицпју па тужп. — Не могу. Казала сам ја то госпођи, а она ми вели да у том случају нећу добити свој новац који ми онп чувају. Одрећи ће, вели, да га имам код њих. — Е гле ти, молим те ! рећи ће старија. Та господа кад хоће млађега да отпусте из службе учнне то одмах, а млађи кад хоЈ.е од њих да изађе они му не дају. При том опсова нешто ружно. — А теби господар не да да изађеш? продужи питати мла+^у. — Не. По господину лако би. Он је врло добар. .Он каже госпођи да ме отиусти. Али она исће... одговара ова. — Знаш шта ? каже старија. Ја ћу те научитн шта да учиниш па ће те пустити. Опда поче грохотом да се смеје. — 0 пустићете за цело. — Кажи госпођи да зато хоћеш да изађеш од њих што те је господар дирао. Хи, Хи, Хи. Млађа је гледала разрогаченим очима! — А је ли мн тамо сигурно место? запита она. — Чим дођеш, одговори јој старија. После почеше обадве да се кикоћу... Мало касније киша умину. Оне се разиђоше. Старпја отиде ка Ломиној гулици а млађа на Теразије. — Ракила! новика старија млађу кад се беху разишле. Ова онет дође к њој. Разговорише још иешто што ја нисам могао чути па свака оде на своју страну. ПоЈјем п ја мојим путем. Идем и мислим о ономе пгго сам чуо. — Боже, у чијој ли ће кући ова олуја пореметитп мир п спокојство? 0 да сптиог уЗрока и ко зна како крупних последица може имати! * * * Иосле овога на 4—5 дана. једне недеље, нозван сам био на ручак код мога пријатеља X. То је био красан човек. Имао је жену која је била јогп бол.а од њега. Још нема ни година дана како су се венчали. Обоје предусретљиви, мили, љунки п весели. ЈЈо вас дуги дан ћеретају и гаале се, као да пм је први-медени месец. Врло често бпли смо у друштвима и на забавама заједло. Милина је била бити у њиховоме другатву. Она међуообна љубав њихова загревала је и друге, и свако се осеЈ.ао задовољан. Прв и пут тада отигаао сам му у кућу. Кад сам доигао, X. је радио нешто у свом.е кабинету. Госгго^а ме прими срдачно и уведе у салогг. — X. је, вели, у своме кабииету, ради. Изволите ви сести а ја идем да му јавим. Мало чае дође X. — 0 здраво! Извини ме, ја сам се зарадио непгто. Журпо сам да довршим, иа ипак не довргних. Остаде ми за мало.... Па како? Има ли шта иово ? Ја данас нисам ни излазио у варош па п не знам има ли каквих новосуи. — Нема, одговорим ја. — Седи, рече ми X. А гпта је са твојом ствари? Ти ме разумеш? Мислим на твоју женидбу.... Но, ту би ти имао јоиг што рећи. — Море каква женидба? приметим ја. Није та ствар тако озбиљна као што ти мислига. Пе мислим ја јонг да се женим...