Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 4

сад ћеш да будеш свој газда, да ти не заповедају које какви... Благо теби! — Е шта знам, Марко, прихвати Петар. Дуго сам мислио и на једно смислио. А Бог зна да ли ће ово бити боље. Служба јесте тешка, али се радити мора.... Ето, служио сам и радио, али сам бар сачувао нешто пара. Па и опет ћу да радим и запињаћу из све снаге, а ко зна да ли ћу отуда видети какве хасне. Слутња ме нека обузима. Овај посао што га мислим предузети не разумем добро а људи су опаки. Бојим се изгубићу паре које сам тешко заслужио.... Али, што Бог да. — А колико новаца треба човеку па да отпочне тај посао, што си га наумио ти радити? питао је Марко. — Млого, одговори Петар. Али кад је човек сиромах као ја, он мора и са мало. — То знам и сам, рече Марко, него питам: колико најмање мора имати? Знаш, може бити да ћу и ја моћи од ујака назајмити новаца па да отпочнем пиљарлук. Ето на пример, колико имаш ти новаца, кад хоћеш да почнеш то? — Ја? рече Петар. Шта ја имам?.... Сиротињска посла... Поћута, размисли се мало, па настави: — Шта ти треба? велиш. —• Прво требају ти кола и коњ. За то мораш имати најмање 30. дуката. Онда, треба имати новаца да купиш оно што мислиш препродавати. Па треба ово, па оно. Ваздан којешта.... Без 40. дуката немој ни мислити да се може отпочети. — А зар ти имаш 40. дуката? упита га Марко. — Ја?.. Е имам... Сиротињска посла Бога ти, одговори Петар. Очевидно он је избегавао да каже колика је сума новаца, са којом је располагао, а Бог зна да ли из скромности или бојазни. Али бистром оку Марковом довољно је било ово што је чуо. Он је већ знао то и без Петровог изричног признања.... Остали део пута продужили су опет ћутећи и журећи се, јер густи облаци већ беху прекрилили цео хоризонат. Одонуд, са стране Саве, облаци су се црнили а испод њих гонили су се други, сури и прљави као дим од запаљене кровине. Муње су блистале сваког тренутка, а из далека чула се потмула тутњава. И тек што наши путници стигоше у Шабац, а просу се киша са градом, какав ни најстарији људи нису запамтили. Помислио би човек свет ће пропасти.... Тако Бог прекорева човека за зао умишљај, да се покаје и тргне. * * * У Шапцу Петар се бавио осам дана. Првог пазарног дана купио је таљиге и коња Намерио се на неког старог познаника свог, који му је све ово продао за три стотине динара, и то тако, да му Петар даде 100. динара капаре па да гони кола и коња у Београд, а кад се отуд врати да му исплати и остатак, то јест, ако му се кола и коњ допадну. Пошто је набавио ово што му је најпотребније било, он се реши да 2-ог јуча пође за Београд. Ради тога отиде претходно у Начелство, где је извадио пасош за себе. Враћајући се отуда, нађе у вароши Марка. — Гле, зар ти још овде? рече му овај. Шта си учинио? — Па купио сам кола и коња. одговори овај, и сад у име Бога путујем за Београд. — Ама је ли човече? продужи Марко. А пошто си купио и ваља ли што ? — Пхи, добро је, одговори Петар, све сам купио за двадесет пет дуката. Марко клону. Мину му кроз главу мисао да му је лов измакао. Паде му на памет да квари тај пазар. — Море да се не будеш ти преварио? рече он Петру. Нарочито кад се .коњ купује треба очи отварати. Не може човјек очас знати ваља ли. —- Што ћу се преварити, одговори Петар. Купио сам га од мога старог познаника. Дао ми човек и кола и коња под каул. Данас идем у Београд, па кад се отуда вратим, онда ћу му платити. Сад сам дао само 100. динара капаре. Марку поново засветлише очи.

— Бога ми то је ваљано, рече он.... А ја не урадих ништа. Нема овђе рада за мене. Смислио сам: идем на Уб, али нећу код ујака, већ да ме он препоручи код капетана, за пандура. Мислим да ће то бити боље. (Наставиће се).

ПАРИСКА ПОЖЦИЈА за в ладе хДуја XV Од ф, Мајстера До скора владало је опште мишљење да је организација Француске полиције најпотпунија, најсавршенија, па разуме се и јачег утицаја но иолиција свију осталих земаља. То се приписивало, не без узрока, способности оних личности којима је било у дужности да свуколика злочинства откривају и прате и најудаљоније њихове мотиве. Имена једног Видова, једног Каинра, Клодеа веома су добро позната у интернационалној криминалистици. Чувени су њихови мемоари, у којима се налазе најсензациони доживљаји и богата искуства стечена за њихова службовања. Ови, вечито само нотчињени чиновници полицијски, у ствари, за време од последњих педесет година. бацили су имена својих претпостављених у засенак. Јер. у већини случајева, сами су план скројили, сами и извели. Раније су ствари другојаче стајале. У прошлом столећу био је дедектив само тако рећи, поверљива махина виших чиновника, који су сами сваку одговорност сносили, и не допуштали икакова ■мешања у свој посао. За владе Луја XV управник полиције био је припозната сила у држави, и народ му је приписивао неко надчовечанско свезнање. При спомену његова имена дрхтали су и најокорелији злочинци; његови органи уливали су на улици, инајмирнијим грађанима страх и поштовање. Најчувени полицијски ше®ови били су господа де Сартин и Јеноар. Њихов углед, био је неописан, а потчињени им чиновници улевали су париском грађанству страха колико и они сами. Веровање у непогрешност г. де Сартина било је по свој Европи распрострто. Једног. дана доби он од аустриског министра полиције поверљиво писмо, којим га министар моли да нареди да се што пре пронађе и затвори некакав опасан зликовац, који је, по свима околностима, побегао из Беча у Париз и отуда задаје бриге аустријској влади. На неколико дана, по том, одговори г. де Сартин да се тражени кривац не налази у Паризу, већ да је још једнако у Бечу; означи чак и улицу и број куће у којој станује. и тачно обележио у које је време код куће, и у каквом се оделу обично шеће. Све се до ситница слагало и без по муке ухватише злочинца. Једном дође у Париз неки провинцијалац, понев са собом знатну суму новаца, у намери да постане ортаком неке трговачке куће. Да би му, за време преговора, новац био на безбедну месту, преда педесет хиљада ливара на чување своме пријатељу. Преговори се брзо завршише и младић отиде своме пријатељу да узме новац. Пријатељ га погледа погледом пуна извештена дивљења, и стаде се клети свим на ~свету да није никакав новац од њега примио. Млади нровинцијалац био је ван себе од љутине и претио свим и свачим; али му пријатељ показа врата и припрети полицијом због насилна изнуђења. У очајању провинцијалац одјури управнику полиције и потужи му се. Господин де Сартин мирно га саслуша, па затим упита да ли има какво писмено о остави. »Немам®, одговори овај. Нисам имао никаква разлога да посумњам у поштење свога пријатеља, и с тога му не заисках ништа написмено. „А зар никаква сведока није било, кад сте му предали новац? к запита га управник. »Само његова жена. к »То је довољно,® рече .високи чиновник, уђите у ову собу и причекајте, док вас не позовем - « Затим заповеди једном од својих људи да доведе нровинцијалчева пријатеља, и без околишења, рече му да је оптужен за проневеру суме од педесет хиљада ливара, која му је безазлено поверена.