Полицијски гласник

ВРОЈ 4

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

»/ 29

и Ја нисам ништа проневерио, нити ми је ко год што иоверио«, био је одговор. »Можда имате право", рече управник, »али да бих се потиуно уверио у вашу невиност, то ћете одмах госпођи написати ово неколико речи: „Предај, без устезања, доносиоцу овога писма оних педесет хиљада ливара, што сам примио од г. Жила Дитајера на чување. Овај се не усуди да противуречи моћноме управнику и уради како му би заповеђено. Полицајац, послат са писмом, врати се наскоро са новцем. Ухваћен овако у лажи, клече на колена пред управником. Г. де Саргин доведе га још у веКу забуну и срамогу, кад се појави провинцијалац из друге собе. Врати му новац, опоменув га да у будуће пажљивије бира пријатеље; па их затим обоје отпусти. Млади Херцег од Орлеана, син Регентов, рече једном Леноару, да би се крађе и разбојништва дешавали много ређе у Паризу, када би народ више пазио на своју имаовину, и избегавао уличну вреву. »С Вашег гледишта тако је, принче", одговори управник. »Јер, када се ви шетате, цела дворска пратња чува да вам се какав »незванко® не приближи; али кад бисте једном изишли сами, без икакове пратње, не бих желео да будем одговоран ни за једну скупоцену ствар Вашу.® »То ћу радо учинити, управниче®, одговори принц, смешећи се, „и ја се кладим са вама у сто лујдора, да ни један лупеж неће увући своју руку у мој шпаг. к Леноар пристаде, и за оглед одредише сутрашњи дан. (Свршиће ое).

310ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта Угричи^ 37 И он брзо изиђе из собе, хитро се прогура кроз светину на степенице; али се у гомили на једаннут судари са Никодимом Фомићем, који је дознао о несрећи, и хтео лично све да уреди. Од онога догађаја у полицији нису се видели, али га је Никодим Фомић одмах познао. — А, то сте ви? упита га. —- Умро је, одговори Раскољњиков. — Био је лекар, био свештеник, све је у реду. Немојте много узнемиривати б.едну жену, она је и иначе јектичава. Охрабрите је, ако чиме можете... Та ви сте добар човек, знам ја... додаде са осмејком, гледајући му право у очи. — Ама, како сте се ви то искрвавили, примети Никодим Фомић, разгледајући према светлости Фењера неколико скорашњих мрља на прслуку Раскољњиковљевом. — Да, натопио сам се... сав сам крвав! изусти Раскољњиков на некакав особити начин, за тим се насмеши, климну главом и оде низ степенице. Силазио је полако, не журећи се, сав у грознини, и не осећајући то, испуњен само једним новим, неопредељеним осећањем наједанпут надошлог пуног и силног живота. Ово би се осећање могло сравнити са осећањем на смрт осуђенога, коме наједакпут и неочекивано објављују помиловање. На половини степеница стигао је свештеник, којп се враћао кући; Раскољњиков га ћутећи пропусти напред, поздравивши се с њим немим поклоном. Али кад је већ прелазио последње ступњеве, он чу на једаипут хитре кораке за собом. Неко се журио да га стигне. То је била Пољењка; трчала је за њим и звала га: »Чујте! Чујте!« Он се осврте. Она стрча низ последње степенице и заустави се баш пред њим за један само ступањ више. Са дворишта је продирала слаба светлост. Раскољњиков је угледао мршаво, али љупко лишце девојчетово, које му се смешило и гледало на њега весело, детињски. Дотрчала је с поруком, која се очигледно и њој самој допадала. — Чујте, како се зовете?... и онда: где станујете? питала га је брзо, задуваним гласићем.

Он јој спусти обе своје руке на рамена и с неким блаженством гледагае у њу. Било му је особито пријатно, да је гледа, — не знајући ни сам зашто. —■ А ко вас је нослао? —■ Послала ме је сестрица Соња, одговори девојчица, насмехнувши се још радосније. — Знао сам ја, да вас је нослала сестрица Соња. — И мамица ме је послала. Кад ме сестрица Соња слала мамица је тако^е пришла и казала: »Трчи брзо, Пољењка!" — Волете ли ви сестрицу Соњу? — Волим је више од свију! ироговорп Иољењка с неком особитом чврстином, и осмејак јој постадена једанпут озбиљнији. — А хоћеге ли мене волети? Уместо одговора, виде како му се приближује лишце девојчетово и нежна усташца, која су се наивно напућила, да га пољубе. И танке као дрвца руке њене наједанпут га загрлише силно, силно; глава се наслони на његово раме, и девојче тихо заплака, притискујући лице уза њ све јаче и јаче. — Жао ми је, татице! изусти она после неког тренутка, подижући своје уплакано лице и бришући рукама сузе; — све нас сад такве несреће снашле, додаде неочекивано с оним нарочитим озбиљним изгледом, који деца обично силом узимају на се, кад хоће наједанпут да говоре као »велики«. — А је ли вас татица волео ? — Лидочку је највише волео, настављала је она веома озбиљно и не смешећи се, сад већ сасвим онако, како говоре одрасли, — за то је волео, што је мала и још зато шго је болесна, и њој је увек по штогод доносио, а нас је учио читати, а меие граматици и закону Божјему, додаде достојанствено, —- а мамица ништа није говорила, само смо ми знали, да она то воли, и татица је знао, а мамица хоће сад да ме учи Француски, јер ми је већ време, да се образујем. — А умете ли се молити? — 0, још како, умемо ! Већ одавно; ја, већ као велика, молим се сама за себе, а Коља и Лидочка заједно с мамицом гласно; прво изговоре »Богородицу С( , па онда још једну молитву: »Боже, опрости и благослови сестрицу Соњу", па после још и: »Боже, опрости и благослови нашег другог татицу", јер је наш старији татица већ умро, а ово нам је други, али ми се и за њега молимо. — Пољице, ја се зовем Родјон; помолите се каткад и за мене, „и раба Родјона« — нишга више. — Целога свога живота молићу се за вас, ватрено рече девојчица, и наједанпуг се оиет засмеја, баци му се око врата и силно га опет загрли. Раскољњиков јој рекао своје име, дао адресу и обећао, да ћу сутра насигурно свратити. Девојчица се растаде с њиме сасвим усхићена. Било је једанаест часова, кад је изишао на улицу. После пег минута стајао је на мосту, баш на оном истом месту, с којега је мало час жена скочила у воду. »Доста!® рече одлучно и свечано, — „даље са варљивим сликама, даље са залудним страхом, даље са аветињама!... Има живота! Зар мало час нисам живео ? Није још угинуо мој живот заједно са оном старицом! Нека јој подари Госиод царство небеско, и — доста, матушка, време је, да се одмориш!... Сад почиње царство разума и светлосги! и... воље, и снаге... и сад ћемо видети! Сад ћемо се огледати! 1 ' додаде охоло, као да се обраћа каквој мрачној сили и изазива је. »А ја већ био иристао да живим на аршину простора! к „... Слаб сам веома у овом тренутку, али... изгледа, да је цела болест прошла. Та знао сам ја да ће проћи, кад сам мало пре изишао. — Баш како ваља: кућа Починковљева је на два корака одавде. Сад бих већ право Разумихину, па ма и не било само два корака... нека добије опкладу!... Нека се и он зарадује, — не мари ништа!... Снага, снага је нотребна: без снаге нећеш ништа учинити; а снага се мора снагом добити, ето то они не знају, <( додаде поносито и са самоноуздањем, и једва мичући ногама, оде с моста. Поноситост и самопоуздање расли су у њему са сваким тренутком; у новоме минуту није то већ вигае био онај исти човек, који је био у проиглом. Па шта се то тако особито догодило, што га је тако преокренуло? То он и сам није знао; њему се, као оно дављенику што се за сламку, хвата, наједанпут причинило, да и он »може