Полицијски гласник

84

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИ К

БРОЈ 11

— А где вам је радња у Веограду? упитам непознатога. — На батал-џамији, одговори он хладно. — Како то? приметим ја. Ја познајем Милана Тодоровића, ужичанина, који има радњу на батал-џамији, али то нисте ви. Непознати се осмехну. — Па и нисам, вели, ја то, то је мој имењак. Јест, он је ужичанин а ја сам подринац. 0, брате, што имам муке са њим : он отвара моја писма и депеше, ја његове, па тако једнако иде... Јест, и он има радњу на батал-џамији а и ја... Ја сам био познат у батал-џамијскоме крају у Београду, али другог Милана Тодоровића нисам познавао. По томе непознати човек био ми је врло сумњив, но ја сам се правио да сам његовоме објаснењу веровао. Кад повечерасмо и остадосмо сами, рећи ће ми непознати: — Знаш шта, ћато? Хајдемо преко Саве у Купиново да се мало проведемо. Не знаш како би се лепо провели. Ја сам једаред већ био... Дивота! Отићи ћемо у биртију, а већ остало је моја брига... Кад сам пре био па довео пет девојака, не знаш која је лепша! Хајдемо Бога ти, сав ћу трошак ја да платим! Нема ти, брате, весеља без сукње. — Не можемо, одговорим му, немамо чамца. Сви сеоски чамци на ланцу су и кмет их , чим сунце зађе, закључава. Таква је наредба. — Море какви кмет, одговорн он и опсова нешто кмета. Где старији заповеда, млађи слуша. Ти си писар. Да разбијемо катанац а ја ћу дати паре да се сутра купи други. — Што ћемо разбијати катанац, велим ја, кад могу позвати кмета да дође и отвори. Него не можемо ни иначе прећи на ону страну, јер то не допуштају Финанси са оне стране. Чим сунце зађе они не пуштају никога са чамцем и хоће да пуцају. — Уживај ти само, прихвати непознати. Ја ћу то све уредити, познају они мене, дај ти само чамац. — Не вреди толико рескирати за ништа, кажем му ја. Можемо се и овде лепо провеселити. — Како овде , Бога ти? Шта има овде? Ништа. Нећу жалити да потрошим двадесет дуката, а сутра пре зоре ево нас овде, говорио је непознати. Видим ја да је њему стало за тим, да пошто по то пређе на ону страиу. Врло сумњив човек. Мора бити , мислио сам, да бежи из Шапца... Или је какав коцкар или је у Шапцу извршио какву крађу. Решим се да га ухватим и зато пристанем да позовем кмета за кључеве те да нам даде чамац. Кад сам заварао очи непознатоме, напишем на мојој карти посетници: »Кмете Лазо, Најбрже покупи десетину поузданих људи са оружјем и опколи механу. Са мном је један врло сумњив човек." Карту дадем келнеру и упутим га да трком однесе и даде је кмету. Кад је непозиати човек отпочео опет разговор са мном, казао сам му, да сам позвао кмета. Он је био задовољан и расположен. По његовом предлогу, прешли смо из механе у собу, да ту сачекамо долазак кмета. У соби непознати скиде зимски капут и обеси га о чивилук. Она сграна са унутрашњим џепом на капуту беше окренута нама. Из џепа вирио је револвер белих корица. Он остаде у кратком сако капуту. 0 бедрима видео му се други револвер у жутој кожној кеси. То беше, дакле, некакав велики зликовац. Два револвера не носи обичан сумњивац. Он седе на један кревет, ја на други. Причао ми је о томе, како се раније лепо провео у Купинову, и како ћемо се и ове ноћи провести. Неколико пута питао ме је: Што нема кмета и да ли ће. сигурно доћи, и ја сам га уверавао да мора доћи. Чекали смо више од једног сата у соби... Око једанаест сати звецну нешто у конку испред наших врата, као да је ланац био на пушци. Непознати скочи с кревета и ослушну. Звека се утиша. Он' приђе прозору и задиже завесу. — Шта је ово ? рече мени уплашено.

Приђем и видим два оружана човека. — Сигурно је, рекох му, патрола. Непознати умири се. — Ама што ли нема кмета? рече. У томе се отворише врата од наше собе и кмет уђе. Иза њега видело се неколико оружаних сељака. Непознати пребледе, али остаде на кревету. Кмет нам назва Бога, упита се и рукова и са мном и са непознатим човеком љубазно и онда рече овоме: — Опростите, али наредба је да свакога путника морамо питати за пасош. Имате ли и ви пасош и дајте ми га да видим. — Имам, како да немам, одговори непознати весело, откључа своју торбу и поче по њој тражити. Онда се удари рукама по коленима и узвикну: — Пхи, шта сам ја учинио? — Шта? запита кмет. — Заборавио сам пасош у кући Куркељића! —• Е то не ваља, примети кмет. — Зашто ? — Па зато, што вас сад морам послати капетану, одговори му кмет. — Што, брате ? Ја сам поштен човек. Ја сам Милан Тодоровић, магазаџија из Београда. Познају мене добри људи. Ето познаје ме и ћата. Ја сам непрестано показивао кмету револвер у капуту на чивилуку. Он ме једва разумеде. Приђе капуту, извади револвер и држећи га у руци, као загледаше га. Кад већ кмет имађаше револвер у руци ја се ослободих те кажем непознатом, да га не познајем, али да ћу се постарати да нађем који ће за њега јемчити, пошто он имаде овуда познаника. Међутим кмет му рече да преда и други револвер свој, јер је то ред, докле се не иађе јемство. Он се као хтеде одупрзти томе, али најзад попусти и даде револвер, кад му кмет обећа да ће се задовољити јемством некога Зазића из Скеле, на кога се непознати позивао. А тај Зазић био је некадањи робијаш. Тако обезоружаног сутра зором метнемо на кола и тобож пођемо за Скелу. Око нас ишла је довољно јака стража. Кад смо били поред села Скеле, ми пројурисмо даље. — Па да станемо, вели непознати. — Нека, одговори му кмет. Сигурније ће бити да идемо у Обреновац. Непознати час је бледео час црвенио. Погледао је на мене и кријући да кмет не види, показивао ми своју торбу, одмичући очима, као да би хтео рећи: в Ево узми". Кад сам се ја правио да то не разумем, он је то исто кријући од мене, понављао кмету. Напослетку, шапутајући рече нам : — Пустите ме, даћу вам по сто дуката. Но ми га одведосмо у Обреновац. Код капетана непознати тврдио је упорно да је он Милан Тодоровић, магазаџија из Београда. »Ето, питајте о моме трошку депешом к говорио је. Али све његово дотадашње држање јасно је казивало да је он неки велики зликовац. Цела варошица искупила се око среске канцеларије да види непознатога. Једни су излазили а други улазили у канцеларију у којој је овај био са капетаном. Но нико га није познавао. Беше спремљена депеша за Београд. Морало се ући у траг овоме лицу. Наједаред у канцеларију уђе неки Милан Тотрк, кочијаш. Како уђе и погледа ненознатога он викну: — Сервус Ђурђијћу. Непознати га погледа презриво, иа онда опсовав му матер рече : —■ Јест, ја сам Ђурђијћ. Свима се осекоше ноге. Нико ии помишљао није да је тај непознати човек, озлоглашени и опасни хајдук Ђурђијћ, а ето он то беше у истини! Како је мени било ја најбоље знам. Али од тада никад нисам ишао службеним пословима без служитеља... ★ После овога Ђурђијћ је утекао из судског затвора из Ваљева и до данас није ухваћен нити се зна где је.