Полицијски гласник

БРОЈ 11

ПоМцијскИ ГЛЛСНИК

и/ 85

ГОЛИШАВИ УБИЦА (СВРШЕТАК) Девет сахата! Јасна светлост осветли црвеиом бојом прозоре на првоме спрату. Без сумње, стари Берло пребројаваше свој новац, као и свакога вечера. Светлост се угаси тек након добрих пола сахата. Бејаше много талира у сакровишту. Десет сахата! Боже! како је то дуго чекати! Сахати су дугачки ноћу. Једанаест сахата! све на далеко спаваше. Час беше дошао. Пјер Лирије сиђе са свога дрвета. Стигавши до перионице, стаде пипати ио зиду док не наиђе на две цигље на шупљнну, у коју могаше ући сечиво његова ножа. Прву циглу за дуго је вадио. Али, кад се веК ова рупа начини, онда се отвор лако увећава. Цигле су биле извађене једна за другом и метнуте на земљу без шума. Најпосле је тело Пјера Лиријеа могло иаћи себи пролаза, Застаде један добар тренутак неномичан, навикавајући очи на помрчину. Кад отпоче по мало распознавати ствари, увиде да се није преварио у свом сећању. Спроћу њега доиста беху врата са скакавицом, што су водила у кухињу. Али, пре но пгго се уђе, ваљало је употребитн смотреност, т. ј. скинути се го, спремити лампу, наћи оружје. Нож, који послужио беше да пробије зид, не беше ни толико дуг ни толико јак, да закоље човека. Пипајући, убица претури око себе по котарицама све направе, којих је било препуно у соби, па изабра кратак пијук, са чврстом ручицом, с тешким и зашиљеним гвожђем. Дуж зида беху обешена два Фењера, један од кола, а други од штале. Први би одабран најпре с тога што је био мањи, а за тим, што је имао одбијач за светлост, те је готово био као оно Фењер, који сакрива лице онога, који га носи. Пјер утури унутра крај свеће, што беше заостао од вечера у Фењеру за шталу. Могао би наћи палидрваца у кухињи; али је он хтео запалити Фењер само горе у соби, да би јасно видео кад удари и да би нотражио новац. Када све то уреди, Пјер Лирије се свуче, начини свежањ од својих хаљина, лривеза овај свежањ на своја рамена парчетом узице, пастаде за тренутак да се размисли, да би се уверио да му чега још недостаје. —• Благи Боже! како сам луд! помисли он на један пут. Тамо сам увезао хаљине; го сам; дакле немам шпагова! Права сам стока! па где да метнем новац Берловљевих ? Мора бити да ту има талира, Луји-Филипа од пет Франака; све је то теретно и заузимље места. А опет, не могу на својим слабинама направити кесе. Он поново поче пипати по зидовима и претурати по котарицама, па се ћутећи иасмешп задовољно, извадивпш из једног ковчега пунога зоби чохану торбу, једну од оних торби, што се мећу коњма кад једу. У ову торбу стало би добро све благо. Обеси је о врат, тако да изгледаше као да носи просјачку торбу, чија задња чест беху оне хаљине у свежњу, а нредња сама она торба. Једанаест сахата и иб изби. Тада он сав гЗ, с иеупаљеним Фењером, ирикаченим на мали прст леве руке, с пијуком, чврсто стиснутим у десној руци, гурну полако коленом врата од перионице, иа продре у кухињу. Тихо и правилно дисање показиваше да дете спава. И доиста, био је то мали Пјер, на некомо одру, с покривачем навученим до ушију, у дубокоме сну. Пјер Лирије приђе постељи, стиснувши пијук још јаче, па га поче подизати. — Ба! рече он у себи на један пут. Он тако тврдо спава. Ово децу не буди. Кад сам ја био његових година, и гром би могао пући, па да не осетим. Али ако то не учиним, могао би се дерати, те старе пробудити. Сиромах деран! Како ли су деца срећна! Ако ли се случајно сам пробуди! Кад будем тамо горе, можда ћу начинити ларму. Кад о свему размислим... Ах! вере ми, не! увек ћу моћи да му пустим крв, када. се вратим. Узеде палидрвца исиред огњипгга, пређе у велику собу, па метну пијук и Фењер на земљу да подигне куглу од часовника. 0. да велике радости! био је ту кључ као и некада. Кроз три минута, доћи ћу до сакровишта. Степенице су крцкале под његовим босим ногама. — Ђајзолско дрво! ево се и оно дере! Па, ииак јако не притискујем.

Застајао је, те слушао да ли се шум чуо. Ништа! Кућа беше једнако онако исто нема. Само што је доле мали Пјер хркао. Још два степена, још један степен, и ето га горе над степеницама, за тим, до собице за метле; и најзад. ево врата, иза којих су Берловљеви. — Чудна ми јунаштва! већ ме обузимље страх! Грозно је умлатитити две особе. Кад би они само спавали, ја бих се задовољио да их нокрадем. Да, али огледај само! обијање ормана узбуниће их. Стари имају добро ухо, и спавају само на једно око. Хајде, добричино моја, немаш кад увијати. Ваља се ознојити. Одважно ! напред ! Он запали Фењер, па одгурну врата. На шкрипу шарки, а још већма на зрак изненадне светлости, чича Берло беше се усправио преплашен, на свом седишту. Али, не имаде кад ни узвикнути, већ паде назад с размрсканом главом. Нема, непомична, разрогачених очију , укочена, баба посматраше тај ужасни призор, докле убица извлачаше пијук из пробијене лобање. Један, два, па пијук румен од крви и бео од мозга, изиде из својих корица, из нова се страховито подиже, па се потмулим ударцем забоде у спаваћу капу сироте старице. Све је ишло добро, Само је још требало претрести орман. Један покрет ножа у бакарној брави, и врата се отворише. Једиа кеса, две кесе, три кесе, четврта најмања. Пипајући их, рука осећа новце од пег Франака у три прве, а лује у оној четвртој. То је довољно! Некорисно је претурати све по орману. Ваља бегати са те четири кесе , турене у торбу. Хоп! тежина је на врату. Не треба оставити пијук. Ако ли дете више не спава! Док је овако размишљавао и радио у трзавици, с махнитошћу, Пјер Лирије није испустио из очију обадва леша. Само за часак беше у пола окренуо главу да затвори орман, па је у том тренутку осетио, како му ужасна хладноћа подиђе у леђа. По инстинктивном осећају, када неко убије, он посматра леш, докле га какав стварни предмет не заклони. ГЈјер Лирије пође дакле натрашке натраг, с Фењером једнако управљеним према постељи, с пијуком у руци. Тако стиже до врата, што се беху властитом својом тежином за њим затворила. Од један пут, да би их отворио и побегао, окрете он према њима Фењер, очи и тело. Ужас му неки стеже грло ; очи му се од страха затворише. Пред њим стојаше један човек. Не чекајући, не размишљајући , не погледајући, шта више не видећи да је тај човек као н он гб, с Фењером у једној руци, а пијуком у другој, с торбом о врату, Пјер Лирије само на једно помисли: да убије ову прилику. Он лсестоко потеже својим оруђем; па у исти мах, наишавши само на огледало, како се био зањихао, а главу истурио услед тежине новца, посрте он, те паде лицем на разбијено комађе од огледала. Пробуђено том лупом, па мислећи да болесни чича Берлот потребује његове услуге, дете иритрча са свећом. Али, успевпш се на степеиице, паде у несвест. Кад је се сутра на вече, дошавши да расветли тајну у Берловљеву дому, власт попела на степенице, ево шта је нашла: Врата, која изнутра служаху као оквир великом једном огледалу, била су јако проваљена; кроз ту рупу се видела посгеља, чија узглавља изгледаху као црвена маса, у коју беху загњурене две расцепљене главе. Исто тако, кроз ту рупу до половине нровукао се био неки го човек, чија кожа беше ишарана засекотинама. Држао је пијук у руци. Ноге му беху укочене у ваздуху, а трбух се наслањао на дрво од врата. На врату му је висила тешка торба. Из његове артерије на гркљану пресечене , истекло је пет шест млазева крви на жуту хартију на зиду, а сад се до пода пружала дуга бразда усирене крви. У најмрачнијем углу собе шћућурило себешеједно дете, избуљених очију, с накострешеном косом. На питања, одговараше само са страшним смехом. Мали Пјер беше полудео. —• Порок увек бива кажњен, рече поучно сеоски кмет, показујући на убицу. Али, да је мали Пјер, који се беше попео уза степене у помоћ својим господарима, могао говорити, он би то додао, да добродетељ није увек награђена. С Француског М. II, ♦ .