Полицијски гласник

86

иојшцијски гласиик

ВРОЈ 11

РУЖИЦА Оиу Де Маираззап!: Две младе женскиње, као лејом цвећа покривене, саме су у пространом ландору, који, натоварен букетима, изгледа као каква грдно велика корпа. На предњем седишту две котарчице пуне су љубичица из Нице; а медвеђа кожа, коју је прекрилила читава гомила од ружа, мимоза, каранфила, белих рада и поморанџиних цветова, уплетених са свиленим цветовима, изгледа као да је згњечила ова, два госпостпена тела, допуштајући да из ове цветне и мирисаве постеље вире само рамена, руке и неки део струкова, од којих је један плав а други љубичаст. Кочијашев бич омотан је сасама, узде су у навлаци од гаебоја, паоци преобучени резедом ; а на место Фењера су две повеће округле ките, које изгледају као очи ове велике животиње од цвећа, што јури. Ландор прејурује у трку улицу антибиску. Њему претходи и прати га гомила других окићених кола, која су пуна женскиња скривених под хумком љубичица. Јер је светковина цвећа у Кани. Сви се скупљају на Фонсијеровом булевару. где је разбојиште. Дуж засађене улице, бескрајно дугачке, окићена кола пролазе тамо амо у два низа. Узајамно једни на друге бацају се цвећем, које, пролетивши кроз ваздух, пада на лица, одбија се и скотрљ>ава у прашину, одакле га подиже читава војска дечурлије. Збивена гомила на тротоарима посматра каткад бурно, каткад мирно: њу одржава жандармска коњица, која охоло пролази и одгурује радознале-пешаке, као да не допушта тим про.стацима да се с богаштином метиају. Из кола једни друге упознају, вичу по имену и туку ружама. Једне двоколице пуне лепих женскиња, одевених у црвено као ђаволи, нарочито привдаче иажњу. Иеки господин, који личи на портрет Хенрика IV. хитну се ватрено огромном китом. коју задржа еластика. Поплашив се удара, женскиње покрише очи, а људи спустише главу, али милостиви бачени предмет, послушно и брзо, описа криву линију и поврати се евоме госи, који га баци одмах на другог. Оне две младе женскиње оберучке су испражњавале свој арсенал и примале кишу букета, потом после једпог сахата борбе, најзад и мало уморене, заповедише кочијашу, да тера друмом што води покрај морског залива. Сунце се губљаше иза Поморскпх Алпа, оцртавајући у сумраку зупчасту силуету дугачких планина. Мирно море простираше се, плаво и бисгро, чак до хоризонта где се с небом састаје, а група лађа, усидреиих усред залива личила је па чопор иланинских животиња, непомичан у води, на тајанствене животиње, у оклопима, брежуљкаста изгледа, с танким катаркама на глави, ш.то личе на перје, и с очима, које се ужижу кад се ноћ спусти. Младе женскиње опружене испод тешке медвеђине, дремљиво посматрају. Најзад једна цоче : — Каквих красних вечера има, у којима се дивотно изгледа. За}) не Марго ? — Како да не. Али увек по нешто не достаје. — Шта не достаје. Ја се потпуно срећном осећам. Никакву потребу не увиђам. — Хе! Ти на то и не помишљаш. Ма каква лепота да пас кружи, ми увек нешто више желимо... за срце. Друга у смеју додаде : — Мало љубави. — Тако је. Заћуташе гледећи преда се, па онда она, што се зове Маргарита промрмља:— Живот је чини ми се без тога несносап. Ја просто осећам потребу да будем љубљена, па ма од кога. Ми смо такве све, и ако ти велиш Симона друкче. — Није баш тако, драга моја. Ја више волим и не бити љубљена, него бити ма од кога. Мислиш ли ти да би ми било пријатпо да ме љуби на пример... на пример... И она тражаше од кога би могла бити љубљена, прелетајући погледом проотрани предео. Њене очи пошто прејурише цео хоризонат, зауставише се на двама металним. пуцетима, која су се сјајила на леђима кочијашевим, и она смејући се додаде: »мој кочијаш«.

Г-ђа Марго подругљиво сенасмеја, па отпоче ниским гласом: — Ја те уверавам да је врло занимљиво бити љубљена од каквог слуге. То ми се догодило два или три пута. Колутају очима тако смешно, да просто пукнеш од смеја. Наравно да се треба иоказивати у толико строжија, у колико су они заљубљенији, и једног дана показати им врата при првом исказу, јер би постала смешна, да когод то примети. Г-ђа Симона слушагпе гледећи унапред укочено, затим изјави: — Зацело не, срце мога собњег слуге пе бн ме задовољило. Причај ми дакле како си се ти уверила, да те они љубе. — Приметила сам као и остале л>уде, да су постајали сметењаци, глупаци. — Други људи, који ме љубе, не изгледају ми баш такви. — Идиоте, драга моја, неспособии су да разговарају, да одговарају, да ипгга разумеју. — Па шта ти је доприносило, те да се у тебе заљуби слуга. Каква си била... узбуђена... или ти је ласкало?... :— Узбуђена? не — поласкало ми је мало. Свакоме ласка да га когод љуби, па ма ко тај био. — Ох, гле ти ње! — Да, драга моја. Стани, иснричаћу ти један необичан догађај, што ми се десио. Видићеш како смо ми чудновате и збуњене у овим случајевима. Биће томе у јесен четири године, ја сам била без собарице. Измењала сам их пет, шест и све беху невеште; већ сам очајавала да ћу и једну наћи како треба, кад прочитах, међу кратким огласима једних новина, да нека девојка, која зна да шије, везе, чешља, тражи место и да има добре сведоџбе! Сем тога говорила је енглески. Упутим нисмо и сутра дан ми се представи речена личНост. Била је доста крупна, витка. бледуњава, плашљива изгледа. Имала јелепе, црне очи, огарљиву боју, и одмах ми се допаде. Затражим јој уверења: она ми даде једпо на енглеском језику, јер је изатнла, како ми рече, из куће леди Римт'ела, у којој је била десет година. Ово уверење тврдило је да је млада девојка својевољно иступила ради враћања у Фраицуску, и да јој се нема ништа друго замерити, у њеном дугом службовању, до Француско кокетовање. Стидљив правац ове еиглеске реченице мало ме насмеја, и ја одмах задржим ову собарицу. Ступи код мене још истог дана, зваше се Ружица. После месец дана ја сам је обожавала. То је било злато, бисер, реткост једна. Знала је необично укусно чешљати, шешир боље накитити од сваке модискиње а умела је чак и аљипе Шити. Била сам пренеражена њеним способностима и никад нисам била тако услужена. Облачила ме је брзо, с необичном лакоћом. Нигда не осећах њене прсте на мојој кожи, а ништа ми није било непријатније од додира руку собаричиних. Ускоро сам прихватала одело прекомерно тромо, толико ми беше угодно пустити се да ме облачи, од главе до пете, од кошуље до рукавица, ова плашљива девојка, увек но мало зајапурена, а која никад не говораше. При изласку из купатила она ме је трљала за време док сам ја лешкарила на моме дивану; сматрала сам је, вере ми, више за омању пријатељицу, него за служавку. Али једног јутра затражи тајанствено да са мном говори мој вратар. Изненадих се и наредих да га пусте. То је био иоуздан човек, стари војник и посилни мога мужа. Снебивао је се да рече оно што је хтео. Најзад процеди: — Госпођо, доле је полицијски комесар. Ја нагло запитах. — А гата хоће ? — Хоће да извргаи истрагу у кући. Зацело полиција је корисна, али ја је се отресам. Ја налазим да то није никакво племенито занимање. Гневна и увређена одговорих: — Зашто та истрага? Из каквих разлога? Он неће ући. Вратар додаде: — Он тврди да је овде скривен Некакав злочинац. Сад се уплашим и заповедим да пусте к мени полицијског комесара 1 радн бољег обавештења. Овај комесар био је доста добро васпитан човек, одликован орденом почасне легије.