Полицијски гласник

ВРОЈ II

ПОЛШШ.1СКП ГЛАСНИК

87

Извини се, заиска опроштење, потом ме убеди да имам међу мојим слугама и једног одбеглог робијаша! Разјарена одговорих да ја јамчим за све моје слуге и отпочех ређати их. — Вратар Петар Куртен стари војник. Није тај. — Кочијаш Франсоа Пенго сељак, син једног закупца имања мог оца. — Није тај. — Један коњушар, такође син једног сељака, кога ја познајем, ви сте га видели. — Није ни тај. — Дакле видите, господине, да се варате. — Извините, госпођо, али ја сам уверен да се не варам. Како се ово тиче једног ужасног злочинца хоћете ли бити тако услужни да изиђе нред мене цела ваша послуга. С почетка сам се опирала, затим сам попустила и заповедим да се сви моји млађи, и мушко и женско попну. Комесар их испита једним јединим погледом па изјави: •— Ово није све. — Опростите, господине, ја немам никог више сем њих и једне собарице, младе девојке, коју ви не можете узети за одбеглог робијаша. Он запита: — Могу ли је видети? — Зашто не. Зазвоних и Ружица се убрзо појави. Тек што је била ушла комесар даде знак, и два човека које нисам ни оназила, скривена иза врата, скочише на њу, зграбише је за руке и везаше ужетом. Вриснух од ужаса и хтедох отунити јој у одбрану. Комесар ме задржа: —• Она је девојка, госпођо, човек ио имену Јован — Никола Лекапет, осуђен на смрт 1879 године због убиства, коме је иретходило силовање. Његова је казна опуштена иа вечиту робију. Пре четири месеца нобегао је. Од тада га непрестано тражимо. Вила сам изван себе, поражена. Нишга нисам умела мислити. Комесар смејуКи се додаде: — Ја могу да вам дам само један доказ: деона му је рука избраздана. Рукав би загрнут, и ја се уверих. А полицајац додаде доста пакосно: — За остале потврде верујте нам. И одведоше моју собарицу! Мислиш ли ти да је мноме овладао гнев што сам тако изиграна, преварена и исмејана; или стид што сам се свлачила и облачила пред њим, човеком, који ме је и рукама додиривао и за руке узимао... не.„ дубоко поиижавање... једно женско понижавање. Разумеш ли? — Зар не врло добро? — Стани... Помисли... Овај младиК био је осуђен... за силовање... па... помишљах на ону коју је силовао... и то,.. то ме је понижавало... Ето... Разумеш ли сада? Г-ђа Марго не одговори. Право испред себе гледаше, укочено и чудновато два сјајна пуцета на ливреји, са осмејком СФгшксовим, који имају каткад женске. С Францусжог Велизар Ј. Митровик —■» • ♦♦ • «в310ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА с руског Јефта Угричи^ 44 •— Шта, зар вам је он долазио и ноћу? упита Раскољњиков, некако узрујано. — Па то онда ви нисте ни спавали после путовања? — Ах, Рођо, та то је.све било само до два сахата. Ја н Дуња ни код куће не лежемо никад пре два. — И ја не знам, како да му се захвалим, настави Раскољњиков, мрштећи се и затупљујући иа једанпут. — Остављајући на страну питање о новцу ■—• опростите, што сам то опоменуо (обрати се он Зосимову), — ја управо и не знам, чиме

сам то заслужио од вас тако особиту пажњу? Просто не разумем... и... и она ме шта више тишти, јер је неразумљива : ја вам отворено говорим. — Та немојте се раздражавати, силом се засмеја Зосимов, — узмите, да сте ви мој први болесник, е, а ми лекари, који тек почињемо практиковати, волимо своје прве пацијенте као своју рођену децу, а по неки се чисто и заљубљују у њих. А ја вам, ето, нисам богат пацијентима. — 0 њему већ и не говорим, додаде Раскољњиков, показујући на Разумихина, — а и он, осим брига и увреда, ништа од мене није видео. — Гле како лупа! Али ти си данас сентименталан, шта ли ? викну Разумихин. Да је био оштријега ногледа, он би увидео, да ту није било ничега од сентименталности, него је било нешто, шта више, сасвим противно. Али је то опазила Авдоћа Романовна. Она је нетренимице и с немиром пратила свога брата. — А о вама, мамице, не смем ни да говорим, настављао је Раскољњиков, као од јутрос научену лекцију; тек сам данас могао себи колико толико да представим, како сте се морали јуче овде измучити, очекујући на мој повратак. Рекавши то, он наједанпут, ћутећи и са осмејком, нружи руку сестри. Али у томе осмејку синуло је овога иута право, непретворено осећање. Дуња, обрадована и захвална, одмах прихвати и топло стиште пружену јој руку. Први пут се обратио њој иосле јучерашње ирепирке. Лице се материно засијало одушевљењем и срећом прн погледу на ово коначно и иемо измирење брата са сестром. — Ето, зато га ја и волим! прошапута Разумихин, који је волео све преувеличавати, енергично се покренувши на столици. •—• Има он осећаја!... »И како њему то све лено испада за руком, помисли мати у себи; — како су у њега племешгге тежње, и како је просто, деликатно изравнао цело то јучерашње неспоразумљење са сестром — само тиме, што јој је руку пружио у згодном треиутку и погледао лепо... И како има дивне очи, и цело лице како му је лепо!... Лепнш је чак и од Дуњице... Али, Боже мој, какво му је одело, како је страшно одевен!... У дућапу Афанасија Ивановића је Васа слушче боље одевен!... И ето тако бих, тако бих му, чини ми се, и притрчала, и загрлила га, и... занлакала — али се све бојим, бојим... та какав је он то, Господе! Та ето и љубазно говори, а ја се плашим! Па чега се плашим ?... сс — Ах ! Рођо, рече она, журећи се да одговори на напомену свога сина, •— ти не можеш веровати, коликО смо јуче, Дуњица и ја, биле... несрећне! Сад кад је све свршено и кад смо сви постали срећни — може се рећи. Само замисли: готово од изласка из вагона трчале смо овамо, да те загрлимо, а она жена, — гле, ево је! Добро јутро, Настасија!... Дознадосмо наједаред да си лежао грознпчав у постељи, да тек што си, у бунилу, утекао на улицу и да те траже... Ти не мо;кеш себи представити у каквом смо се стању ми налазили ! — Јест, јест... све је то заиста непријатно... промрмља Раскољњиков, али то изговори тако расејано, готово рећи равнодушно, да га Дуњица погледа изненађено. — Шта сам оно још хтео да вам кажем? продужи он усиљавајући се, да се опомене: — јест, молим вас, мама, и ти, Дуња, немојте мислити, да нисам хтео први да вас посетим и да сам очекивао вашу претходну посету. — Али за што то говориш, Рођо? рече Пулхерија Александробна, зачуђена сад као и кћи јој. »Рекао би човек да нам одговара из просте учтивости, пој Л исли Дуњица; — мири се, тражи опроштај, као да самог себе оптужује из чисте Формалности или као да понавља какву лекцију". — Тек што сам се пробудио, хтео сам доћи до вас; али нисам имао одела; заборавио сам јуче рећи Настасији да опере ову крв... тек оам се мало пре могао обући. —- Крв! Каква крв ? запита уплашено Иулхерија Александровна. — Није иишта... не бојте се. Јуче, док сам био у бунилу, лутајући по улицама, наишао сам на неког човека кога тек што су била прегазила кола... неки чииовник... — Док си био у бунилу ? Па ти се опомињеш свега! прекину га Разумихин.