Полицијски гласник

118

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 15 и 10

његову пушку замену и торбу прну зрнима. Посао добре домаКице, у случају борбе, јесте да напуни оругкје своме мужу. С друге стране, вођ је био на великој муци, видећи Матеја како се приближује, одмереним корацима, с пушком напред, и прстом на орозу. Ако случајно, мислио је он, Матеја буде рођак Ђанету. или и његов пријатељ, и ако усхтедне да га брани, зрна из његових двеју пушака приспеће двојици међу нама исто тако поуздано као писмо на пошти; а ако нанишани на мене, сродство до ђавола!... У тој недоумици, одлучи се да храбро сам дриђе Матеји, да му исприча ствар, као старом свом познанику; али оно мало времена што га је делило од Матеје, учини му се страшно дуго. —■ Здраво! стари друже, викну, како си, храбри човече ? Ја сам Гамба, твој рођак. Матеја, не одговорив ни речи, стаде, и колико је онај го» ворио, у толико је полако подизао цев својој пушци, тако да, када му је вођ пришао, цев је била окренута небу. — Добад) дан, брате, рече вођ пружајући му руку. Од када те нисам видео. — Добар дан, брате. •— Пролазећи овуда свратих к теби да се видим с тобом и мојом рођаком Пепи. Данас смо ти имали дугу потеру, али не жалим труда, јер смо добар лов уловили. Мало пре ухватисмо Ђанета Санпјера. — Хвала Богу! рече Ђузепа. Он нам је прошле недеље украо једну млечну козу. Ове речи охрабрише Гамбу. — Бедник ! рече Матеја, био је гладан. — Несретник се бранио као лав, настави вођ мало умирен, убио ми је једног војника, и незадовољан тим, скрхао је руку каплару Шардону, али није велико зло, био је Француз. Напослетку био се сакрио тако добро да га ни ђаво не би могао пронаћи. Да ми није било малога рођака Фортуната, ја га не бих никад нашао. — Фортунато! узвикну Матеја. — Фортунато! понови Ђузепа. — Да, Ђането се био сакрио под оним пластом, тамо, али мој мали рођак показао ми је његово лукавство. И ја ћу то рећи његову ујаку, да би му послао какав леп поклон за његов труд. А његово и твоје име биће у рапорту, који ћу послати г. државном туашцу. — Проклетство! рече тихо Матеја. Тако, у разговору, стигоше ка осталима. Ђането је већ лежао на носилима и так да пође. Кад виде Матеја у друштву са Гамбом, насмеја се чудноватим осмехом, затим окренув се вратима, пљуну на праг, рекав : »Кућа издајице ! <с Само човек решен уг;а умре, смео би изустити реч нздајица, наменив је Фалкону. Удар мача, који не би требало поновити, сместа би платио нанету увреду. Међу тим Матеја само ионесе своју руку на чело као човек обрхван тугом и бригом. Фортунато је био унишао у кућу, видев оца да долази. Наскоро изи^е са чинијом млека и оборив очи понуди је Ђанету. — »Даље од мене ! (< викну му злочинац, громовитим гласом, затим окреиув се једном волтижеру: в друже, дај ми да пијем," рече. Војник му пружи своју чутурицу, и разбојник се напи воде што му даде човек са којим је мало час борио се, пушком у руци. Најзад замоли да му вежу руке у накрст преко груди, уместо но зади на леђима. »Волим, говорио је. да лежим но својој вољи <( Брзо му учинише по вољи, затим вођ даде знак за полазак, рече збогом Матеји, који му не отпоздрави, и спусти се брзим ходом у равницу. Проће више од десет минути, док Матеја отвори ус-та, дете посматраше бршкним погледом час своју матер а час свога оца, који, наслонив се на своју пушку, гледагпе га препун гнева. — Ти си лепо отпочео! рече најзад Матеја, гласом тихим али страшним за онога који нознаје тог човека. — Оче мој! узвикну дете примакнув се са сузама у очима као да хтеде да падне на колена. Али Матеја викну: натраг од мене ! и дете стаде и поче да јеца, стојећи на неколико корака од свога оца. Ђузепа приђе. Она је опазила ланац сатни, јер један крај испаде из кошуље Фортунатове. — Ко ти је дао тај сат? запита га она строго. — Мој рођак.

— Фалкон шчепа сахат и лупив га снажно о камен. разби га на хњњаду комада. Јаук Фортунатов удвоји се, а Фалкон упре своје очи па њ нетремице. Најзад потковом своје пугпке лугш ,о земљу, затим је баци о раме и пође путем што води у шуму, рекав Фортунату да пође за њим. Дете послуша. Ђузепа потрча за Матејом и шчепа га за руку. То је твој син, рече му сва уздрхталим гласом, упрв своје црне очи на њ, као да би хтела да му прочита у очима гнта се догађа у његовој души. — Остави ме, одговори Матеја; ја сам његов отац. Ђузепа загрли свога сииа и врати се плачући у своју колебу. Паде на колена пред иконом Богородице и поче да се моли скрушено. Међу тим Фалкон је одмакао једно две стотине корака стазом, и застаде код једне мале јаруге и ту сиђе Стаде огледати земљиште кундаком своје пушке, нађе да је меко и лако за копање. Место му се учини погодно за његову намеру. — Фортунато, ходи овамо поред овог великог камена. Дете уради што му заповеди, затим клече. ■— Моли се Богу. — Оче мој, оче, не убијај ме. — Моли се Богу, понови Матеја страховитим гласом. — Дете муцајући и гушећи се у плачу, очита Оче наш и Вјерују. Отац снажним гласом одговараше Амин! на крају свакој молитви. — Јесу ли то све молитве што знаш. — Оче мој, знам и Богородице Дјево , и молитву што ме је тетка научила. — Врло је дуга; не мари. — Дете доврши молитву загушеним гласом. — Јеси ли свршио? — Ох! оче, милост! опрости ми: Никада нећу више! Ја ћу толико молити, да ће Ђанета помиловати! Он је још говорио; Матеја напуни пушку и прислони на образ, рекав му: Нека ти Бог опрости! Дете очајнички напреже своју снагу да се дигне и обгрли колена своме оцу, али не имаде времена. Матеја опали, и Фортунато паде мртав. И не погледав на њега Матеја се„врати кући по мотику, да закопа сина. Тек што је крочио неколико корака, срете Ђузепу, која је дотрчала на пуцањ. — Шта си урадио? узвикну. — Задовољио правду. — Где је о.н ? — У јарузи. Сад ћу га закопати. Умро је као хришћашш. Даћу да му се очита опело. Ваља рећи мом зету Тјодору Бјанки да дође да станује са нама. С Француског.

КАКО ЈЕ ГРОФ РУМФОРД У БАВАРСКОЈ УКИНУО ПРОСЈАЧЕЊЕ ГроФ РумФорд бно је американски оФицир и стекао је био силна одликовања у Револуцији (1775—1783), а после се преселио у Енглеску. Одавде пређе у Баварску, где буде постављеи за главног команданта војске, а био је много уиотребљаван и у цивилној служби. У то време Баварска је била буквално иоплављена просјацима, који су били ие само, ругло и понижење народу, него и права напаст за државу. ГроФ се реши да уништи овај бедни занат, и ови одломци из његовог списа иоказују, на који начин је он то извршио : „Са немара управе и са злоупотребе доброте и милосрђа овога дивнога народа, Баварска је била поплављена просјацима, у које су се умешали лупежи и скитнице. Они су били политичком телу оно, што паразити и гад народу и становима, које подиже исто тако леност и небрига. »У Баварској је било закоба, који се старао о сиротињи, али је он отишао у заборав®. »Укратко« — вели ГроФ РумФорд -— »овај одвратни гад угнездио се био свуда; и не само да његова бестидност и досађивање постадоше безгранични. Ти лопови прибегоше најпрепреденијем лукавству и најгнуснијим злочинима у вршењу сво-