Полицијски гласник

БРОЈ 18 и 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

чудновато, једва и миолим на њу, као да је нисам убио... Лизавета! Соња! Сирота мила створења са слатким очима... Мили моји!... Зашто не плачу оне? Зашто не јецају?... Предане својој судби, дочекују је мирно... Соња, Соња! Слатка Соња!... Он изгуби свест и на своје велико изненађење није могао да се сети како је изишао на улицу. Вече беше већ у велико. Ноћ се лагано спушташе, пун месец сијао је све јасније, али ваздух беше загушљив; раденици и послени људи журили су се својим становима, остали се шетаху; ваздух беше испуњен зацахом од прашине и устајале воде. Раскољњиков је ишао забринут и тужан; сећао се врло добро да је изашао из куће с неком намером, да је имао да сврши неку хитну ствар, али шта? беше заборавио. Наједаред застаде и опази да му на другом тротоару неки човек даје знак руком. Пређе преко улице да се с њим састане, али одједаред се тај човек окрете и, као да ништа није ни било, продужи даље свој пут с обореном главом, не окрећући се и не дајући му икаквог знака. »Биће да сам се преварио? <( помисли Раскољњиков : ипак зато стаде га пратити. Тек што је учинио десетак корака, познаде га наједаред и сав се ужасну: био је то малопређашњи грађанин, исто онако погрбљен, исто онако обучен у кућној хаљини. Раскољњиков, коме је срце јако куцало, ишао је на малом растојању; уђоше у један сокачић. — Човек се никако не осврташе. »Зна .ли да ја идем за њим ?® упита се Раскољњиков. Грађанин пређе преко прага неке велике куће. Раскољхбиков живо приђе вратима и стаде гледати, мислећи, да ће се можда та тајанствена личност осврнути и нозвати га. Доиста, кад грађанин дође у авлију, наједаред се осврну и као да опет позва младића. Овај се пожури да уђе у кућу, али, дошав у авлију, не нађе више ту грађанина. Држећи да је тај човек морао ући на прве степенице он се упути за њим. И збиља на другом спрату горе, чуло се одјекивање одмерених корака по степенима. Чудиовато, изгледало му је, као да познаје те степенице! Ето прозора првог спрата, кроз стаклено окно пробијала је тајанствена и жалосна светлост месечева; ево другог спрата. Хм! Па то је стан где су радили молери... Како то да није могао одмах познати ту кућу? Кораци онога човека, који је ишао пред њим стишаше се: »Извесно је стао, или се негде сакрио.® Ево трећег спрата: иопећу се горе? Ала је тишина! баш је ова тишина страшна. ....Ипак се поче пети даље. Шум његових корака задавао му је страх. Боже мој, ала је мрачно! Непознати се извесно са* крио у каквом буџаку. Ах ! Стан је с ходника био широм отворен ; Раскољњиков се размишљаше за тренутак, затим уђе. Предсобље беше сасвим празно и врло мрачно, нигде ни живе душе. Он се упути лагано у салон, идући све на прстима. Месечина је продирала унутра и осветљавала га целог; намештај је био онај исти; Раскољњиков нађе на истом месту столице, огледало, жути диван и урамљене слике. Кроз прозор видео се велики Месец, био је пун и црвено-бакарне боје. Стајао је тако подуже у сред неме тишине. Наједаред зачује сух шум, као кад се шаша гужва, затим опет наста тишина. Нека се муха разбудила и летећи ударала се о прозор, па стала тужно зујати. У истом тренутку, у ћошку, између орманчића и прозора, учини му се као да види неки женски огртач окачен о зид. — »Зашто ли је тај огртачту? помисли он: — пређе га ту није било".... Приђе сасвим лагано и посумња да се није когод сакрио иза тога одела. Скинувши опрезно огртач, виде да је ту столица: на тој столици, у ћошку, седела је старица; била је сасвим згурена и главе тако јако оборене да јој није могао запазити лице, али то је била Аљона Иванова. »Боји се! с( рече у себи Раскољњиков, па онда одвеза сасвим лагано <?екиру из петке и, у два маха, удари њоме старицу по темену. Али, чудновато, она чак и не посрну под ударцима, као да беше од дрвета. Пренеражен, он се пригие њој да расмотри, али она још више обори главу. Он се саже тада до патоса и погледа је одоздо навише па, спазивши јој лице, претрну од ужаса: Старица се смејала, јест »смејала се тихо, чувајући се, да јој се смех не чује. Наједаред учини се Раскољњикову да су врата од спаваће собе отворена, и да се и тамо такође смеју, дошаптавају. Обузе га беснило: свом снагом поче ударати по глави старичиној, али, при сваком удару секире, смех и дошаптавање из спаваће собе постајало је све разговетније а и старица се сва тресла од кикотања. Хтеде да утекне, али цело предсобље беше већ пуно људи, врата што гледају у ход-

ник беху отворена, у ходнику, на степеницама, од горе до доле, налазило се много света; сви посматраху, али сви се беху притајили, па ћуте и мирно чекају.... Срце му се стегло, ноге ни да мрдну, као да му беху приковане за под.... хтеде да викне и пробуди се. Дисао је тешко, — али је држао да још сања, кад опази где иа прагу његових широм отворених врата стоји неки човек, кога он никако не познаваше и кога он пажљиво посматраше. Раскољњиков још није имао времена ни да сасвим отвори очи кад их онет мораде да затвори. Како је лежао на леђима и не мрдну се. „Је ли то продужење сна? 1< помисли он, и готово неосетно подиже трепавице, па плашљиво погледа непознатога. Непознати, једнако на истом месту, не престајаше да га посматра. Наједаред, пређе преко прага, .сасвим лагано затвори врата за собом, приђе столу и, пошто очекну једну минуту, седе лагано на једну столицу крај дивана. За све време, не иушташе из вида Раскољњикова. Најзад, метну свој шешир на земљу, покрај себе, наслони обе руке на јабуку свога штапа, па наслони браду на руке као неко који се спрема да тако подуже чека. У кокико је могао Раскољњиков да пресуди једним потајним погледом, тај човек није биовишемлад; изгледао је снажан и носио је дугу плаву, готово белу браду.... Протекла су тако једно два минута. Још се видело, али је било доцкан. У соби је владала дубока тишина. На степенима пије се чуо никакав шум. Само се чуло зујање велике мушице која је, у лету, ударала о прозор. Најзад постаде то досадно. Раскољњиков се не мога више уздржати и наједаред се усправи на дивану. — Дела, говорите, шта желите? — Знао сам добро да се само правите, као да спавате, чудновато одговори непознати мирним осмехом. — Допустите ми да се представим: Аркадије Ивановић Свидригајлов (Наставиће се).

ЈАРКО ГА ЈЕ ОУНЦЕ ПР0КАЗАЛ0 На оном венцу рудничких планина, у коме се налазе Венчац, Букуља, Космај, Авала, а на самом састанку двеју великих и пловних река, Саве и Дунава, у незапамћена времена подигнута је тврдиња, која се зваше: »Вт^Мшшт«, данашња српска престоница, лепи Београд. Од колике је важности био овај град у време најезде Османске на Балкан, доказ су нам оне силне борбе око њега. Неме су зидине градске, оне нам ништа не причају о слави јуначкој, о крвавим борбама, а Сава и Дунав тихо жуборе, испирајући ивице градске, испирајући ону силну крв која се око њега пролила. Београд је костурница многих народа. Да овај стад на Балкану заузе које друго племе место Срба, ко зна докле би Османлије продрле на запад европски, и да ли би Кара-МустаФ.а (1683 г.) под Бечом онако прошао. Наше племе, српско племе, са својим јуначким мишицама, неустрашимом храброшћу и својим тврдињама беху грудобран Европе, беху управо Гордијев чвор, кога је ваљало пресећи, па продужити пут без муке у срце европско, али лепо вели увенчани владика: (( Тврд је орах воћка чудновата, Не сдоми га, ад' зубе подоми". С тога, на страну историју Београда и његовог развића, то оставимо и спремнијима и позванијима, али нека нам је допуштено да изнесемо на јавност и један злочии, који се десио пре три године у њему, а који беше до скора покрила прашина заборава и тајанствености. * * * Баба Ката Н* родом је из Великог Бечкерека у АустроУгарској (БанатШ беше прешла још 1872 године у Србију и настанила се у Београду. За њу веле, да је била доброга стања, и да је држала у стану самце све док се није ггропила и почела своје собне ствари распродавати ради ракије, која јој навуче чак и епилепсију (падавицу). Нашав се једнога дана на улици, без игде ичега, бе.з икога свога,.-који би јој притекао у невољи, морала се постарати за свој живот, а бога ми причувати се и од полиције, јер немаше сада никаквог за-