Полицијски гласник

142 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСПИК

шалити, и бегство у мало му не испаде за руком. Али на вику џинову, скупи се читава гомила око њих, и двадесет руку похита да задржи несрећника, ну Кентучанин рече са свим мирно: »Оставите, господо, не дирајте га' Сам ћу ја свршити са .њим; ирикуцаћу га уз зид као гадну совуљагу да послужи другим његовим друговима за углед. <( »Ко се усуђује овде. узвикну гласно луиеж, да тврди да је Дон Естабан де Чукило и Маигаморос лупеж!? (с »Ја тврдим!« »Ви, господине! тргните реч натраг, или, рог 1а тас1ге с1е Бш8, удавићу вас као американско свињче. Играчи напустише столове да неби изгубили ни једну ситницу ове, у изгледу битке. Други се безбрижно исповаљиваше по диванима, и посматраху шта ће се догодити. Противници су чинили два контраста. Кентучанин је био људина од преко шест стопа, плећат, снажан и веома мускулозан, док Шпанац, звучна имена, једва да је имао пет стопа у висину, али при том жилав и чврст. Доп је био од оних Шпанаца, тако честих у Мехику, који прокоцкају све до последње паре. У магновењу отвори своју навају (дуг, са једним сечивом, нож) и откиде завесу с прозора. Тешка позлаћена полуга паде са јаком треском о патос. Шпанац је зграби и баци на сто. Затим преви завесу на четири дела, обмота око руке и стаде очекивати испад свога лротивника. »Хоћете ли. викну шкрипећи зубима, тргнути натраг напету ми увреду, и јавно, пред светом, изјавити да сам ја частан сађа1его ? (( Џин погледа презриво свога противника, пљуцну, и рече, нагласком Кентучким : »N0!; тисћ®.* и поче да звиждуће неку народну песмицу, и огледа врх ножа на своме прсту. Затим стаде да се смеје, п изману. »Држим,® рече један Американац неком Енглезу, »да ће Кентучанин умлатити Хидалга.® ))\\ г е11, одговори Енглез, кладим се у сто Фуната да ће Хидалго Јенкеа убити. (( »Лепо, пристајем, у сто Фуиата. (( »Дајем две стотине Фуната на Американца!« узвикну неки Француз. »А ја на Шпанца! (( чу се други глас. »Примам!« и ова опклада би утврђена, као и многе друге. Дон Естабан де Кучило и Матаморос, не обазирући се на околни свет, хтеде да сјури нож своме иротивнику у трбух ; Америкапац одби удар, са таком вештином какова се није могла очекивати од такова слона. Трепут по том мораде Хидалго одскочити у страну, да би избегао удар Кентучева ножа, који би му, поуздано, одрубио главу са рамена. Оба противника уиознадоше сада окретност и вештину један другом, погледаше се за тренутак и добро се узеше на ум. Борба се започе понова, и одмах се нримети да је Американац јачи од Шпанца. Дон се веома вешто заклањао завесом, као штитом, али му то није много помагало код велике снаге Кентучеве. Јенке првим ударцем ножа проби завесу са таковом силином да му пролете рука кроз продеротину и Шпанцу изби три четири зуба. Шпанац од ударца стропошта се, али у магновењу, као кловн, какав, подиже се и понова заузе положај. Кентучаиин потеже по други пут, али не погоди. Изненађен овим промашајем стаде се примицати своме противнику, који се иепрестанце измицаше тако да је било још само два метра растојања од зида на који га је Јенке хтео да прикуца. А да ће Американац своју реч одржати, у то нико није ни сумњао. На, при свем том, нико се не умеша да ускрати ово задовољство двају џентлмена, од којих је један ухваћен у крађи. И сама срећа окрете леђа Дону, он склизну ногом о један цвет, који је, свакојако, испао каквој певачици из косе. Паде на колено, али овај пад спасе му понова жИвот, јер нож Кентучев, који би му, зацело, задао смртни удар, окрзну га по леђима, и начини дубок траг. У исти мах Американац спусти своје тешке руке на рамена Шпанцу са таквом силином да изгуби и оно мало заостале му снаге. Дон, и после овога, остаде присебан, навају је чврсто држао,опружив десну ногу. Кентучанин, непажљив, видећи свога противника саломљена, саплете се о завесу и изгуби равнотежу.

ВРОЈ 18 и 19

Брзо као муња подиже се Шпанац и сјури у трбух Јенкеу свој нож до корице. Американац рикну као рањени лав и испусти нож, али не паде. Махинално зграби гвоздену позлаћену полугу и, напрегнув и последњу снагу, иодиже је и лупи Шпанцу о главу са таковом силином да му се проли мозак, и попрска околину. Победник, и сам веома близу смрти, ногледа гриумфално по сали, заниха се и паде мртав поред Шпанца. »Мислим,« рече Американац Енглезу, са којим се опкладио у сто фуната, да обојица имамо право. Ако вам је по вољи да метнемо тих сто Фуната на карте." »Драге воље, (( одговори Енглез, а баш у том моменту узвикну Банкар: »Господо, игра почиње!® Легаеве избацигпе, салу убрисаше од крви, и игра попова започе. Капетан М., ударив ме лако по рамену, запита ме: »нагледа ли се? (( »Мислим, капетане." * * * Када сам 1878 године посетио париску изложбу, паде ми у очи неколико обелисака у Енглеском Одељењу. На пајвишем било је енглески и фраицуски написано: »Овај обелиск преставља тачно количину злата која је од 3. априла 1851. до 1. јануара 1878. извезена из Колоније Викторије. Вредност: 200,000.000 фунти штерлинга или 5,000.000.000 Франака." Тада се сетих горе испричана догађаја и помислих, колико ли је крви проливепо због ове масе жута метала. С немачког I}. II. М.

ДОКАЗ 0 НЕВИН00ТИ СТАРА ИТА<ДИ<1АНС1^А ПРИПОВЕТ^А од А. де Нева, прквео д-р. М. М. (свршетак) Вадње вече је једна од најсјајнијих свечаности у Напољу — свечаност за свакога, за богата као и за сиромаха, за племића као и за лазарона. Све је радосно, у палати као и на тргу, свуда се огледа веселост и свечаност, једном речи, ово је народна светковина. Још од ране зоре одјекују звона, цео Напољ је на ногама, и хиљада ватромета, по разним крајевима града, као да још више разгревају општи занос. Сваки сија од радости и дели радост свога суседа; свечаност одјекује хармонично кроз све улице. Све је украшеио венцима од цвећа и герландама; а при том прилично чаробно дејствују на лакомислену и зијајућу масу света шатре, пуне свакојака јестива. Свуда се види воће и разноврсне посластице намештене као вештачке пећине или храмови, а над овима вишаху хиљадама мирисавих номоранаџа и лимунова на шареним врпцама; овде онде види се по која вештачки начињена капелица од шећера, и у крајњем њеном углу, *шд последњим сводом лепа Мадона од воска, окружена малим воштаницама, смешећи се пријатно на сав овај украс од посластица. Продавци разноврсних срестава за освежавање, као пастета, сладоледа и лимунаде, веома су ревносни и развијају сав свој таленат. Иначе све остале радње одмарају се; а само очи блену неуморно на све стране. Није то више Напољ од јуче; ово је једини дан у години, када сваки хоће да види и да буде виђен. Вече се лагано примиче а и гунгула постаје све већа. Необуздано клицање иоздравља хиљадоструко пуштање ракета са свих прозора, и милиони варница сипају свој магновени сјај усталасаног и узбурканог мора од људских глава; изгледа да нема више простора ни за најмањи корак, па ипак сваки хоће да се креће и хтео би да буде свуда у један исти мах. Али нарочито у толедској улици, средишту становништва и свечаности, чује човек пре свега гурњаву масе, која се таласа и међу собом бори, вику притиснутих и пригњечених, који ипак ни по што не би хтели да изостану од ове свечаности. Од једном, у сред највеће гужве, појавише се једна кола; уза-