Полицијски гласник

№0Ј 18 и 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСШ1К

V 143

луд се трудио кочијаш да продре кроз гомилј " људи, његове псовке и молбе осташе безуопешне, и било је заиста и немогуће проћи. На послетку осташе кола као прикована у сред ове светине; шта је л.удима остало друго, до или да остану у колима или да се си!,у, те да пешице продуже гурање, што такође не би боље ишло. Сиђоше се два господина; једап од њих беше висок, и колико се могаше видети, под његовим пространим огртачем, беше поносита држања. Он се гураше, покрај свих препрека што му се шта више допадаше, и крчаше пута себи и свом пратиоду, не без великог отпора, кроз најгушћу масу људи. На један пут застаде он, као намерно, пред једном гомилом блесана, од којих неки стајаху, неки лежаху један поред другога, али сви слушаше са великом пажњом једнога човека, чија неуморна речитост испуњаваше све неописаним жаром. То беше иеки импровизатор, који се труђаше да својом речитошћу прослави јуначка дела непобедимога Риналда. Када он с времена на време заћута, влада потпуна тишина и међу слушаоцима, само да не би пропустили ни једну његову драгоцену реч. Изгледаше као да се нашем странцу допада ова гомила, јер он остаде код ње. У колико је мање његова спољашњост доликовала околини у толико је она више пробудила живу радозналост на све стране. Нарочито га један лазарон веома пажљиво носматраше и шану своме суседу: — Салваторе, погледај онога, па реци, да ли није истоветни херцег од Г. — Шта, налик на онога, који је веК тако дуго у затвору, што је своју лепојку убио на улици пред педесет сведока? Јеси ли ти при себи, Гаетано ? — Та ти најбоље знаш, да га твој стриц Катенио добро чува под кључем, а он није тај, који би своју жртву пустио. па ма то било и бадње вече. Вино ти је завртело мозак. — Не, теби се мозак врти! — Ја не кажем, да је то он, али таква сличност! — Погледај га само добро — тамо преко пута! — Махни ме _се; ја лежим овде тако добро и мрзим да се нрећем. — Окрени само главу. Као што рекох, ја га морам познавати; колико ме је пута-сунчана препека отерала под свод његове капије! Салваторе попусти жељи и окрзте главу у одређеном правцу. — Заиста, рече затим, ти имаш право, сличност би могла човека завести. Овај човек је мало већи; но то је можда његов брат. Ено тамо Виганипа! — Дечко ће ти боље умети казати, јер је херцег био његов стари добротвор, и у Искији живљаше он под његовим кровом. Говор импровизаторов нрекиде шапутање, јер све уши пратише пажљиво његов говор. Али Гаетанове очи не могоше се одвојити од странца у огртачу. И ако га речитост импровизаторова привлачаше, његова пажња беше непрестано скренута на ону високу особу, и он у себи премишљаше о свима сличним особама, које би га након две године могле довести у ову заблуду. Никако не могагне да се опрости своје прве мисли; истина лице страног човека беше блеђе но иначе, али црно, оштро око, које ненрестанце гледаше по гомили, беше сада управљено, са већ познатим стрељајућим погледом, на Гаетана. Он ни сам не знађаше, зашто би желео да није сада овде, али његова урођена безбрижност преовлада, и он остаде, где је и био. Ваш поред самога странца лежаше опружен један млади калабријски сељак, чији гуњац од јареће коже додириваше лепршајући се огртач његова суседа; дечко се беше са свим занео величанственом причом. Његова спољашност беше слободна и отворена, и чуђење свему ономе, што је чуо и видео, беше исписано на његовом лицу, јер његовој детињској души беше све ново и чудновачо. Зампањаро је добио данас први пут дозволу своје матере, да може напустити домаће брегове, и отишао је у велику варош без икаква друга пртљага, сем луле, како би дред сваком Мадонином слпком могао играти и певати. Данас беше последње вече ове свете свечаности и невања, а сутра дан требао је да се врати, са својим сапутницима, у Абруцију; није,. дакле, никакво чудо, ако је се он трудио, да сваку реч говорникову утуви, да је никада не заборави; — ах! та он је држао, да ће по свом повратку много, много приповедати.

Међу присутнима беше много земљака овога дечка. Огртач од јареће коже преко плаве блузе, црвеног прсчука и зелених пангалона — дрвене ципеле, дугуљасг шешир опшивен кожом, — показиваху њихово калабријско порекло. Али међу њима не беше ни једног лица, које бп било блаже а при том живље, невлније и пријатније, но што беше лице Зампањарово, који имађаше тек шеснаест година. Свежим и наивним оком, прикупив сву своју душу у иоглед, пратио је он као очаран речи и покрете одушевљеног приповедача, и није приметио, — што оштром оку Гаетановом не умаче — да, није приметио, да црно, оштро и ватрено око непријатнога странца неколико минута озбиљно и укочено на њему почиваше, као да премишља о каквој тајни, која се њега тиче. Зампањаро! црн облак је над твојом главом — муња тек што није севнула, а'ти, безазлени јадниче, о томе и не сањаш! Од једиом странац приђе корак ближе, наже се брзо напред, као да хоће пажљивије да слуша; широки огртач заклони сем њега и нагпега ЗампаЊара, те Гаетано не могаше овога више ни видети. Беше то само један тренутак, али по све судбоносан. Пре но што се овај угледни странац исправи, зачу се страшан крик, јер се под огртачем угаси један људски живот. За време тренутне забуне. која наступи, нестаде натуштених црних очију и бледа лица из гомиле. Гаетано скочи — али беше доцкан; убице нестаде у великој и дивљој вреви људи, и да није жртва лежала пред њом грчећи се у мукама, он све, ово не би држао за грозну јаву, већ би му све ово изгледало као неки пакосни сан. Јадни Зампањаро! Ево га где лежи мртав. Његова крв тецијаше све слабије и слабије, јер ударац беше баш поред самога срца, и са тужним узвиком: — 0 мајко, јадна моја мајко! испусти он своју душу. Али ко беше убица и како га нестаде? — Узбезекнути и овим догађајем поражени људи, не усудише се ни да упитају један другога о томе, и само гледаху немо и са ужасом један у другога. —• Но није само Гаетано уочио добро високог странца; најмање двадесет других људи заклели би се, да је то био херцег од Г. исти онај који је пре две године једну лепотицу јавно на тргу убио. Његово гордо држање, његов мрки и претећи поглед били су поуздан доказ о томе; — свака црта на лицу уверавала је, да то беше херцег и нико други, — па ипак, како је то могуће? У опште је познато било, да се он већ две године налази као заточеник у Викарији, и да се сваки дан очекује његов претрес. Сумња се не обистиниали правда је морала учинити своје, и он мораде бити оптужен због Зампањаровог убиства. Спољашност је во^евала противу њега, и браниоци узеше иа се тешку дужност, да, при суочењу са најважнијим сведоцима, отклоне, као споредну ствар, све унутарње противуречности. А на против, услед овог новог догађаја, многи други нађоше се побу^ени да обе тужбе подигнуте противу херцега огласе као неосноване; међу овима беше и Виганино, који отворено увераваше, да је он свога старог господара увек држао за невина у првом убиству, којим га терете, — а што се другога тиче, очевидно је, да га он није могао учинити. Докле се овако људи препираху, и докле освета светине постајаше све жешћа противу непознатога изби на торњу Викарије 11 сати, и једна кола дојурише до капуанске каиије, а из њих изи^оше два добро умотана човека. Кочијаша одмах отпустише, и гледајући пажљиво на све стране, да их ко год не би приметио, корачаху обоје напред п пређоше пешице један мали простор. — Ово су побочиа вратаоца, екселенцијо, прошапта један од њих. Катенијо само чека на знак, па да отвори. — Заиста, ја то нисам ни ириметио, одговори други. Ноћна тишина овде мало је друкчија од оног мора светлости у толедској улици. После неколико тренутака затворише се за херцегом задња вратаоца, а један сат доцније, када изби дванаест, угаси Саталари свећу у своме стану мирно и заспа, с уверењем, да је изврпшо нечувено дело, али да ће зато добити и нечувену награду.

Покрај обале, на улици, која води старој вароши, види се непрегледап низ најсјајнијих еквипажа, како једна поред