Полицијски гласник

182

БРО.Т 23

Чему је имао да се нада? Шта је имао да очекује? Ништа! Мислио је како то мора бити лепо кад се у старости до^е кући и кад се нађу мала брбљава деца. 0. постати стар то је слатко, кад смо опкољени створокима, који нама имају да захвале за свој живот, који нас љубе и нама се умиљавају, који иам нежне и лепе речи зборе, који срце опет крепе и у свему нас теше! А кад он помисли иа своју малу, пусту, тузкну и бедну собу, у коју ничија нога сем љегове није крочила! Вбно осеКање обузе му срце. И та соба му се сада учини још жалоснија од његовог малог бироа. Нико му није долазио, нико пије говорио са њим, соба му беше мртва и нема; ниједан човечији глас није одјекнуо у њој. Могло би се рећи да зидови реФлектују по нешто од оних људи, који између њих станују, ма што год од њихова бића, њихова спаса, њихова говора. Оне куће у којима станују срећне породице, веселије су од оиих у којима станују бедници. Његова је соба била празна у успоменама као и његов живот. И он се је ужаснуо при помиели да ће опет савим сам самцит ући у ту собу, лећи у своју постељу и посвршавати све опе радове и иослове, које је сваке вечери чинио. И да би се што више удалио од тога свога жалоснога стана, и да би одложио тренутак повратка у свој стан, он је устао, и изненадно ударио путем у иајближу стазу Вулоњске шуме, отишао у један џбун и сео на траву. Око себе, иад собом, свуда је чуо бескрајап силан гаум, који се је састојао из безбројних и различних гласова, чуо је неко потмуло зујање које је долазило из близа и из далека, неко огромно шуштање и жуборење живота. То је био дах Париза, који је дисао као какво силно биће.

Сунце је већ високо одскочило и разлевало читаву реку светлости иреко Вулоњске шуме. Већ је приспело неколико кола, а јахачи су летели иа својим коњима. Један пар сави полако у неку пусту стазу. Млада жена подиже своје очи и онази нешто тамио у гранама; ноказа руком то и упита зачуђено и љубопитљиво: — Гле! Шта је оно? И наједанпут, дрекнувшн клону у наручја свога нратиоца, који ју је морао спустити на траву. .Дозвани чувари одсекоше са грана некога старог човека, који се бејаше својим кајишем обесио. Констатовано је да је смрт наступила већ прошле вечери. Из хартија које су код њега наћене, видело је се да је био књиговођа у радњи Ј1а Биза и комп., и да се звао Лера. Сагласили су се, да је то био случај самоубиства, чији узрок, разуме се нису могли ни слутити. Можда је он то учипио у наступу лудила? Београд 0[IV 1900 г. — « . 310ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА 53 — Заиста не ! раздражено потврди Раскољњиков. — Не? Ви тако мислите? наставн Свидригајлов и промери га лагано. — А шта ћемо ако се умује овако (та, помози -дете ми' ( : »Привиђења су, тако рећи, делићи и одломци осталих светова, њихов почетак. Здрав човек, разуме се, нема зашто да их привиђа, јер је здрав човек највиши човек ове земље, па онда свакако ваља да живи животом земаљским ради потпуности и реда. Е, али нека се ма и најмање разболи, нека се једва тек поремети нормални земаљски поредак у организму, одмах се причиња могућност другог света; и што је ко болеснији тим је у већем додиру с другим светом, пошто кад једап нрави човек умре он правце прелази у други свет®. Ја сам то давно закључио. Ако верујете у будући живот, онда се може и том закључку веровати. — Ја не верујем у будући живот, рече Раскољњиков. Свидригајлов сеђаше замишљен. — А шта ћемо ако су тамо сами пауци, или нешто налик на то? упита одједиом.

„Овај је сметен", помисли Раскољњиков. — Јер ми вазда замишљамо вечност као идеју која се не може да схвати, као нешто огромно, с}"више огромно. А зашто баш огромно? Кад, уместо свега тога, замислите само, тамо се нађе једна собица, почадила, по свима угловима пауЦи, и то је онда сва вечност. Мени се, знате, вечност на тај начин представља. — И зар ви не замишљате ништа, баш ништа утешније и истинитије од тога! узвикну Раскољњиков болно. — Истинитије? Како се то може дознати; можда је ово баш истинита и права вечност; па знате, ја бих то тако иавлаш и створио, учинио бих свакако да тако буде, одговори Свидригајлов осмејкујући се. Раскољњикова одједном иодузме нека хладноћа кад чу тај несмислен одговор. Свидригајлов подиже главу, гледаше га стално и дуго, па одједном прсне у смех. — Не, ево шта, новиче он, пре по часа ми се нисмо ни знали, сматрали се за непрпјатеље, између нас постоји једна нерешена ствар; ми смо ту ствар отурили и стали ту мудровати по књизи! Па зар нисам право казао, да смо ми једне горе лист. —• Престаните, молим вас, раздражљиво настави Раскољњиков, допустите замолити вас да се што пре изјасните и да ми кажете пгга ми је донело ту част да ме ви својом походом удостојите...и..,и... ја хитам, немам кад... хоћу да идем из дворишта. —■ Како је но вољи, како је по вољи, ево. Ваша сестрица Авдоћа Романовна се удаје за господина Луншна, Петра Петровића? —• Да ли се може изоставити свако питање о мојој сестри, и не спомињати јој имена? Ја шта више и не разумем како ви смете њено име преда мном да изговарате, ако сте ви доиста Свидригајлов, — Па зар се ви не досећате, ја сам и дошао зато да о њој говорим, — Лепо; говорите, али брже! —■ Увереп сам да ви о томе господину Лужину, моме рођаку по жеии, имате већ своје мишљење, нигата зато што сте га тек пре по часа видели, или сте о њему чули гато тачно и верно. Није он муж за Авдоћу Романовну. Како ја мислим Авдоћа се Романовна у тој ствари само пожртвовала племенито и обзирно ради... ради своје породице. Мени се учинило, после свега што сам ја о вама слушао, да бисте ви, са своје страпе, били врло задовољни кад се тај брак не би остварио, а интереси да се пе поремете тиме. А сад, кад сам вас и лично познао, ја сам у то и уверен. — Од вас је све то врло наивно, онростиге, али хтедох рећи: смело, рече Раскољњиков. Другим — речима, ви тиме изражавате да ја гледам свој џеп. Будите спокојни, Родијоне Романовићу ; кад бих ја за своју добит радио не бих овако отворено говорио, та нисам ја сасвим луд. С те стране ево да вам кажем ја једну психолошку чудноватост. Мало пре сам вам, правдајући своју љубав према Авдоћи Романовној, говорио да сам ја био само жртва. Е па сад знајте, да ја више не осећам никакве љубави, н-никакве, јер је чак и мени самом чудновато како сам и ја могао доиста нешто да осећам.... — То долази од беспослеиости и неуредности. — Одиста, ја сам човек беспослен и неуредан. Али, међутим, ваша сестрица има толико преимућстава, да сам се чак и ја морао неком утиску покорити. Али све је то ништа, кат<б' сада и сам увиђам. — Јесте ли то давно увидели? — Опажао сам и пређе, а пре три дана сам савршено уверен, готово од оног часа кад сам у Пегроград стигао. Али ја сам још у Москви уображавао да идем добити руку Авдоће Романовне, и да се такмичим са господином Лужином. — Опростите што вас прекидам, станите, молим вам : може ли се ствар мало скратити, па да пређете' одмах на смер ваше походе ? Ја хитам, треба да одем одавде... — С највећим задовол>ством. Нашавши се овде и одлучивгии да предузмем пеко... путовање, ја сам зажелео ирво да иретходно учиним негш распоред. Деца су ми осгала код своје тетке; она су богата; ја лично нисам им ни потребан. Зар сам ја неки отац! За себе сам узео само онолико, колпко ми