Полицијски гласник

БРОЈ 23

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

183

је пре годину дана поклонила Марта Петровна. То је доста од мене. Опроетите, одмах ћу прећи на стлар. Пред пут, који ће се можда и остварити, хоћу и с господином Лужином да свршим. Не с тога, што га ја не бих могао никако да трпим више, али ипак због њега је и потекла она моја завада са Мартом Петровном, пошто сам дознао да је она ту свадбу и удесила. Желим да се видим с Авдоћом Романовном посреством вас, и, ако хоћете у вашем присусгву да јој објасним, прво, да од господина Лужина неће имати никаква добра и користи, него, поуздано, чак и очита уштрба. Затим, кад измолим у ње опроштаја, за све ове скорашше непријатности. ја бих је поупитао за допуштење да јој оставим десет хиљада рубаља и на тај пачин да олакшам раскид с господином Лужином, раскид коме, уверен сам, ни она сама не би била противна, само кад би се могућност показала. — Али ви сте заиста, заиста полудели! узвикне Раскољников не толико ужљућен колико задивљен. — Како смете тако да говорите! — Знао сам да ћете викати; али, прво, ма да и нисам богат, ипак то десет хиљада рубаља што имам -слободни су, то јест, сасвим, али сасвим непотребни су ми. Неће ли Авдоћа Романовна да их прими, ја ћу можда глупо да их употребпм. То је једио. Друго: савест ми је сасвим мирна; без икаквих намера нудим ово. Веровали или пе, али ћете напослетку за то сазнати и ви и Авдоћа Романовна. Сва је ствар у томе, што сам доиста допринео нешто непријатности и трчања мно гопоштованој вашој сестрици; и свакако, осећам искрено кајање, и желим топло, из свег срца, — не да се тиме откупим, не да исплатим непријатности, него просто на просто, желим да јој какво добро учиним, на основу тога, што нисам ја, озбиљно рећи, узео привилегију на то да само зло чиним. Кад би у мојој понуди било ма и милионити део каквог рачуна, ја онда не бих овако отворено ни нудио, нити бих нудио само десет хиљада, кад сам јој тек пре пет недел 3 а ноиудио и више. Осим тога, можда ћу се ја врло, врло брзо оженити једном девојком, па по томе, разуме се, и све сумње о неким покушајима мојим против Авдоће Романовне онда саме по себи се уништавају. Напослетку, велим, да иолазећи за госиодипа Лужина, Авдоћа Романовиа узима те исте новце, само с друге стране. Па се не љутите, Родијоне Романовнћу, него размислите мирно и хладнокрвно. Док је то говорио Свидригајлов и сам беше необичио хладан и миран. — Молим вас, довршујте, рече Раскољњиков. У сваком случају то је неопростљива емелост. — Нимало. После тога човек човеку на овоме свету може само зла чинити, а немати нрава учипити ни мрвице добра, све због ништавних усвојених Формалности. То је ружно и бесмислено. Ето кад бих ја, например умро и ту суму завештао вашој сестри, да ли би се она и тада одрекла иримања ? — Врло лако може бити и то. — Али, то неће бити тако. У осталом, не, и нека буде не, али десет хиљада лепа је то сумица, на случај потребе. Свакако молим вас да ово што сам рекао саошптите Авдоћи Романовној. — Не, нећу. — Онда, Родијоне Романовићу, ја ћу бити приморан сам да се постарам за лично виђење с њоме, и мораћу је узнемирити. — А кад би јој саопштио ја, ви не бисге тражили ирилике за лично виђење ? — Не знам, одиста, кагсо да вам кажем. Баш бих желео врло једном да се видимо. — Не надајте се. — Жао ми је. У осталом, ви ме не знате. Можемо, ако хоћете, да се више зблшкимо. — Ви мислите да би се ми могли зближити ? — А зашто пак не ? осмехнувши се рече Свидригајлов, устане и узме кану. Ја до душе нисам рад да вас веома узнемирим, и дошашви овамо ја писам веома много ни тражио ни очекпвао, иремда, узгред речено, ваша ме Физиономија још јуче изјутра веома изненадила и запрепастила... — А где сте ме ви јуче изјутра видели? узиемиреио упита Раскољњиков (Наставиће се).

ЛЕПО ДРУШТВО — V БЕОГРВДОКОЈ КОЛУБДРИ »Да саставимо једно лепо другитво®, чешће говораше Паун Ђокић из Лукавице, са сваким, кога је његово бистро око опазило, да је готов, да преступи сваку заповест Божију. Тако је ои говорио на Св. Тому, на лазаревачком вашару и са Миљком Стојановићем. из Крушчице, из среза ариљског (за кога, доцније причаше, в е једва се намерих на ваљана момка"), да саставимо једно лепо друштво, Миљко, па ће бити пара као кише, јер је овај луди геак грдне паре узео за шљиве, биће и за мене и за вас, да уживамо за целу годину дана! Немој, да се бојиш ничега, ето, ја сам држао толике хајдуке, па ми баш ниглта не могаше ни полиција ни суд! Свима сам ја умео подвалити. Знаш, ја онако вичем на хајдуке, па чак идем капетану, те му, ко бајаги проказујем јатаке и разводим потеру а ајдуци пирују ли пирују у Пауновој кући! Само једном хтедоше ми подвалити. Бануше изненада да ми претресу кућу због ајдука Преловића, али и ту је Паун био мајстор. Надао сам се таквом колачу. Претресоше све, иа нингта не нађоше и ако је ајдук био ту. Имао сам један велики амбар за брашно, па сам га био преградио, до пола је озго било брашно, а доле беше шупљине и ето ту сам ја њега спаковао дању, кад је требало да се одмара". Паун није морао оволнко бити »красноречив", јер се и Миљко истим идејама иосио, па се и он обрадовао што се намерио на »добра и вешта човека«. Они су брзо склопили »савез« и решише, да још кога друга прикупе, јер посао, који су смилили предузети, прилично је потелсак. Паун је одвео Миљка својој кући и ту се оба баце у студију, »свог важног предузећа <( , па га је тако прикривеног држао и хранио скоро месец дана. Паун је стари јатак хајдучки, ванредаи вештак за припремање злочиних дела, ванредаи вештак за прикривање трагова и човек, који је вечно живео од тог заната. Само је једном био под судом, па и тад се извукао као невин. Он је био отац и душа нотоње хајдучије у овом срезу, па се ипак здрав и читав извуче. II од тада свет поче веровати, да се њему не може ништа, и да је он нека сила, које се треба прибојавати! И одиста, мпоги људи частили су га и чинили му, само да не навуку на себе гнев свемоћног Пауна, јер тешко ономе, коме он загрми: »зпаш ли ти ко је Пауи! к Нестаде хајдука, па неста и живота за Пауна, и он се репш, да опет удари у стари заиат — да опет оживи хајдучију у питомој Колубари, на раскрсници четири округа. Миљко, тек што је пуштеп са робије, млад, здрав, дрзак — жива згода за Пауна! . 3. новембра пр. год., Миљко пређе иреко Колубаре у тамнавски срез, да потражи друштва, јер је већ настало време »раду«. У кладничкој механи, састане се (као да су раније уговорили) са Миладином Илићем — Дедовнћем из Трнаве, Танасијем Луковићем, (који је код ужичког суда одговарао за разбојништво) и Радојем Спасојевићем из Беле Реке, сва три из среза златиборског. Ова тројица задржавали су се у Тамнави, надничећи по разним селима. Договор Миљка са овима био је брзо свршен и они око два часа по поноћи већ су били код Пауна који их је жељно очекивао. »Руке шире у лице се љубе" ове рђе и кукавице, а Паун их служи и хладном и вареном ракијом. Сутра дан снрема се »свијетло оружје", јунаци >ее нремештају у вајат и затварају, да се рахат одморе; долази Аћим Марковић, из истог села, зет Паунов, кога таст преставља »лепом друштву«, да ће оп њих провести и одвести где треба. 5. новембра, у вече око 7 часова, крену се Миљко, Миладин, Танасије, Радоје и Аћим на иосао. Паун, стари лопов, лепо им разложи, како би за целу ствар било опасно, да и он оде,' већ да он треба да буде у Лазаревцу, да осматра и да буде на видику, да се нико не би сетио да су ту његови прсти умешани. Тако је он провео целу ноћ бекријајући у Лазаревцу и лукавичкој механи у друштву са још 4 — 5 бекрија, које су му требале да послуже као сведоци где је био у времену извршеног дела, ако би га каква напаст снашла. Те су ноћи запиштале и закукале две куће у Дрену : Драгутина и Драгомира браће Пантелића и Драгутина 'Борђевића. Аћим је изазивао ове људе, па са Радојем осгајао у авлији,