Полицијски гласник

192

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 24

ШТАМПА КРАЉ. СРП. ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Н. ДИМИТРИЈЕВИЂ - ТЕЛЕФОН БР..296.

„занео у читан 3 е <( , и да га је нестало више од подсмеха него ли од боја господина Свидригајлова. Док сам била тамо он се према људима попашао лепо, људи су га чак и волели, ма да су га доиста и сами кривили за Филипову смрт. — Ја видим, Авдоћа Романовна, да сте ви однекуд иаједном вољни као да га оправдате, на то ће Лужин развукавши уста на двосмислен осмевак. — Свакако он је човек лукав и заводљив што се тиче жена, чему је жалостан пример Марта Петровиа, која је тако необично умрла. Ја сам рад био само толико, да вама и вашој мамици послужим саветом својим односно његових нових и несумњивих огледа. Што се пак мене тиче, ја сам тврдо уверен да ће тај човек несумњиво опет упасти у кривично одељење. Марта Петровна никад ниуколико није имала намере да му што у својину да, с обзиром на Децу, и ако му је што и оставила то је зар нешто најпотребније, незнатно, еФемерно, што не стиже човеку с његовим навикама ни за једиу годину. — Молим вас, Петре Петровићу, рече Дуња, — да ие говоримо више о господину Свидригајлову. То ме сневесељава. — Он је сад био код мене, одједном рече Раскољњиков први пут прекинувши ћутање. Чуше се и узвици са свих страна, сви га погледаше. Па и Петар Петровић се узбудио. — Пре по часа, док сам спавао, он уђе, разбуди ме и представи ми се, настави Раскољњиков. Био је доста слободан и весео, и потпуно у нади да ћемо се ја и он зближити. Између осталом он моли, врло моли и жели да се с тобом види, Дуња, замолио ме да будем посредник за то виђење. Има нешто да ти стави на расположење; казао ми је шта. Осим тога, известио ме да је Марта Петровна недељу дана пред смрт завештала теби, Дуња, до три хиљаде рубаља, и те новце можеш добити за најкраће време. — Хвала Богу! узвикну Пулхерија Александровна и прекрсти се. — Моли се Богу за њу, моли се Дуња! — То је чиста истина, изусти Лужин. — Па, па онда? хиташе Дуња. — Па онда он рече, како ни он сам није богат, а све имање припада деци која су сад код тетке. Па онда, како се настанио негде близу мене, а где? —• не знам, нисам упитао.,. — Али шта, шта то хоће Дуњечки да понуди? уплашено упита Пулхерија Александровна. — Је ли ти казао? — Јест, казао је. — Па шта? — Казаћу после. Раскољњиков ућута и прихвати се опет свога чаја. Петар Петровић извади часовник и погледа. — Морам да идем због посла, и тако вам нећу сметати, дода он унеколико увређен и спремаше се да устане са столице. — Останите, Нетре Петровићу, рече Дуња, — ви сте намеравали цело вече остати. Осим тога, ви сте и писали да се желите о нечем с мамицом споразумети. — Тако је, Авдоћа Романовна, проговори Петар Петровић побеђеи, седе опет на столицу, али још чувајући капу у рукама, — ја сам се доиста желео споразумети и с вама и са многоиоштованом вашом мамицом, и то све о врло важним ^стварима. Али, како ни ваш брат преда мном не може отворено да говори о неким предлозима господина Свидригајлова, тако се ни ја не могу нити желим изјаснити... пред другима... о неколиким веома, веома важним стварима. Уз то још ни моја главна и најуверљивија молба није била испуњена... (Наотавиће ое).

УХВАЂЕНИ Осу^енпци београд. казненог завода, Аксентије Лазовнћ, Радован Вајовић и ТриФко Јовковић, који су ноћу између 28 и 29 пр. м. побегли из Топчидера, чије су слике изнете у 22. броју на стр. 176. „Полицијског Гласника", —• познати су и похватани 9. ов. м. у општини рошкој, округа ужичког. Према томе, а и по акту Уираве београд. казненог завода № 3493 и Управе гр. Београда № 13.905, престала је потреба за њихово тражење.

нежењен и да има'брата Данила, учитеља у Београду. — Управа града Београда моли свакога, који би овога познао и умео ма шта о њему да каже да јој то што пре достави, ради извештаја циришкој полицији.

ИЗЈАВЕ, ПОРУКЕ и 0ДГ0В0РИ УРЕДНИШТВА Они повереници који незнају стаље дуговаља нашем листу из овога ореза, моде се да јаве уредништву, те да им оно накнадно пошље цедокупан извод из овојих књига.

П 0 Т Е Р А Едгардо Анџело — Ђовани Л.оренцо Мингоцн, син Анџела Мингоци и Ортензије Пини, рођен у Фаенци (Италија) 8. јануара 1855. г„ хемичар, служи се такође именом доктор Брици, утекао је ноћу између 1. и 2. јуна из хотела »Женеве" у Напуљу, где је био више од 5 година секретар, пошто је извршио једну велику покрађу. Едгардо је украо 3000 лира (талијанских дипара) у готову и разних других накита, брилијаната, драгог камења и т. д. у вредности од 200.000 динара. Ова слика која је снимљена с његове ФотограФије, потпуно га верно представља, само што може врло лако бити, да се он сад обријао. Коса му је проретка и црна, тело правилно, висок је 1,61, лице му је овално, обрве црне, брада прогрушана, очи смеђе, лице жућкасто - бледуњаво. Говори вишејезика: шпањолски, Француски, латински, грчки, али све талијанским и то пијемонтеским нагласком. Држање му је врло лепо и веома је пнтелигентан. Особени знаци су ови: у ходу врхове стопала окреће унутра, на десном лицу има ожиљак и с десне стране нема један зуб. Ко га ухвати или достави власти добиће награду од 2000 динара. Та награда ће се повисити према сразмери вредности, која се код њега затекне. Моле се све власти и сви грађани, да обрате пажњу на ову личност, и у случају да је ухвате или познаду, нека је пријаве Управи вароши Београда под Бр. 13828.

К0 ЈЕ 0В0? Ово лице, нађено је у скитњи у швајцарској вароши Цириху, и тамошња полицијска управа притворила га је. На испиту казало се, да се зове Густав Јоновић, да је рођен 26 марта 1869 год. у српском Броду од оца Данила и мајке Ане, да је