Полицијски гласник

ВРОЈ 24

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

а/ 191

— Па, слушај сад мене, поче он. — Долазио сам код тебе, ти си спавао. После смо ручали, па онда одем Порфирију. Заметов вазда код њега. Рад сам био да почнем, па ништа не изађе. Никако пе могах да говорим онако, како је требало. Они као да не разумеју, нити могу разумети, само се ишчуђавају. Одведем Порфирија до прозора, па му опет станем говорити, али не би ништа ни од тог разговора, него изиђе то, да он гледа у страну, и ја гледам у страну. Напослетку ја му поднесем песницу под нос па рекох да ћу му га разбити, својски. Он ме само погледа.. Пљунем и уклоним се, — то је све. — Врло глупо. Са Заметовом нисам ни речи проговорио. Него видиш, мислио сам да сам покварио, а кад сам силазио низа степенице паде ми на ум једна мисао и она ме окрепи: што се ја и ти заузимамо и шта радимо'( Па, баш ако би за тебе и било опасности, или што било, лепо, нека. Шта те се тиче, пљуни ти само на њих. Још ћемо се после ми њима смејати, а да сам на твоме месту, ја бих њих још исмејао. Да видиш како ће их после бити стид! Пљуни; после се може и потући мало, а сад нека се насмејемо! — Тако, разуме се! одговори Раскољњиков. „Шта ли ћеш ти сутра рећи? <( помисли само за се. Чудновато, још му до сад не паде на ум да се пита: шта ће помислити Разумихин, кад већ дозна. Кад му то паде на ум да се пита он, Раскољњиков, дуго посматраше Разумихина. А овај рачун његов о походи код ПорФирија врло мало га заинтересовао: тако га је много шта сналазило од тога доба!... У ходнику се сукобе с Лужином: дошао је тачно у осам, и тражи број, и тако сва тројица уђу заједно, ни гледајући се ни поздрављајући се један с другим. Младићи одоше напред, а Петар Петровић, из учтивости, задржа се мало у трему скидајући капут. Пулхерија Александровна одмах изиђе да га дочека на прагу. Дуња се поздрави с братом. Петар Петровић уђе, и доста пријатно, ма и с удвојеном солидарношћу, поздрави се с дамама. Иначе изгледало је као да је мало скренут с правца, па се још не уме наћи. И Пулхерија се Александровна нешто као збунила, одмах пожурила да све госте поразмешћа за округлим столом, на којем шушти самовар. Дуња и Лужин седоше једно на спрам другог. Разумихин и Раскољњиков дођоше према Пулхерији Александровној, Разумихин ближе Лужину, а Раскољњиков поред сестре. Наста тренутно ћутање. Петар Петровић, без журбе, извади батистану мараму, која замириса, ушмркне се с изгледом на човека, премда и доброчиног, али ипак, ипак унеколико увређеног у свом достојанству, и који се уз то тврдо одлучио да тражи разјашњење. Још у трему помислио је да и не скида каиут него да се врати, и тако да оштро и осетљиво казни обе даме. Али се не одлучи. Уз то човек овај не воли неизвесности, а овде треба разјаснити: ако је тако отворено његова порука погажена и повређена онда нечега и има, и онда боље је унапред сазнати; а за казну имаће времена увек, и то је у његовим рукама. — Надам се да је путовање било срећно, званично се окрете он Пулхерији Александровној. — Хвала Вогу, Петре Петровићу. — Врло ми је мило. И Авдоћа Романовна није такође уморна? — Ја сам сама млада и снажна, па се не уморим, а мамици је било врло тешко, одговори Дуњешка. — Шта ће се; наши су народни путеви веома дуги... Велика је тако звана „матушка Русија®... А ја, ма да сам желео, нисам ипак могао јуче да похитам за дочек. Надам се, ипак, да је све било без особите трудбе? — Ах, не, Петре Петровићу, ми смо биле веома обескуражене, с особитом интонацијом похита Пулхерија Александровна да каже, — и сам Бог, чини ми се, да није јуче послао Димитрија ПрокоФића к нама, ми би просто пропали. Ово су Димитрије ПрокоФић Разумихин, дода она приказујући га Лужину... — Имао сам задовољство... јуче, промрмља Лузкин и нељубазно се искоси ирема Разумихину, па онда се намргоди и ућута. Него и уопште је Петар Петровић од оних људи, који су, по спољашности, необично пријатни у друштву а нарочито не претендују на ту пријатност, али који, што готово није од њих самих, одмах пак и губе све своје особине, и буду

налик пре на вреће с брашном него на каваљере слободне и који друштво овесељавају. Опет сви заћуте: Раскољњиков упорно ћути, Авдоћа Романовна не хте пре времена да ћутање прекида. Разумихин нема шта да говори, док се Пулхерија Александровна опет покрете. — Умрла је Марта Петровна, чули сте то, поче она тражећи помоћи од своје најглавније способности и начина. — Па да, чуо сам. Извештен сам одмах, чим се чуло, па сам баш и дошао да вам јавим да је Аркадије Ивановић Свидригајлов одмах после њене сахране похитао у Петроград. Бар така сам добио извешћа, најтачнија. •—- У Петроград ? Овуда ? са зебњом упита Дуњечка и измења погледе с матером. — Управо тако, и, разуме се већ, није без намере, кад се узме у обзир хитња његова, и уопште, претходне прилике. — Боже! Ваљда ни сад неће на миру оставити нашу Дуњечку ? узвикну Пулхерија Алек.сандровна. — Мени се чини, да се не треба особито да плашите ни ви, ни Авдоћа Романовна, свакако, само ако ви сами не зажелите да ступите с њиме у какве везе. Што се мене тиче, ја ћу отићи да распитам где је одсео... •—■ Ах, Петре Петровићу, нећете веровати колико сте ме заплашили! настави Пулхерија А.лександровна. — Видела сам га свега двапут, па ми је био страшан, врло страшан! Уверена сам да је он узрок смрти Марте Петровне. — Не може се закључити. Ја имам тачних извешћа. Не одричем, можда је он убрзао ток ствари тако рећи моралним утицајем увреде; али што се тиче владања, и уопште моралне карактеристике личности, слажем се с вама. Не знам да ли је и сад богат и колико му је и шта поименце оставила Марта Петровна; то ћу ја сазнати за најкраће време; али, свакако, овде, у Петрограду, како има бар неких новаца, он ће се одмах латити старога... То је најпокваренији човек, утонуо сав у порок, најгори од свих људи сличне врсте! Имам знатног основа претпоставити, да је Марта Петровна, која је имала несрећу да га онолико заволи и откупи из дугова, пре осам година, још и у другом погледу послужила њему: једино се она старала и бринула, још у почетку, да забашури један криминал, зверско и тако рећи Фантаетично убиство, због чега би он могао те још како видети Сибир. Ето какав је то човек, ако желите знати. — Ах, Боже! повиче Пулхерија Александровна. Раскољњиков слушаше пажљиво. ■—• Је ли истина што велите да о томе имате тачне доказе ? унита Дуња строго и без поговора. —• Ја велим само оно гато сам поверљиво чуо од покојне Марте Пегровне. Ваља рећи да је та ствар с гледишта правничког врло тамна. Овде је живела, па биће да још и сад живи, нека Реслих, туђинка, поврх тога и мала »зеленашица«, узајмилац, а бави се и другим пословима. И с том Реслих имао је господин Свидригајлов још изодавна неке врло блиске и тајанствене односе. Код ње је живела нека њена сродница, чини ми се њена сестричина, девојче од петнаест па и четрнаест година, глухонема. Реслих је безгранично мрзела и корила је за сваки залогај, чак је нечовечно тукла. Једном је нађоше на тавану мртву. Нађу да се убила сама. После обичних процедура ствар се на томе и сврши, али напослетку допаде глас • да је то дете... Свидригајлов ужасно унесрећио. Истина, све то беше тамно, глас је донела друга нека Немица, потказивачица и жена без поверења, напослетку не би ни тужбе, јер се Марта Петровна заузела за ствар и новцем и речју; сврши се све само на томе гласу. Па ипак беше тај глас врло значајан. Ви сте, Авдоћа Романовна, извесно и сами код њих слушали о дога1)ају са оним Филипом, који је умро од мучења, пре шест година, још за крепосног права. *) — А ја сам, напротив, чула да се тај Филип сам удавио. — Тако је, али га је приморала, боље рећи склонила, на насилну смрт стална система гоњења и захтевања господина Свидригајлова. — Нисам то знала, сухо Дуња одговори, — ја сам слушала само о некакву необичном догађају, како је тај Филип неки хипохондрист, неки домаћи философ , људи говораху да се

*) Док оу мужици заједно оа земљом биди својина племића и опахија. Ослобођење мужика је дедо Адександра II.