Полицијски гласник

190

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 24

најспокојније објаони, да је то нроста рђа. Ипак је власт узе себи и састави о њој протокол. Пикњус није много лупао главу, он је одмах пресудио, да су то пеге од крви. Прекопаше земљу, али и то оста без успеха. У један пут се Пикњус сети свршетка исто тако тајанствене преметачине, који је читао у једноме Фантастичноме роману Едгара Пу. Свечано дохвати он велики чекић и стаде својски куцати по зидовима. Обишао је без успеха три зида, и приближавао се последњем углу четвртога зида; свуда под ударцима тешкога чекића даваше камен чист, пуи звук. У један иут задрхта Пикњус; учини му се, да се звук на мах променио. Дабогме, на томе је месту морала бити скривена мешина у зиду. Већ хтеде да му се отме из груди крик тријумфа, али се уздржа за времена и докона, да ће лепше бити, ако част проналажења буде припала само њему. — Ту нема ништа! рече гласом, у коме је било разочарења. Не оспгје друго, но да идемо одавде. Сви р г чослушаше савет, јер је у подруму било врло влажно и хладно, али када се они стадоше пети уза сгепенице, Пикњус, у место да се врати своме послу, као што су му колеге мислиле, нагло се спусти у подрум и затвори врата. * * * ТријумФ му је био безграничан; од радости није знао шта ће. Ала ће сада да се отеже лице у истражнога судије Грибиша и његових поштовалаца, па колики ће то бити успех за „Њујорк-Хомбога"! Али што је главно било, ваљало је опрезно радити, да га не би ко застао за време посла. За то Пикњус потроши седамнаест часова око тога, докле је начинио рупу у зиду, радећи обичном бритвом. Од страха је дрхтао, јер је сваког тренутка очекивао да ће наићи на накарађеиу лешину мистресе Оклоковице. После дуга и безуспешна рада већ хтеде да се остави свога плана, кад на један мах примети, да нож све боље и боље улази у зид. Са новом енергијом лати се опет скоро већ прекинутога посла, и на скоро примети, да у томе зиду има доста дубок, округао отвор, који је очевидно служио ради комуникације између два подрума. Са узбуђеним срцем извуче Пикњус и последњи камен, и уверивши се, да је отвор довољно широк, брзо се провуче у суседни простор. Овде владаше потпун мрак, али та околност ни мало не збуни Пикњуса. Запали палидрвце, и што је могао видети, тако га то порази, да у мало што не изгуби свест: стојећи на средини подрума виде огроман каменити сто, на коме је било разбацане комађе крвава меса. Пикњус ухвати марамом први комад меса, који му дође под руку, па као суманут стаде тражити излазак из овога ада. 'Го му је парче меса изгледало да је од откинуте човечје руке. Брзо му је пошло за руком да нађе врата, која су малко била отшкринута, и излазила на мале стененице; у једноме скоку ирескочи неколико степена, и у мало не обори неку женску, која од некуда искрсну, па најпосле доспе на улицу. Науми одмах да иде у редакцију „Њујорк-Хомбога«, али тек што учини неколико корака, а неко га грубо задржа. Он се осврну и угледа нолицајца са неком непознатом женском, која се дераше као махнита: — Држ'те га. То је лопов, који је у овај час у нагпем подруму украо доручак господина истражнога судије !...

* * * Кад се несрећни Пикњус разабра, његова см јћеност и стид не могу се описати. Сада тек разгледа, да драгоцени плен, на који је полагао велике наде, није био ни.ита друго, него стражња половина зеца, те је видео да је погрешио и доспео у подрум истражнога судије, који је у истој кући становао. Али за несрећнога Пикњуса био је најстрашнији дан, када је био пред судом на изглед љубонитљивцима, јер га је истражни судија оптужио због крађе, улучивпш добру прилику да му причини какву непријатност, и када међу осталима познаде и мистресу Оклоковицу!... Као што се после показало, она се таман онда вратила, када се Пикњус мучио у подруму, тражећи њену лешину.

310ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА 54 —■ Па случајно... Све ми се чини да у вама има нешто слично мени, мојему... Али будите спокојни, ја не досађујем; сложио сам се и с лажама, нисам досадио ни књазу Свирбеју, моме далеком сроднику и великагау; госпођи Прилуковој умео сам у албум лепо да напишем о РаФајловој мадони, живео сам неразлучно седам година на селу с Мартом Петровном, ноћивао сам у давна времена у кући Вјаземског на Сеној, можда ћу и на лопти ваздушној летети с Бергом. — Па лепо, лепо. Допустите да вас упитам хоћете ли скоро на пут ваш? — На какав пут ? — Па на тај »војаж«... Та, сами сте рекли. —■ На војаж? Ах, јест !... одиста, говорио сам вам о војажу... Али то је пространо питање... Али кад би ви, међутим, знали шта питате! додаде он па се одједном гласно и кратко засмеја. — Можда ћу се, место војажа, оженити; верен сам. — Овде? — Јест. — Кад сте то постигли ? — Али баш бих веома желео да се једном видим с Авдоћом Романовном... Озбиљно питам. Него, до виђења.., ах! јест! Умало што нисам заборавио! Реците, Родијоне Романовићу, вашој сестрици. да је у завештају Марте Петровне њој три хиљаде остављено. То је чиста истина. Марта Петровна све је распоредила недељу дана пред смрт, ја сам ту био кад је тај посао свршаван. Кроз две, три недеље Авдоћа Романовна може и иовац узети. — Говорите ли ви истину ? — Истину. Кажите јој. Бле, ваш слуга. Ено, ја нисам далеко од вас. Излазећи Свидригајлов се у вратима сукоби са Разумихином. II. Беше близу осам часова; оба хитају Бакљајеву, да стигну пре Лужина. — Па ко је то био? упита Разумихин чим изиђоше на улицу. — Свидригајлов, онај спахија, у чијем је дому сестра увређена, док је код њих била као васпитачица. Због његових заљубљеничких гоњења отишла је од њих, приморала је жена његова, Марта Петровна. Та Марта Петровна после је молила Дуњу за опроштај. Сад је наједном умрла. То су о њој јуче говорили. Не знам.зашто, страх ме од тог човека веома. Допутовао одмах чим је жену сахранио. Врло је чудан и необичан, на иешто се одлучио... Као да нешто зна. Ваља чувати Дуњу од њега... ето то је оно, шта сам ти хтео казати, чујеш? — Чувати! А шта он може против Авдоће Романовне? Али хвала ти, Рођа, што си ми "то казао... Чуваћемо је, чуваћемо!... Где живи? — Не знам. — Што ниси питао? Ех, жао ми је! Али, сазнаћу ја! — Јеси ли га ти видео? унита Раскољњиков поћутавши мало. —■ Па јесам, опазио сам га; добро сам га усмотрио. — Сасвим лепо, јасно си га видео ? наваљује Расвољњиков. —• Па да, опомињем се лепо, јасно; познаћу га у хиљадама, јер ја лица добро памтим. Опет поћуташе. — Хм!... заиста... промрмља Раскољњиков. —Него знаш, ја сам као мислио... мени се све чини... да је то можда само Фантазија. — Ама шта ти говориш ? Не разумем те сасвим добро. — Сви ви тако говорите, настави Раскољњиков и развуче усне на осмејак, — да сам ја пометен; сад се и мени чини, да сам мржда доиста пометен, и да сам само привиђење видео ? — Шта је опет то? — Ех, ко то зна! Моа^е бити да сам баш пометен, а све што је ових дана било, све то можда је само постојало у уображењу. — Ах, Рођа! Опет су те растројили !... Па шта је говорио, зашто је долазио? Раскољњиков не одговори, Разумихин се замисли мало.