Полицијски гласник

ВРОЈ 24

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

189

одбранити, онда излази да су све ово појаве и радње, које нису иоследица здравога разума. У овој болници'Вељко је миран, и врло повучен, већином Кути, не спава увек добро, често неће да једе, меланхоличног је изгледа у лицу, замишљен, је на питања тромо одговара, дело признаје, и тврди да су га они нападали, зло му мислили и зло му радили, и да га је он учинио само зато да се њихових зала и мучења, која су над њим вршили, једном за свагда опрости. Он дакле не поправља своје раније болесне замисли. Не каје се што је дело учинио, јер држи да је за то имао права. Не разбира за никога, не пита када ће ићи кући, не пита шта ће бити с њиме, "не симулира лудило, шта више себе сматра за потпуно паметног, не брани се од осуде, нити жели да је избегне, већ вели: »па нека ме стрељају, шта ја марим". Није употребљив за никакав носао. Мишљења смо: да је Вељко душевно болестан, да болује од лудила гањања' (Рогапоја), да је у време извршења дела, као и много раније био душевно болестан, да је опасан, и да га •греба задржати у болници за душевне болести. 19. Јуна 1899. год. Београ. Чланови сталне лекарске комисије: Физикус Града Београда Д-р Павле Стејић Управник болнице за душ. болоети Д-р Јован ДаниК Секундарни декар у болници да Душ. Болести: Д-р Војслав Суботић — млађи. После овакве лекарске сведоџбе суд је донео своју пресуду, која гласи: »Да се опт. Вељко за дело хотичног но без предумишљаја убиства и покушаја хотичног без предомишљаја убиства, ослободи сваке казне као невин." 18. VIII. 1899 № 1 1228. Гор. Милановац. Председник суда Д. К. Драгутинонн). Судије М. Николић за III судију секрет. правник Мих. 1'иети!.. Вељко се и сада налази у болници за душевне болести као тешко душевно болестан човек.

„УЖАСАН ЗЛОЧИН" (СА фрАНЦУСКОГА) У Њујорку живе силни Ирци, и као да је од свију њих најсуровије изгледао часовничар мистер Оклок. Био је висок, мршав, жут у лицу, израз му је лица био увек намрштен; још су му се познавали трагови од великих богиња, коса му је била прљаво жута, нос шиљаст, очи нестално лукаве, и увек их је крио иза плавичастих наочара; ваздаје ћутао, и никада нико није могао знати његово мишљење ма о чему. Пролазници су често могли да чују како се из његовога стана разлежу крици и псовке. — Дабогме, говорили су суседи, ето, Оклок опет бије своју жеиу. Видећете, она ће ма када зло проћи. И мало се ио мало у целоме томе крају утврди мишљење, да је мистрес Оклоковица осуђена на трагичан свршетак. Њу су толико више жалили, што је била врло лепа. Каткада су је и опомињали и саветовали, да се чува мужа, на шта је она обично одговарала прснувши у смех, показујући низ белих зуба; а каткад би додала: — Којешта! Не бојте се. Зар ви мислите, да се човек може усудити да изврши злочин, кад до њега у кући седи истражни судија? И заиста је часовничар Оклок живео врата уз врата са истражним судијом Грибишем, човеком частољубивим, ђаволски лукавим, кога су сматрали за најбољега истражнога судију у Њујорку* * * Годину дана после тога, како је мистрес Оклоковица чула прву опомену односно ружне нарави свога мужа, ње у један пут нестаде. Већ сви потврдише, да је за неколико дана нико од њих није видео. Један се од суседа обрати са питањем ча-

совничару. Али овај осорно одговори, да се одсуотво његове жене никога не тиче. Најпосле сумње добише такав обрт, да је неопходно било известити истражнога судију, који ни часа не губећи оде часовничару. Г. Грибиш је држао, да при ислеђивању кривичних дела неопходно треба енергично деловати. За то оде до Оклока, и гледајући му правце у очи запитага га: — Шта сте урадили са трупином своје жене, пошто сте је убили? — Ја? Убио своју жену ? Ко вам је то рекао? одговори Оклок ни мало се не бунећи. Госиоде Боже! Ко одржи увек победу у нашим свађама до она? Погледајте ми, молим вас, на модрице. Што се тога тиче, где је она сада — кунем вам се, да поуздано ни ја не знам. Све што вам могу рећи, то је, да је пре шест дана отишла, рекавши да ће да купи конца, и до сада се није вратила. По несрећи ово јој није првина да је одбегавала, и ја сам уверен, да ће се она вратити. Увек се она врати... А сада вас молим, да ме оставите на миру. — Како би вас могао оставити на миру! викну истражни судија, негодујући. Зар ви не разумете, да цинизам већма но ма што друго потврђује моју сумњу... ја сам, уверен, да сте ви своју жену искасапили на комаде... Жандарми! Одмах ухватите овога зликовца! И у истоме тренутку два полицијска агента, који су пратили истражнога судију, дохватише часовничара, и не осврћући се на његове молбе одвукоше га у тамницу Блек-Ајсленд, посред силне вике од стране светине, којој никако нису могли стати на пут. да га прати до самога затвора. * * * Првога јутра по томе догађају све су се новине у Њујорку отимале, које ће што пре донети занимљивије појединости из тајанственога убиства младе жене. Новинарски известиоци говорили су са највећом похвалом о поступку полиције, а за тим о испитивањима, преметачини и другим стварима, које су послужиле да се уђе у траг злочину. Заиста је чудан човек тај Тикњус. У Оједињеним Државама нико се није могао с њиме сравнити у послу надметања са судским властима односно кривичних истрага. А нико није имао ни такве вештине и умешности. Он би био без и најмање забуне кадар интервјуистати великога могола или китајскога цара, да су случајно дошли у Њујорк. Од Саре Бернардове је испитао врло чудновате појединости из њена живота, и т. д. Али, као што већ рекосмо, срце и душа су му били злочини. Само је ли имао под руком извршен злочин, одмах је створио читав роман, пун драматских сцена, при чему његова Фаитазија није знала за границе, и овамо онамо, па је тријумфовао, јер су се његови производи сматрали као неоцењени. Али »Њујорк Хомбог (( није обраћао на то никакве пажње. Пикњус је један од првих саопштио публици подробности Оклокова злочина. При том је не само изменио неколике догађаје из Оклокова живота, него се постарао да изнесе са свим нову личност, која није била ни иалик на окривл-.еникову личност. Што се тиче доказа, он о томе није ни часка сумњао ; по његовом мишљењу, трупина младе жене била је исечена на ситне комаде и скривена ма где у кући. Сваки дан је замерао полицији за њену спорост, доказивао је неопходност наређења, да се брижљивије изврши преметачина уз ирисуство кога члана редакције горњега листа. Он је то дотле чинио, док се најпосле истражии судија Грибиш реши да нареди нову преметачину, на коју је био позват Пикњус и неколико његових колега, те да се том приликом брижљиво прегледају сви буџаци часовничаровога сгана. * * * Преметачина је била наређена изјутра, и трајала не мање него четири часа. И Оклоку би допуштено да присуствује под надзором четири полицајца. Имао је када да се умири, и са свим је изгледао као и обично, безбрижан и весео. Као и пре, у кући ништа не нађоше. —- Да идемо у подрум! рече заповедним гласом Пикњус. Спуштише се у подрум; у њему су одмах нашли једну стару пилу, покривену неким сумњивим пегама. Али Оклок