Полицијски гласник

БРОЈ 25

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

199

стојанствено, — доказ је томе ово: ја и Дуња нисмо ваше речи примиле са врло рђаве стране; иначе не би биле овде: — Тако је, мамице! рече Дуња одобравајући. — Мора бити, онда, ја сам и ту крив ! рече Лужин увређено. — Видите, Петре Петровићу, ви Родијона једнако осуђујете, а јуче сте и сами о њему неистину наиисали у писму, дода Пулхерија Александровна охрабрена. — Не сећам се да сам написао ма најању неистину. — Написали сге, оштро проговори Раскољњиков не гледајући Лужина, — да ја јуче нисам новац дао удовици убијенога, као што је то доиста било, него његовој ћерци (коју до јучерањег дана нисахм ни видео). Написали сте то с тога, да ме завадите с родбином, и с тога сте у одвратним изразима дометнули нешто о владању девојке, коју ви не познајете. Све је то сплетка и нискост. — Опростите, господине, дршћући од љутње одговори Лужин, — ја сам у својем писму говорио о вашим особинама и поступцима цигло зато да исиуним само молбу ваше сестрице и маме да им опишем: како сам вас нашао, и какав сте ви утисак на ме учинили. Што се тиче онога што сам у писму казао, нађите ма и врстицу неистиие, то јест, да ви нисте новац истрошили, и да у тој породици, ма да и несрећној, нема иедостојних чланова, — А ја мислим да ви, са свима вашим врлинама, не вредите ни за мали прст оне несрећне девојке на коју се ви каменом бацате. — Мора бити ви бисте се одлучили чак да је уведете у друштво ваше матере и сесгре ? — То сам већ и учинио, ако сте ради да знате. Данас је седела заједно с мамицом и Дуњом. — Рођа! узвикну Пулхерија Александровна. Дуњечка порумене; Разумихин набра обрве. Лужин се заједљиво и надмено насмехну. — Само изволите видети, Авдоћа Романовна, рече он, да ли је сад могућан споразум и мир? Сад се надам да је ствар свршена и Јшзјашњена једном за свагда. А ја се уклањам да не бих сметао даљој пријатности виђења и састанка нородичног, саоиштавању тајана такође, (устане и узме капу). Али, одлазећи, усуђујем се напоменути да се унапред надам избављењу од сличних састанака, и тако рећи,, компромиса. А вас, многоиоштована Пулхерпја Александровна, молићу иарочито, ради те исте ствари, с тога баш, што је и моје писмо упућено било вама, а не другоме. Пулхерији Александровној ово беше мало немило, увредљиво. — Па ви нас иотпуно стављате под своју власт, Петре Петровићу. Дуња вам је казала зашто ваша жеља није исиуњена; Дуња је имала добре иамере. Па и нисасте ми као да налажете и заповедате. Па зар ми иначе сваку жељу вашу да не сматрамо као заповест? А сад ћу ја вама да кажем насупрот, да ви треба сада да сге према нама нарочито деликатни, нриступачни и понизни, јер смо ми све оставили, и да вам поверим, овде смо дошли, а, мора бити, већ смо и без тога у вашој власти. — То није сасвим правично, Пулхерија Алексаидровна, особито у овом тренутку, кад се сазнало о завештању Марте Петровне од три хиљаде рубаља, што, чини ми се, дође баш како ваља, судећи тако ио тону којим сте са мном говорили, дода он загрижљиво. — Судећи по тој наномени може се доиста претпоставити да сте ви рачунали на нашу беспомоћност, раздражено рече Дуња. — Али сад бар тако не могу да рачунам, и не желим особито да сметам саопштењу тајних понуда Аркадија Ивановића, којима је он овластио вашега брацу, и које, како ја видим, имају за вас, главно, а можда и врло пријатно значење. — Ах, Боже мој! узвикну Пулхерија Александровна. Разумихину се никако не седи на столици. — И зар те, сестро, сад није стид? упита Раскол^њиков. — Стид ме је, Рођо, рече Дуња. — Петре Петровићу, идите! окрене се њему сва бледа од љутње. Петар Петровић као да није такав свршетак очекивао. Надао се и сувише сам у себе, на своју моћ а и на беспомоћност својих жртава. Па и сад не верује. Побледе, усне му уздрхташе. — Авдоћа Романовна, ако ја овога часа изиђем на та врата с таквога налога, онда — знајте — ја се већ нећу никада вратити. Размислите добро! Тврда ми је реч. — Каква је то смелост! викне Дуња, и брзо се диже с места. — Нећу ни ја сама, да се ви враћате овамо! — Како! Шта, ка-а-ако ! узвикну Лужин који још до последњег часа никако не вероваше такоме расплету, а сад већ сасвим изгубивши конац. — Дакле та-а-ако! Али, знате ли, Авдоћа Романовна, да ја могу и да протестујем. — Какво право имате да тако с њоме говорите! ватрено се умеша да брани Пулхерија Александровна. -— Шта можете да протестујете ? И каква су то ваша права? Је ли, да вама, вама моју Дуњу да дам? Идите, оставите нас за увек, сасвим ! Само смо криви што смо пошли на ствар неправедну, а најкривља сам ја... — Па ипак, Пулхерија Александровна, љути се у својој помами Лужин, — ви сте ме везали задатом речју, коју сада одричете... и, и на послетку... напослетку, ја сам наведен био услед тога, тако рећи, на издатке... Ова последња претензија била је толико у карактеру Петра Петровића, да Раскољњиков, бледећи од гнева и од напора, да тај гнев савлада, одједиом прште у смех, не могући се више држати. Али Пулхерија Александровна се избезуми. — На издатке, велите? А какве то издатке, какве трошкове ? Да ви то не мислите о нашем оном сандуку? Ено нека вам га кондуктер пренесе. Господе, па ми вас и везали! Ама сетите се, Петру Петровићу, ви сте нас везали, везали сте нам и руке и ноге, не ми вас! — Доста, мамице, молим те, доста! мољаше Авдоћа Романовна. Петре Петровићу имајте доброту отићи! — Отићи ћу, али још само носледњу реч! проговори он већ готово не владајући собом ни мало. — Ваша мамица, чини ми се, сасвим је заборавила да сам се ја одлучио да вас узмем, тако рећи, после варошких гласова, који су се распрострли по свој околиии о вашем угледу и имену. Ради вас презирући јавно мњење и враћајући вам углед, ја сам се, свакако, могао врло, врло надати и на награду, игга више, тражити и захвалности ваше... Али тек сад ми се очи отворише! Видим и сам да сам можда учинио врло, врло лакоумно, вратоломно нешто, кад сам презирао друштвене гласове... — Та из њега као два човека да говоре! викну Разумихин, па скочи са столице спреман да се разрачуна. —■ Ви сте низак и пакостан човек! рече Дуња. — Ни речи! Ни покрета! узвикну Раскољњиков уздржавајући Разумихина! затим иришавши Лужину готово очи у очи. — Изволите ићи! рече тихо и растављајући слогове, — па више ни речи, иначе... Петар Петровић посматраше га неколико тренутака лицем бледим и искривљеним од љутине и зла, па онда се обрне, изиђе, и ретко да је когод на свом срцу понео толико јетке мржње колико овај човек на Раскољњикова. Њега, једино њега он окривљава за све ово. Значајно је, што он, силазећи низа степенице још вазда уображаваше да ствар можда још није сасвим изгубљена, и да што се самих дама тиче, још је шта више »врло и врло <( поправљива. III Главно је то, да он до последњег тренутка није таквог расплета ни по што очекивао. Јуначио се до послетка, не могући ни замислити, да две бедне и незаштићене жене могу да се ослободе његове власти. Томе уверењу много помагаше сујета и самоувереност на степену који се најбоље може звати заљубљеност у себе сама. Петар Петровић се ослободио ништавности, имао је болешљиву навику уживати себе сама, свој ум и своје способности веома је ценио, шта више, покаткад, пред огледалом уживао је и у своме лицу. Али више свсга на свету волео је и ценио да радом и на сваки други начин добије новаца: новци су га уједначивали са свачим и свим оним што је било више њега. (Иаставиће се) ИЗ П01НЦИЈСК0Г А1БУМА »Јдравко Паитић, хајдук. Родом из Ломнице, ср. расинског а био је писар општине трмчарске у истом срезу; од до-

/