Полицијски гласник

204

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 26

је дубље уверио. и изричу пресуду на оснону оног лекарског мљења, које је по њиховом најдубљем уверењу тачније. На тај се начин скида свака одговорност са суда, па се пренаша на представнике науке, који у овакцим случајевима и јесу прави носиоци одговорности, а тим се и углед суда и част судија не излаже пребацивању лакоумне површности и нетачности". „Поротни судови, драги докторе", одговори секретар који је мирно саслушао у ватру павшег доктора, »нису у Немачкој заведенн тек овим новим казненим правом; они су и пре овога постојали. Исто тако није ни учестано позивање психолога и лекара пред суд, да даду своје мишљење о овом или оном преступнику, дело новог законика, но више дело науке и литературе. Маса великих психолошких проблема, који већ од дужег врзмена занимају науку у тако великој мери, и који у данашњој литератури тако велику улогу играју, тако је велика и од општег значаја, да је сваки иоле образован човек морао истој обратити своју пажњу па дакле и судије: тако да данас само какав стари, свакој новини заклети непријатељ и до преступа индиФерентни судија, може игнорисати оправдан захтев правобраниоца, да му се клијенат пре но што се осуди, лекарски прегледа. Ако се данас при суђењу каквог дела код којег је мотив нејасан или сумњив, то јест, где се не види јасно шта је злочинца руководило при извршењу злочина, редовно позивају стручњацу да ирегледају злочинца, што пређе није било, то се онда на првом месту има благодарити научној литератури а не мање и белетристичној, и то поглавито данашњем натуралистичком правцу у овој, који је и шире кругова читалачке публике која се не бави радо научним проблемима, упознао са загонетним психолошким странама, страсгима и инстинктима човечије душе. Да овај покрет у науци и литератури веома јако утиче на данашње правосуђе не само у Немачкој но и у осталим културним државама, не да се порећи; али је питање: да ли су и резултати који се отуда добијају тако велики и тако повол>ни? Тамо где се има да реши питање: да ли је злочинац извршио дело у наступу душевне болести или при чистој свести, обично се долази до повољног резултата, јер ту се тражи доказ: да ли оптужени доиста подлежи наступима такве једне болести, или не, што данашњој науци није тешко утврдиги. Само онда, ако су симптоми болести сумњиве природе, тако да мишљење позваних лекара постаје нодељено, постаје и ово питање заплетеније. У таквом се случају, као што си ти већ споменуо, суђење одлаже и оитул^ени се одведе у болницу на носматрање. Било да овакав случај насгупи или не, до повољног се резултата ипак долази, јер лекари ће или наћи, да је оптужени доиста болестан и онда он остаје у болници, или да је здрав, и онда се опет предаје суду. Али ово долажење до новољног резултата много је ређе но што се то дрлш. Данашња наука зна да човек не мора бити само умно болестан у оном смислу речи како се то обично узима, то јест: блесаст, кретен, периодично или иотпуно луд, но да постоје многе и многе болести које само добар психолог као такве опажа, а које лаик посматрач никад неће приметити. Болести чије је постојање науком утврђено, али о чијим дијагнозама. као и узроцима и последицама влада највећа забуна међу научењацима. Овде спадају све психопатичко-сексуалне болести чији је број огроман, а да и не говорим о душевним болестима које се развијају из разних нервних болести, као и о сомнабулизну, хипнотизму и т. д. Кад год пред суд дође један од ових многобројних случајева, онда је и хаос Т У- Судница се претвара у салу за научне диспутације у којој научењаци и проФесори специалисте главну реч воде, и у којшко их више има у толико и ствар постаје заплетенија; тако да судије постану, место обавештенији, све збуњенији." (Наставиће се).

УДОВИЦА &иу Де Маираззап!; I. Било је то у доба лова, у замку Банвиј. Јесен беше кишовита и туробна. Жуто лишће, уместо да пуцка испод ногу, труњаше по путовима, под страшним пљусковима.

Шума, готово оголела, беше влажна као каква купалишна одаја; када бисте зашли у њу, обузео би вас неки буђави мирис, неко испарење од нападале кише, покисле траве, мокре земље, и ловци, као убијени од ове трајне поплаве, и снуждени пси, спуштена репа и слепљене длаке на слабинама, и младе ловице у танким чоханим хаљинама скроз прокислим, танка струка, враћаху се сваке вечери уморни и телом и душом. У великом салону, после вечере, играо се лото, без воље, докле ветар ужасно лупаше капке од прозора и док се старе чегртаљке окретаху као чигра. Хтеде се тада да се причају приче, онакве као у књигама; али нико ништа не измисли нгго би било лепо и забавно: ловци причаху своје ловачке доживљаје, касапнице питомих зечева; а женскиње је узалуд лупало главу еда открије уобразиљу Шехерезаде. Ускоро се престаде с том забавом, када једна млада женска, играјући се, и не мислећи о томе, руком своје старе тетке која беше остала девојком, опази мали прстен са плавом косом, који је она често виђала и не размишљајући о томе; оида, окрећући га иолако око њена прста, она запита: — Реци, тетка, какав ти је то прстен?... Било је реч о дечијој коси... Стара госпођица поцрвене, затим пребледе, затим дршћућим гласом: — Тако је то жалосно, тако жалосно, да нећу то никада заборавити. Сва несрећа мога живота долази отуда. Била сам тада сасвим млада, и усиомена ми је остала тако тужна да плачем кадгод се тога сетим. Хтедоше да сазнају повест одмах, али тетка не хтеде да је исприча; напослетку, услед претеране молбе, опа нристаде. II. Често сте ме чули где говорим о породици Сантезових, изумрлој данас. Познавала сам последња три човека из те куће. Сва су тројица умрла на исти начин; ево косе последњега. Било му је четрнаест година кад се због мене убио. То вам изгледа чудновато, је л' те? Ах! био је то чудноват род, будале, ако се хоће, али дивне будале, будале из љубави. Сви, с оца на сина, имађаху силне страсти; велика узбудљивост њихова биће гонила их је ка најзаноснијим стварима, ка Фанатичкој оданости, ка самим злочинима шта више. И то је било код њих као што је ватрена побожност код извесних људи; они који се праве калуђерима немају исту природу као салонски људи. Међу родбином се говорило: „Страстан као Сантезац". Довољно је да човек једнога од њих познаје, па да познаје и све остале. Сви су били коврчасте косе, низ чело сиуштене, гргураве браде, и крупних очију, чији зрак улажаше у вас и узбуњиваше вас, ни сами не знате зашто. Деда овога о коме вам имам причати једну успомеиу, после много авантура, и двобоја, и отмица женскиња, страсно се заљуби, око своје шесете године, у кћер свога закупца. Познавала сам их обоје. Она је била плава, бледа, отмена, говорила је споро, гласом меким и тако љупким погледом да је бацала у занос. Стари господар је узе код себе, и ускоро би њоме тако оичињен, тако освојен да не могаше бити без ње ни једног минута. Његова кћи и његова снаха, које становаху у замку, налажаху да је то природно: толико љубав беше традицпја у тој кући. Када се тицаше страсти, ништа их није чудило, и, кад се пред њима говораше о противним склоностима, о растављеним љубазницима, чак о освети после издаје , обадве би рекле, истим тоном: »Ах! како је он (или она) могао трпети да се дотле дође!" Ништа више. Оне имађаху сажаљења према драмама срца, али се никада нису лзутиле, чак и онда када су оне биле злочиначке. А, једне јесени, један младић, г. де Градел, позван у лов, оте му и одведе кћер. Г. де Сантез остаде миран, као да се не беше ништа десило; али, једнога јутра, нађоше га обешена у псећој одаји, усред паса. Његов син умре на исти начин, у једном хотелу, у Паризу, за време једнога свог путовања, пошто га је била преварила нека певачица из опере.